Wikipedia/Amosbarkhouse,Facebook/Трајко Александра Влајковић
Decenija svešteničke službe na Kosovu i Metohiji kroz život sveštenika koji je sa porodicom čuvao hram i svetinju u teškim uslovima.
Živeli su 23 dana u mraku, sa osmomesecnom bebom, plašeći se samo da ne naruše mir svetinje kojoj služe. A onda je došao trenutak kada je strah nestao, roletne su se podigle i u dom je ušlo svetlo Gospodnje – i u njihove živote, i u njihova srca. Tako je počela sveštenička služba jednog sveštenika na Kosovu i Metohiji, u mestu gde vera i hrabrost svakodnevno hodaju rame uz rame.
– Sveštenik koji je bio pre mene rekao je, moramo da se čuvamo, ne znamo kako će nas narod prihvatiti. On nije ni vatru ložio, da ne bi skretao pažnju. Živeli smo u mraku 23 dana, sa bebom od 8 meseci. A onda sam rekao, služiš Bogu živome, a plašiš se! Čega? Podigosmo roletne, uđe svetlo Gospodnje, ne samo u naš dom, već u naša srca. I krenuo je život – kaže sveštenik Trajko Vlajković, koji ove godine slavi deceniju svešteničke službe na Kosovu i Metohiji, gde je i rođen.
Vlajkovići su više od sedam godina živeli kao jedina srpska porodica u Uroševcu, u porti Sabornog hrama Svetog cara Uroša.
– Kada su deca pošla u školu, preselili smo se u moj rodni Klokot, ali se u Sabornom hramu i dalje sabira narod iz cele Srbije, tamo i dalje služim – dodaje otac Trajko.
Otac Trajko danas ima četvoro dece: Sara ima 11 godina, Sofija će uskoro 9, Tadej je predškolac, a najmlađa Tea ima 4. Voli decu, odrastao je sa mlađom i starijom sestrom u skromnoj porodici. Ta ih je skromnost, kaže, sve očeličila, kao većinu dece u specifičnim uslovima Kosova i Metohije. Bili su predani poštovanju starijih i učenju.
Beli mantil zamenio svešteničkom mantijom
– Oduvek sam želeo da budem lekar, da nosim beli mantil i lečim decu, da budem pedijatar. Kad je uvedena veronauka, hteo sam da se pokažem pred devojčicama, pa sam prišao svešteniku i pitao, gde ima škola za popa. Tad je počeo češće dolaziti u našu kuću, govoreći da je Bogoslovija jako lepa škola – priseća se.
Otac Trajko položio je prijemni ispit i u Medicinskoj školi, ali ga je, kaže, Božija promisao ipak odvela u Bogosloviju, daleko od kuće u Foču. Bio je odličan đak, kao i student Bogoslovskog fakulteta.
– Na drugoj godini studija oženio sam se, moja supruga je iz Foče, rakoh vam, volim decu. Kad sam diplomirao, već smo imali Saru. Vladika je ponudio Uroševac, to je bilo jedino upražnjeno mesto. Otišli smo da služimo u grad bez naših ljudi – priča sveštenik.
Iako je Uroševac svega 22 kilometra od Klokota, nikada ranije ga nije posetio, nije znao šta ih čeka, ali kako da odbije službu u Hramu posvećenom Svetom caru Urošu. To je jedini hram posvećen poslednjem vladaru iz dinastije Nemanjića.
– Imao sam tada 23, a supruga je dve godine mlađa. Jao, kakva lepota, kakva divnoća, a ja služim sam. Ta prva liturgija koja sam tamo služio, biće mi urazena u sećanju, duši i srcu, dok sam živ – priseća se otac Trajko.
Video Printscreen You tube
Sveštenik Trajko Vlajković
Strah i svetlo u domu sveštenika
Otac Trajko dodaje da su se on i supruga i kasnije čuvali, ne iz straha da će im se nešto desiti, već da ne navlače gnev na sebe, a pre svega na svetinju:
– Supruga nikada nije za te godine, koliko smo bili u Uroševcu, izašla sama da kači veš. To je teško razumeti, dok ne dođete, a ja sve pozivam da dođu u naš grad u kome odnedavno čuvamo i veliku svetinju, odeždu Svetog cara Uroša – kaže on.
Hram i zajedništvo u Uroševcu
Ovaj sveštenik dodaje da je crkva specifična, jer se nalazi u istom dvorištu u kome je i džamija, u strogom centru grada.
– Kao što rekoh, da ne navlačimo gnev ljudi koji tu žive, 1999. je prošla, ali u mnogim životima, kako sa naše strane, tako i sa njihove, nije još prošla, znate. Da ne bi neko od prolaznika slučajnih nešto dobacio i da se ljudi koji dolaze ne osete neprijatno, pazimo. Bogu hvala, do sada nikada nije bilo neprijatnosti, ali Gospod kaže, malo se ti pripazi, a malo ću ja da te pričuvam – objašnjava.
Uroševac je bogat kraj, Albanci su bili vešti trgovci, prvi su izgradili džamiju, a crkva je započeta 1928. godine. Radovi su trajali pet godina, do 1933, kada je bilo veliko osvećenje hrama.
– Na tom osvećenju su bili i Albanci i Srbi, i svi koji vole Gospoda. I to je bilo veličanstveno, taj prizor videti, koliko je ljudi došlo. Na ovoj našoj crkvi su radili, ne samo Srbi, već i Albanci. I to je do 1999. godine bilo ponos grada Uroševca. A tokom pogroma bačeni su molotovljevi kokteli, ikonostas koji je darivao kralj Aleksandar Karađorđević, bio potpuno prekriven crnilom – seća se sveštenik.
printskrin facebook
Sveštenik Vlajko Trajković
Susret sa imamom i nova prijateljstva
Otac Trajko dodaje da dobri ljudi žive u svako doba. Kada je tek došao, Gospod je poslao jednog imama koji služi u džamiji u dvorištu. Trebalo je da imaju sastanak.
