shutterstock.com/Andrey_NikitinZiloti smatraju da su sve crkve poklekle pod modernim dobom
Ziloti se, kako naglašavaju, bore za čistotu pravoslavne vere. Sve pravoslavne pomesne crkve, osim njihovih koje nazivaju „istinskim pravoslavnim crkvama“, po njihovom mišljenju su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima.
„Kakvi su to ’istiniti hrišćani’ u Esfigmenu, može svako od poklonika Svete gore i Hilandara da vidi kad naiđe pokraj Esfigmena i kaže tim ’zilotima’ jedno ljudsko: Kali mera! – a oni vas pogledaju ’kao krme sekiru’”, piše u svojoj knjizi o zilotima u Srbiji umirovljeni vladika zahumsko-hercegovački Atanasije.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi zilote nazivaju raskolnicima, jereticima, ratobornim i isključivim. Ziloti, što na grčkom znači „revnitelji“, gotovo istim rečima opisuju SPC koju nazivaju „državna crkva“. Sveštenik Stefan Nikolić je jednom prilikom objasnio da monaštvo i vernici „revnitelji“ u Srbiji ne priznaju SPC.
– S njima smo prekinuli svako crkveno opštenje, ali to nikako ne znači da smo s njima prekinuli ljudske ili čak prijateljske odnose. U liku današnje zvanične ekumenističke SPC ne prepoznajemo onu predratnu srpsku crkvu kojom su načalstvovali poslednji srpski kanonski patrijarsi: Dimitrije, Varnava i Gavrilo – rekao je otac Stefan.
Ziloti se, kako naglašavaju, bore za čistotu pravoslavne vere. Sve pravoslavne pomesne crkve, osim njihovih koje nazivaju „istinskim pravoslavnim crkvama“, po njihovom mišljenju su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima: napadima komunističkih vlasti, promenom crkvenog kalendara, ekumenizmom i „crkvenim modernizmom“.
Shutterstock/Tsuguliev
Ziloti smatraju da su sve crkve poklekle pod modernim dobom
Za sagovornika „Politike” iz Srpske pravoslavne crkve, koji nije želeo da bude imenovan, zilotizam i „istinsko pravoslavlje“ je više društveni fenomen, pre borba protiv savremenog sveta, modernizma i globalizma i strah od njihovog uticaja, nego pitanje religije i njene odbrane.
– Razlika u učenju između SPC i njih gotovo da i nema. Oni, na primer, pogrešno tumače da je ispravno samo krštenje pogružavanjem, potapanjem krštavanoga u vodu, a ne priznaju krštenje oblivanjem, koje se češće primenjuje u SPC, ali koje je isto tako kanonsko i drevno, kao i krštenje potapanjem u vodu. Za SPC, kao i za druge pravoslavne crkve, oni su raskolnici i mi s njima nemamo nikakvih kontakata, ali ne zbog nas, nego zbog njih, jer oni odbijaju da se vrate u okrilje Crkve. Svako ko ne prihvata ustrojstvo crkve je u raskolu, pa tako i oni. U narodu imaju mali uticaj – navodi naš sagovornik.
Seme zilotskog pokreta u Srbiji posejano je iz svetogorskog manastira Esfigmena, koji se, inače, nalazi u susedstvu Hilandara. Esfigmenski monasi odvojili su se od Vaseljenske patrijaršije sedamdesetih godina prošlog veka, kada je nekoliko pravoslavnih pomesnih crkava prešlo na gregorijanski kalendar. „Revniteljima“ su se pridružila trojica srpskih monaha 1995. godine, u vreme kada su svetogorski ziloti protestovali zbog odlaska vaseljenskog patrijarha Vartolomeja u Rim, u posetu papi. Jedan od ove trojice srpskih monaha, otac Akakije, 1996. godine vratio se u Srbiju i na Fruškoj gori, u blizini manastira Nova Ravanica, osnovao prvu monašku porodicu. Danas postoji i ženski manastir, na Kučajskim planinama, nekoliko parohija s paraklisima i nekoliko stotina vernika. Svoju crkvu nazivaju Srpska istinski pravoslavna crkva (SIPC) i ona je, kako je objasnio otac Stefan, pod privremenim okriljem Grčke istinski pravoslavne crkve.
