U svetinji nedaleko od Vranja, održan je Svetoprohorski monaški sabor koji je okupio monaštvo iz većine pomesnih pravoslavnih crkava.
Treći po redu Svetoprohorski monaški sabor, koji je trajao od 30. do 31. oktobara u manastiru Prepodobnog Prohora Pčinjskog je završen, a ove godine je okupio starešine i monahe većine pravoslavnih crkava u svetu.
Ovo monaško sabranje svake godine organizuje Eparhija vranjska, uz pomoć Manastira Hilandara, a pod pokroviteljstvom Srpske pravoslavne crkve.
Pored predavača iz srpskih zemalja, gostovali su i predavači iz Rusije, Grčke, Engleske, Rumunije, Severne Makedonije, Crne Gore, Argentine i Gvatemale.
Dvodnevni program Sabora bio je podeljen na četiri sesije sa temama:
Ovogodišnjem Svetoprohorskom monaškom sabranju prisustvovalo je oko stotinu učesnika, koji su aktivno doprineli očuvanju bogatog monaškog predanja i njegovoj daljoj duhovnoj nadgradnji.
Glavni cilj monaškog sabranja je duhovna nadgradnja monaštva ove eparhije, ali i celokupnog srpskog monaštva i na taj način daje svoj doprinos i monaštvu ostalih pomesnih pravoslavnih crkava.
Kao širi poduhvat, Sabor podrazumeva pripremu i održavanje ovog monaškog sabranja, ali i predstavljanje radova koji se svake godine pripremaju za potrebe ovog događaja, kao i praćenje i objavljivanje radova sličnih monaških skupova drugih pomesnih crkava.
Sabor okuplja monaštvo Eparhije vranjske, ali u njemu može učestvovati i monaštvo drugih eparhija SPC, kao i svih pravoslavnih pomesnih crkava.
Arhimandrit Metodije, iguman manastira Hilandar, rekao je da je glavni povod sabora upravljanje svetinjom.
- U svojoj uvodnoj reči sam izložio povod sabora - biljka koja se posadi, ali se o njoj ne brine će početi da se suši ili će podivljati. Tako je i sa biljkom monaštva. Mi dođemo u manastir, imamo dobru želju, ali ako nemamo pravilno rukovodstvo i ako nemamo dobre uslove za monaški život i ako ne naučimo šta je suština monaškog života, onda će se naša revnost uzaludno potrošiti ili otići na pogrešnu stranu. To je najvažniji razlog zašto se, ne samo, u manastiru Svetog Prohora i u okviru SPC, već i drugim pomesnim pravoslavnim crkvama ustanovila praksa ovakvih skupova.
Kako kaže, za kraj i danas monah može živeti život pobožan, kao i njegovi prethodnici.
- Jedna od poruka/pouka skupa je da mi nemamo revnost, kakvu su imali pre nas, ali kako kažu oci, Gospod Isus Hristos je isti i juče i danas i uvek. Ko želi, može da živi pravim monaškim životom u ova vremena , zaključuje arhimandrit Metodije.
Ova ikona je naručena od strane ruske emigrantkinje Ije Dmitrijevne Šmit u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što je imala san o liku ovog cara.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Dva dana nakon smrti, kako naglašava protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar, duša pokojnika luta, obilazi ona mesta koja je volela i posećivala tokom života. Ona se oslobađa time, ističe, tereta telesnosti i postaje pokretljiva da velikom brzinom pređe s jednog mesta na drugo.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Crkveno venčanje ima poseban značaj: ne zbog tradicije, običaja ili forme, već zbog toga što se tada priziva blagodat Duha svetoga na mladence - da ih vodi, čuva i osnaži u svim životnim izazovima.
Kada su jevrejske starešine saznale za vaskrsenje Hristovo, počeli su da potplaćuje vojnike da pronose lažnu vest da Hristos nije vaskrsao, ali Longin na to nije želeo da pristine.
U porti Crkve Svetog Dimitrija sada stoji bronzana skulptura mitropolita Amfilohija — visoka 2,3 metra, sa krstom i episkopskom patericom u rukama. Delo vajara Zorana Ivanovića.
U manastiru posvećenom Prepodobnoj mati Paraskevi, liturgiju je služio episkop Nikon, nekadašnji sabrat ove svetinje, a praznična radost nastavljena je u duhu zajedništva i blagodarnosti.
Vera nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Pravoslavna misija u Ugandi rođena je iz duboke potrebe naroda koji je, razočaran plodovima delovanja nekadašnjih kolonijalnih misionara, počeo da traga za izvornim i nepromenjenim hrišćanskim predanjem.
Ovaj značajan događaj desio se po blagoslovu episkopa Justina i označava osnivanje prve parohije Srpske pravoslavne crkve u ovom delu Španije.
U crkvenom kalendaru, nedelja nije dan kada se "ne radi“ zato što je to zabranjeno, već zato što je posvećena višem cilju.
Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena, simbola monaške čistote, posle čega je, da bi se iskupio, odlučio da podigne manastir.
U porti Crkve Svetog Dimitrija sada stoji bronzana skulptura mitropolita Amfilohija — visoka 2,3 metra, sa krstom i episkopskom patericom u rukama. Delo vajara Zorana Ivanovića.
U manastiru posvećenom Prepodobnoj mati Paraskevi, liturgiju je služio episkop Nikon, nekadašnji sabrat ove svetinje, a praznična radost nastavljena je u duhu zajedništva i blagodarnosti.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Uz svetlost sveća i miris tamjana, verni narod se okuplja da prinese darove, osvešta slavske kolače i pokloni se moštima najpoštovanije svetiteljke u srpskom narodu.
Dok milioni širom sveta tragaju za životom izvan Zemlje, jerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava da "vanzemaljska vera" nije nauka – već nova duhovna zamka savremenog čoveka.
Slojevi piletine, jaja i šargarepe premazani majonezom čine ovu tortu savršenim predjelom za krsnu slavu, uz kreativni dekor po želji domaćice.
U besedi o pravednicima čije telo postaje svedočanstvo neba, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički otkriva tajnu Božje sile - da ni pepeo ne može sakriti ono što je Gospod odabrao da vaskrsne.
