Od plemkinje do skromne monahinje: njen životni put obeležili su izgnanstvo, duboka vera, čudesni događaji i godine provedene u Srbiji.
Bila je potomak jednog od najpoznatijih ljudi u istoriji, iz loze povezane sa Napoleonom Bonapartom i ruskim carskim domom Romanovih, ali je svoj život završila u tišini skromne monaške kelije. Monahinja Jelisaveta od Lojhtenberga, koja se upokojila 2013. godine u Manastiru Pokrova Presvete Bogorodice u Busi-en-Otu, nedaleko od Pariza, ostavila je iza sebe nesvakidašnju životnu priču u kojoj su se preplitali istorija, izgnanstvo, vera i događaji koje je njena porodica doživljavala kao Božja znamenja.
Rođena 1922. godine kao Jelena Dmitrijevna Romanovska-Lojhtenberg, buduća mati Jelisaveta bila je čukun-čukun-unuka francuskog cara Napoleona I Bonaparte i njegove supruge Žozefine de Boarne. Njena porodica bila je povezana i sa ruskom carskom kućom Romanovih, jer je njen predak, vojvoda Maksimilijan de Lojhtenberg, bio oženjen velikom kneginjom Marijom Nikolajevnom, kćerkom cara Nikolaja I.
U porodičnom sećanju posebno mesto zauzimala je priča o Evgeniju de Boarnjeu, Napoleonovom usvojenom sinu i nekadašnjem namesniku Italije. Tokom Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812. godine, dok se francuska vojska nalazila u Zvenigorodu, Evgenije je, prema porodičnom predanju koje je kasnije prenosila mati Jelisaveta, usnio starca koji mu je poručio da zaštiti Manastir Svetog Save Storozhevskog. Zauzvrat mu je bilo obećano da će se živ vratiti u Francusku i da će njegovi potomci živeti u Rusiji i služiti joj.
Kada je kasnije u manastirskoj crkvi ugledao ikonu Svetog Save Storozhevskog i u liku svetitelja prepoznao starca iz sna, Evgenije je naredio svojim vojnicima da sačuvaju svetinju. Manastir je ostao netaknut, a ovo predanje zauzelo je posebno mesto u duhovnoj istoriji porodice Lojhtenberg.
Sudbina porodice buduće mati Jelisavete bila je obeležena velikim tragedijama. Posle Oktobarske revolucije njeni roditelji bili su prinuđeni da napuste Rusiju. Njen otac Dmitrij Georgijevič bio je uhapšen i zatočen u Petropavlovskoj tvrđavi, ali je uspeo da pobegne, a potom da se pridruži vojsci generala Vrangela.
Jelena je detinjstvo provela u zamku Zeon u Bavarskoj, nekadašnjem manastirskom imanju koje je pripadalo njenim precima. Tu je odrasla u duhu pravoslavne vere, ruskog jezika i sećanja na otadžbinu koju njena porodica više nije mogla da poseti. Roditelji su je učili da plemićko poreklo nije povlastica, već odgovornost i obaveza da se služi drugima.
Kada je počeo Drugi svetski rat, porodica je ponovo morala da napusti svoj dom. Preko Švedske i Amerike stigli su do Kanade, gde su započeli novi život u izbeglištvu. Tokom rata Jelena i njena sestra Irina pomagale su Saveznicima kao prevodioci presretnute nemačke prepiske.
Posebno je zanimljiv deo njene mladosti vezan za Beograd. Nakon završetka školovanja u manastirskoj internatskoj školi, Jelena je upisala ruski institut u Beogradu, koji su osnovali ruski emigranti. Iako je rat prekinuo njeno školovanje, boravak u srpskoj prestonici ostao je važan deo njenog životnog puta i njene veze sa ruskom emigrantskom zajednicom u Srbiji.
Posle rata Jelena se iz Srbije preselila u Njujork. Redovno je odlazila u pravoslavnu crkvu i pevala u crkvenom horu, ali je sve snažnije osećala da joj nedostaje dublji smisao života. Jedan od presudnih trenutaka dogodio se tokom posete manastiru Novo-Divejevo, gde je želela da se pomoli pred ikonom Svetog Serafima Sarovskog, svetitelja koga je njena porodica posebno poštovala. Međutim, tog dana ikona nije bila izložena za poklonjenje. Kasnije je govorila da je taj događaj doživela kao snažan unutrašnji podsticaj da preispita svoj život.
Konačnu odluku da krene monaškim putem donela je posle teške bolesti i smrti brata Georgija, o kome je brinula i kome je u poslednjim mesecima života čitala žitija svetih. Nakon njegove smrti, dok je tugovala kraj njegovog groba, susrela je arhiepiskopa Jovana Šangajskog i San Franciskog, koji ju je utešio rečima da će se sve urediti po Božjoj volji.
