ZBOG ČEGA JE HRANA U MANASTIRIMA TAKO UKUSNA, A JEDNOSTAVNA: Vladika Dositej otkrio da ono što monasi rade pre kuvanja menja sve

U manastirskim trpezarijama ne čuje se žamor kakav prati savremene restorane, niti se na stolovima nižu raskošna jela koja osvajaju izgledom. Ipak, upravo tu mnogi ljudi prvi put osete ukus koji ne umeju lako da objasne. Vernici i putnici namernici koji su imali priliku da se ukrepe u nekom od manastira često kažu isto: hrana je jednostavna, ali se pamti. Uz mir koji ponesu iz svetinja, gotovo podjednako snažan utisak ostavlja i ono što su pojeli.

Manastirska kuhinja i jednostavnost ukusa

Na prvi pogled, manastirska kuhinja počiva na skromnosti. Hleb, povrće, malo ulja, ponekad voće ili čorba – bez složenih recepata i bez želje da se impresionira. Ali iza te jednostavnosti krije se nešto što se ne može kupiti niti naučiti u kulinarskim školama. Hrana u manastiru nije samo priprema tela za novi dan; ona je deo molitvenog poretka, produžetak bogosluženja u svakodnevici.

Foto: SPC

 

Monasi ne kuvaju da bi zadivili, već da bi služili. Svaki sastojak prolazi kroz ruke koje su već bile sklopljene u molitvi. Svaki obrok nastaje u tišini ili uz tih izgovor molitvenih reči. Upravo tu, u tom nevidljivom sloju pripreme, mnogi pronalaze odgovor na pitanje zbog čega takva hrana ima drugačiji ukus.

Vladika Dositej o blagoslovu hrane

O tome je govorio i vladika Dositej, nekadašnji jeromonah hilandarski, ostavljajući jednostavno, ali duboko objašnjenje:

„Nije svejedno jesti obrok svoj s blagoslovom i jesti ga bez blagoslova. Svaki obrok je trpeza Božja koju je sam Bog postavio za nas. Zato treba Bogu, kao domaćinu, blagodariti i njegov blagoslov prositi. Blagosloveno jelo je i slađe i sitije; dok je neblagosloveno i neslatko i nesito i nezdravo.

Foto: SPC

 

Jednom je car Teodosije Mlađi izašao u šetnju u okolinu Carigrada, pa, videći kolibu nekog monaha, svrati u nju. Upita starac cara da li želi što jesti. „Hoću“, odgovori car. Starac iznese pred cara hleba, zejtina, soli i vode. Car je jeo i pio, pa upita monaha: „Znaš li ti ko sam ja?“ „Bog tebe zna!“, odgovori monah. „Ja sam car Teodosije.“ Monah se pokloni caru ćutke. Rekne mu car: „Ja sam car i od cara rođen, no veruj mi, nikada u životu nisam jeo tako slatko kao danas kod tebe.“ „A znaš li ti zbog čega?“, upita starac. „Zbog toga“, produži on, „što mi monasi svagda s molitvom i blagoslovom pripremamo hranu, otuda i huda hrana u nas se obraća u slatku; u vas pak pripremaju hranu s mnogo truda, no blagoslov ne traže (od Boga), otuda i ukusna hrana biva neukusnom“, zaključuje sadašnji vladika, ranije poznat kao jeromonah Dositej Hilandarac, otkrivajući suštinu koja često izmiče savremenom čoveku.

Dakle, nije stvar u začinima, već u blagoslovu; ne u umeću, već u nameri. Zato oni koji jednom sednu za manastirsku trpezu retko ostaju ravnodušni. Vraćaju se svakodnevici, ali sa tihim saznanjem da se pravi ukus ne meri složenošću recepta, već dubinom smisla koji se u njega unosi. U tom iskustvu, skromni obrok postaje više od hrane, postaje podsetnik da se i najjednostavnije stvari mogu uzdići do nečega što se dugo pamti.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

1 Komentara

Najnoviji komentari Najstariji komentari