Posle trideset godina prepodobni Prohor se u snu javio caru Diogenu i opomenuo ga rečima: "Zašto, Diogene, zaboravi svoje pređašnje haljine i mene starca? Postaraj se da mi podigneš makar mali hram“.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici praznuju Prepodobnog Prohora Pčinjskog.
Pustinjak Prohor Pčinjski živeo je početkom 11. veka. Prohor je rođen u prvoj polovini XI veka od pobožnih roditelja, Jovana i Ane, u okolini Ovčeg polja. Po žitiju, Prohor je rano izučio knjižne mudrosti i u svemu bio bolji od svojih vršnjaka.
Još kao mladić otišao je u isposništvo u pešteru Nagoričinsku (istočno od Kumanova), blizu današnjeg manastira Staro Nagoričino. Tu je sreo lovca Diogena. Prohor mu je prorekao da će postati car i rekao mu: "Seti se i mene kad postaneš car". To se i obistinilo – Diogen je postao vizantijski vladar Roman IV Diogen (1067-1071).
Žitije dalje kazuje da je Prohor isposništvo nastavio u planini Kozjak (južno od Vranja), u jednoj maloj pećini. Tu se i upokojio posle 62 godine isposničkog života.
Posle trideset godina prepodobni Prohor se u snu javio caru Diogenu i opomenuo ga rečima: "Zašto, Diogene, zaboravi svoje pređašnje haljine i mene starca? Postaraj se da mi podigneš makar mali hram“.
Car se uplašio i sa patrijarhom u pratnji je otišao u Žegligovski kraj u Nagoričino da traži starca Prohora.
Pošto ga tu nije našao, pređe u planinu Kozjak. Posle mnogo dana traženja pronađoše pećinu i u njoj mošti prepodobnog Prohora. Na tom mestu car podiže crkvu u slavu Svetoga Luke, a desno od reke Pčinje sagradi hram posvećen prepodobnom Prohoru.
U tome hramu, sa desne strane oltara, položili su mošti Prohora odakle je poteklo sveto miro. Deo moštiju car je odneo u Carigrad, jedan deo dospeo je docnije u Ljubostinju, a ostali deo i danas se nalazi u manastiru prepodobnog Prohora Pčinjskog pod planinom Kozjak. O prepodobnom Prohoru Pčinjskom, čije mošti i danas počivaju u njegovom manastiru i toče miro, sačuvana su mnoga pisana svedočanstva, posebno o njegovim čudotvornim moštima.
Srpska crkva ovoga sveca slavi 1. novembra (odnosno 19. oktobra po starom kalendaru).
Kolač se pravi dan uoči slave i obavezno bi trebalo da ga umesi domaćica i doda mu osveštanu vodu.
Kad su jevrejske starešine saznale za Hristovo vaskrsenje, potplaćivali su vojnike da pronose lažnu vest - da Hristos nije vaskrsao nego da su ga ukrali njegovi učenici, ali ovaj svetitelj za to nije želeo ni da čuje.
Dva dana nakon smrti, kako naglašava protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar, duša pokojnika luta, obilazi ona mesta koja je volela i posećivala tokom života. Ona se oslobađa time, ističe, tereta telesnosti i postaje pokretljiva da velikom brzinom pređe s jednog mesta na drugo.
Sveti apostol Luka je naslikao tri ikone Bogorodice sa Hristom koje su postale uzor svim kasnijim ikonama majke Božije, pa se smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa
Jedna izgovorena reč može delovati zastrašujuće, ali Crkva nas uči da samo greh ima stvarnu moć – pokajanje, Ispovest i život u Tajnama čine svaku dušu nepobedivom pod Božijom zaštitom.
U besedi za 24. ponedeljak po Duhovima, Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz Hrista dobijamo nasleđe carstva Božijeg i zašto ga ne smemo prokockati poput Isava.
Ajeti 51:20-23 pokazuju kako tragovi Božije prisutnosti postoje u zemlji, u čoveku i u nebesima, pozivajući na introspektivno otkrivanje sopstvene duhovne snage.
Reči jednog od najvećih svetaca pravoslavlja razbijaju iluziju o lakom autoritetu i otkrivaju da je najteža pozicija ona u kojoj čovek mora da predvidi buru, upozori druge i preuzme udarac koji je namenjen njima.
Dok region obeležava 180 godina od objavljivanja njegovog kapitalnog dela, pitanje Njegoševe kanonizacije ponovo se vraća u fokus — zašto je inicijativa iz 2013. godine zaustavljena?
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
U pustinju ga je doveo njegov angel hranitelj.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Priča o Marti i Mariji i momentu kada ih je posetio Isus Hrist je dobro poznata svima koji su čitali Bibliju i slušali bogosluženja.
I pre i posle smrti smatran je velikim čudotvorcem.
Od progona hrišćana do zemljotresa, ovaj drevni hram je iznova podizao svetlost vere – 16. novembra pravoslavni vernici slave čudesno obnovljeno sveto mesto gde se vekovima čuvaju mošti velikomučenika Georgija.
Ovoga dana praznuje se prenos moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku.
Svi su bili hrišćani iz Persije, koji su postradali u vreme cara Sapora (Savorija), 355. godine.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Ukrasi, boje i obilje nisu ono što čini slavu - već simboli koji moraju da stoje na svom mestu i duh koji se prenosi tišinom, molitvom i merom.
Priča o svetitelju koji je pred filozofima i demonima pokazao da snaga vere nije u rečima, nego u znaku koji štiti i vodi kroz najmračnije iskušenja.
Od progona hrišćana do zemljotresa, ovaj drevni hram je iznova podizao svetlost vere – 16. novembra pravoslavni vernici slave čudesno obnovljeno sveto mesto gde se vekovima čuvaju mošti velikomučenika Georgija.