Ubrzo zatim, igumanija Evdokija iz Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Busi-en-Otu pozvala ju je da poseti manastir. Jelena je otišla i, kako je kasnije govorila, osetila da je pronašla dom za kojim je celog života tragala. Godine 1964. stupila je u manastir kao iskušenica, a 1979. godine primila malu shimu i dobila ime mati Jelisaveta, u čast pravedne Jelisavete, majke Svetog Jovana Preteče.
Iako je nosila titulu vojvotkinje od Lojhtenberga i poticala iz evropskih vladarskih porodica, u manastiru nikada nije isticala svoje poreklo. Nije želela da je ljudi pamte kao potomka Napoleona, već kao monahinju posvećenu molitvi i služenju Bogu. Ipak, mnogi hodočasnici dolazili su da upoznaju „monahinju koja je potomak Napoleona“. Ona ih je sve dočekivala sa ljubavlju i jednostavnošću, svedočeći svojim životom da prava vrednost čoveka nije u poreklu i titulama, već u veri, smirenju i delima ljubavi.
Mati Jelisaveta od Lojhtenberga upokojila se 2013. godine. Njena životna priča ostala je svedočanstvo o ženi koja je, od naslednice evropskog plemstva, postala skromna pravoslavna monahinja i svoje najveće nasleđe pronašla ne u slavi svojih predaka, već u služenju Bogu i ljudima.
Iz Moskve poručuju da eventualne zabrane poglavaru Ruske pravoslavne crkve ne bi imale nikakav praktičan efekat, ocenjujući da bi takav potez bio politički i simbolički čin usmeren protiv ruskog pravoslavlja.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Od dvora Marine Mnišek do reformi Petra Velikog, put jednog malog predmeta pokazuje kako su vera, tradicija i strah od novina oblikovali svakodnevni život ruskog naroda.
Bugarska je vetom sprečila da patrijarh Kiril bude stavljen na listu sankcionisanih lica, uz obrazloženje da se politički sukobi ne smeju prenositi na verske institucije.
Od plemkinje do skromne monahinje: njen životni put obeležili su izgnanstvo, duboka vera, čudesni događaji i godine provedene u Srbiji.
Život ovog velikog učitelja Crkve obeležili su nepokolebljiva odbrana pravoslavne vere, brojna duhovna dela i Veliki kanon, koji i danas vernike vodi putem iskrenog pokajanja i susreta sa Hristom.
Grkinja Teano, koja živi u Nemačkoj, ispričala je kako je njena porodica prošla kroz najteže trenutke nakon rođenja ćerke Nektarije, kada su strah i neizvesnost zamenjeni verom, molitvom i nadom u Božju pomoć.
U hramu koji se gradi u Božurnji kod Topole, mitropolit šumadijski govorio o veri koja oslobađa čoveka od sebičnosti i približava ga Bogu.
Protojerej Oleg Stenjajev objašnjava zbog čega se ponedeljak vezuje za anđele i podseća na pobožnu praksu koja pomaže verniku da produbi svoj molitveni život.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Svedočanstvo o razgovoru sa poznatim svetogorskim monahom već više od dve decenije izaziva pažnju, a u njemu se pominju veliki sukobi, uloga velikih sila i položaj pravoslavlja u budućim vremenima.
Život ovog velikog učitelja Crkve obeležili su nepokolebljiva odbrana pravoslavne vere, brojna duhovna dela i Veliki kanon, koji i danas vernike vodi putem iskrenog pokajanja i susreta sa Hristom.
Grkinja Teano, koja živi u Nemačkoj, ispričala je kako je njena porodica prošla kroz najteže trenutke nakon rođenja ćerke Nektarije, kada su strah i neizvesnost zamenjeni verom, molitvom i nadom u Božju pomoć.
U hramu koji se gradi u Božurnji kod Topole, mitropolit šumadijski govorio o veri koja oslobađa čoveka od sebičnosti i približava ga Bogu.
Grkinja Teano, koja živi u Nemačkoj, ispričala je kako je njena porodica prošla kroz najteže trenutke nakon rođenja ćerke Nektarije, kada su strah i neizvesnost zamenjeni verom, molitvom i nadom u Božju pomoć.
Protojerej Oleg Stenjajev objašnjava zbog čega se ponedeljak vezuje za anđele i podseća na pobožnu praksu koja pomaže verniku da produbi svoj molitveni život.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Krompir, sir i brašno dovoljni su da nastane pita koja je nekada okupljala porodice širom Hercegovine i bila jednako prisutna u domovima različitih vera.
Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
U besedi za četvrtak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto se najdublja ljubav prema Gospodu ne rađa iz onoga što oči vide, već iz srca otvorenog za Božije prisustvo.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