shutterstock.com/Cortyn
Seme zilotskog pokreta u Srbiji posejano je iz svetogorskog manastira Esfigmena
Na ulazu u gotovo sve zilotske manastire istaknuta je crna zastava s krstom i natpisom „Pravoslavlje ili smrt“. Otac Stefan kaže da su takvu zastavu koristili pravoslavni ustanici u vreme turske vladavine i da je ona simbolizovala spremnost ustanika da za slobodu daju život. Slično značenje ima i zastava koja se vijori u zilotskim manastirima, a prvi su je istakli esfigmenski monasi sedamdesetih godina prošlog veka, kada su se odvojili od Vaseljenske patrijaršije, zbog čega su se našli pod policijskom opsadom. Uz takvu parolu i odbijanje bilo kakvih kontakata s drugim crkvama i verskim zajednicama ne čudi što mnogi zilote nazivaju fundamentalističkim i ratobornim strujama u pravoslavlju.
– Takav naziv je neosnovan jer nema nijednog slučaja gde su istinski pravoslavni hrišćani u svojoj borbi za pravoslavnu veru upotrebili silu. Takođe, naš građanski, svetovni ili ljudski odnos prema čoveku bilo koje vere je tolerantan i prijateljski ali kao što to nalaže naša pravoslavna vera i sveti kanoni pravoslavne crkve mi ne možemo da imamo bilo kakvo crkveno – molitveno opštenje sa onima koji su nepravoslavni – tvrdi otac Stefan.
Kako se sestrinstvo manastira Stjenik odvojilo od SPC
Jedini ženski zilotski manastir, Novi Stjenik, nalazi se nedaleko od Bora, u Kučajskim planinama, na lokaciji Mikoljski kamen, a osnovalo ga je sestrinstvo manastira Stjenik iz Žičke eparhije. U oktobru 2003. godine igumanija manastira, Efrosinija, sestrinstvo i iskušenice poslale su pismo nadležnom arhijereju, vladici Hrizostomu, ali i svim drugim eparhijama SPC. „Obaveštavamo episkopat, sveštenstvo i monaštvo u jurisdikciji Srpske pravoslavne crkve da naš manastir Stjenik (celokupno sestrinstvo) prekida svako molitveno opštenje s vama“, napisale su monahinje. Ubrzo su, uz pomoć policije, izbačene iz manastira, neko vreme provode na planini Jelici i u privatnim kućama, dok na nepristupačnom terenu Kučajskih planina nije podignut njihov manastir, piše Politika.
Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Svete tajne u pravoslavnoj Crkvi su elementi kroz koje se primaju Božja blagodat i darovi Svetoga Duha, koji omogućavaju duhovno preporođenje i spasenje vernicima.
Sveta tajna pokajanja oprašta grehe onima koji se iskreno kaju i ispovede ih pred sveštenikom, dok sveta tajna sveštenstva omogućava duhovnu vlast episkopima i sveštenicima da vrše druge tajne...
U pravoslavnom učenju, vrednost čoveka ne meri se spoljnim uspehom, već unutrašnjom borbom i spremnošću da ostane veran istini, čak i kada to znači trpljenje.
Jednostavno testo punjeno mesom, zaliveno pavlakom i puterom, ponovo postaje hit domaće kuhinje jer spaja nostalgiju, sitost i osećaj zajedništva koji ne zastareva.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Opštežiće se svakako vezuje za drevno monaško predanje, a idioritmijski poredak je karakterističan za prelomne istorijske trenutke, doba pozne Vizantije i period turske vlasti.
Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena, simbola monaške čistote, posle čega je, da bi se iskupio, odlučio da podigne manastir.
U pravoslavnom učenju, vrednost čoveka ne meri se spoljnim uspehom, već unutrašnjom borbom i spremnošću da ostane veran istini, čak i kada to znači trpljenje.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak Svetle sedmice razotkriva se smisao stradanja kroz sliku tela koje biva srušeno, ali ustaje snažnije, noseći poruku o neuništivosti vere i pobedi života nad smrću.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Blagodatni oganj prenet specijalnim letom u Beograd, vernici u molitvenoj tišini pale sveće, episkop toplički Petar služiće ponoćnu vaskršnju liturgiju u najvećem srpskom hramu.
U Buenos Ajresu kršteno deset odraslih i troje dece posle višemesečne pripreme, a praznično bogosluženje u obnovljenom hramu pretvorilo se u snažno svedočanstvo da vera ne poznaje granice jezika, porekla i kontinenta.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak Svetle sedmice razotkriva se smisao stradanja kroz sliku tela koje biva srušeno, ali ustaje snažnije, noseći poruku o neuništivosti vere i pobedi života nad smrću.