– Kada je video da sam ga ja dočekao, kaže, idi pozovi tatu. Treba mi, kaže, pop. Rekoh, ja sam pop. Kaže, pozovi tatu. Ja sam taj koji je nasledio prethodnog sveštenika, izvolite šta treba. Tako smo se upoznali. Posle dve nedelje, on me je pozvao da izađemo kroz grad. On me je i upoznao sa čelnicima opštine. Zahvaljujući njemu, Gospodu koji je poslao njega, stekao sam prijatelje – priča otac Trajko.
Bogosluženje i svakodnevna služba
Ipak dodaje da u Uroševcu, kada obavlja administrativne poslove, nije sveštenik u mantiji; mantiju nosi u koferu i obuče u toaletu pre sastanka.
– Nosi je, kaže, kao radno odelo, ali ne smeta, važno je da postoji dogovor i da hram u koji dolaze vernici, parohija, funkcioniše – ističe on.
Sa novim imamima nema tako prisan odnos, ali se posećuju u vreme praznika:
– To je važno, drugom pružiti ruku, važno je podeliti radost – dodaje.
Obnova i čuvanje svetinja
Otac Trajko čini sve da bi oživeo i druge, manje hramove ove velike parohije. Okuplja narod Sirinićke župe, Kosovskog Pomoravlja, skuplja priloge. Svako radi što zna, da bi pomogao.
Podigli su zid, ogradu na groblju kod crkve Svetog Ilije u Štimlju, sređuju fasadu crkve Svete Trajice u Babljaku, postavili su kamere u crkvici Svetih apostola Petra i Pavla u Talinovcu, gde je obnovio bogoslužbeni život.
– U selima gde su te crkve više nema naroda, ali Slava Bogu, to ne znači da treba da zapustimo ono što su naši preci nama ostavili. Posle 10 godina ja i dalje služim u Sabornom hramu, a blagi naš Car Uroš priziva svakoga ko ima Gospoda u srcu. Zaista se oseća njegov duh. Pričešćujemo se tu, bivamo zajedno u jednoj čaši bivamo jedno – zaključuje otac Trajko, prenosi portal sputnikportal.rs.
Na pitanje kako vernici iz različitih krajeva, koji to požele, mogu doći do njega:
– Treba da se prekrstite, izgovorite molitvu pre početka puta, ukucate u navigaciju "Srpska pravoslavna crkva Sveti car Uroš" i krenete. Kad dođete na administrativni prelaz, date dokumentaciju, dobar dan, doviđenja. Vi ćete doći tamo gde ste se uputili. Kad krenete put Kosova i Metohije, znajte da će Sveti car Uroš i Sveti kralj Stefan blagosloviti da dođete. Kada kročite na ovo tlo, znajte da se ne trebate ničega bojati, tu služe Nemanjići i oni vas čuvaju – poručuje sveštenik.
Povodom navoda da Srpska pravoslavna crkva pregovara s kosovskim institucijama o pravnom statusu Crkve na Kosmetu, usledio je odlučan demanti uz razotkrivanje motiva plasiranja lažnih vesti.
Slike gomile smeća između spomenika otkrivaju nepoštovanje prema pokojnicima, dok preostali Srbi u naselju osećaju bol i poniženje zbog narušenog svetilišta.
Na liturgiji u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena, episkop novobrdski podsetio vernike da je svako dobro delo dar Božji i da istinsko bogatstvo vere leži u jednostavnosti i oproštaju.
U prisustvu tridesetak Srba i prijatelja iz Francuske, Fransoa iz Strazbura je posle dvadeset godina čekanja primio sveto krštenje u Velikoj Hoči, dok su pojci bili svi prisutni u hramu.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Od nekoliko jednostavnih sastojaka nastaje prava riznica ukusa – od kokos kiflica do išlera i kolača s orasima i rumom, koji donose onaj neponovljivi osećaj topline domaćih, s ljubavlju pripremljenih kolača.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
"Nikakvi pregovori o navodnom "Temeljnom ugovoru" se ne vode, niti taj obrazac može biti obrazac koji je recimo primenjen u Crnoj Gori, u čemu sam lično učestvovao, ali i u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH ili Mađarskoj."
Iguman manastira Sveti arhangeli, već 35 godina čuvar svetinje kod Prizrena, otkriva kako prisustvo svakog čoveka obnavlja manastire, zašto vera raste iz poniženja i kako se Srbi u južnoj pokrajini više uzdaju u molitvu nego u politiku.
U drugom delu ekskluzivnog intervjua za religija.rs, starešina manastira Svetih arhangela govori o godinama borbe bez mržnje, o veri koja ne traži osvetu, već snagu za oproštaj, i otkriva zašto Srbi na Kosovu nisu zaboravili ko su – ni kome pripadaju.
Na lokalitetu crkve Bogorodice Hvostanske, unutar zaštićene zone, održan je obred bez blagoslova Srpske pravoslavne crkve, uz poruke mržnje prema pravoslavnim Srbima.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Nakon odlaska iz "Intela" Patrik Gelsinger pokrenuo je razvoj veštačke inteligencije zasnovane na hrišćanskim vrednostima, verujući da tehnologija može biti "sila za dobro" ako je oblikuju ljudi vođeni verom.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
