KAD JE VILJUŠKA STIGLA U RUSIJU, CRKVA SE USPROTIVILA: Otpor prema priboru za jelo koji podseća na đavolje vile trajao je vekovima

Kad je neobičan predmet sa nekoliko oštrih krakova prvi put stigao na ruske trpeze, nije izazvao samo radoznalost već i pitanje koje je vekovima pratilo pravoslavni svet: kako prihvatiti novinu, a sačuvati predanje? U Rusiji 16. i početkom 17. veka trpeza nije bila samo mesto za obedovanje. Za vladare, boljare i ugledne porodice, velika gozba bila je izraz gostoprimstva, časti i društvenog poretka. Hrana se primala kao Božji dar, a zajednički obrok imao je i određenu duhovnu dimenziju jer je okupljao porodicu, prijatelje i goste u znaku zajedništva.

Predmet koji je sa zapada doneo nemir na ruske trpeze

U takvom svetu, u kojem su kašika i nož bili uobičajeni pribor, pojava viljuške, malog predmeta sa dva ili više oštrih krakova, mogla je da izgleda neobično. Ona je u Rusiju dolazila zajedno sa zapadnim i poljskim običajima, koji su tada kod dela stanovništva često izazivali nepoverenje.

Jedna od najpoznatijih priča o dolasku viljuške u rusko društvo vezuje se za Marinu Mnišek, poljsku plemkinju i suprugu Lažnog Dmitrija I, koja je 1606. stigla u Moskvu. Prema kasnijim predanjima, među njenim ličnim stvarima nalazio se i pribor za jelo, viljuška, koja je Rusima tog vremena delovala neobično. Iako nema dovoljno pouzdanih dokaza da je upravo ovaj događaj izazvao veliku raspravu o viljušci, priča je ostala zapamćena kao simbol susreta dve različite kulturne tradicije.

freepik

 

Kada je običan pribor postao pitanje tradicije i vere

Za pravoslavnu Rusiju tog vremena pitanje novina nije bilo samo pitanje praktičnosti. Društvo je bilo duboko povezano sa verom, bogoslužbenim poretkom i nasleđenim običajima. Sve što je dolazilo iz inostranstva nije automatski odbacivano, ali je često bilo posmatrano sa oprezom, naročito kada je dolazilo iz sredina koje su bile verski i politički drugačije.

Kasnija predanja ponekad su otpor prema viljušci povezivala sa strahom od svega što je izgledalo strano i sa simbolikom njenog neobičnog oblika. U narodnoj mašti njeni zupci su nekada povezivani sa đavoljim vilama iz hrišćanske predstave o nečistim silama, pa su nastajale priče da je takav predmet neprikladan za hrišćansku trpezu. Međutim, istoričari uglavnom smatraju da su ovakva tumačenja deo kasnijih predanja, a ne pouzdano zabeleženih stavova Crkve.

Ruska pravoslavna crkva nije se bavila viljuškom kao posebnim pitanjem, ali je ostalo predanje prema kojem je sveštenstvo masovno izražavalo otpor prema priboru za jelo koji podseća na đavolje vile. Postavljalo se pitanje da li određena promena vodi ka uređenijem životu ili udaljava čoveka od skromnosti i poretka koji je vekovima negovan.

U pravoslavnoj tradiciji trpeza nikada nije bila samo pitanje spoljašnjeg izgleda. Važni su bili zahvalnost Bogu, umerenost i odnos prema hrani kao daru. Zato su promene u načinu života često procenjivane ne samo prema tome da li su nove, već prema tome kakav uticaj imaju na čoveka i njegov duhovni život.

Credit: Fine Art Images / Heritage Images / Profimedia

 

Od predanja i straha do prihvatanja novog običaja

Veliki zaokret u prihvatanju evropskih običaja dogodio se za vreme cara Petra Velikog. Njegove reforme početkom 18. veka bile su usmerene ka približavanju Rusije evropskim državama, a odnosile su se i na svakodnevne navike plemstva. Viljuška je tada postala deo novog načina ponašanja za stolom i znak prihvatanja evropskog bontona među višim slojevima društva.

Ipak, promene nisu zahvatile sve stanovništvo istom brzinom. Dok je plemstvo relativno brzo prihvatilo novi pribor, u mnogim običnim domaćinstvima kašika je još dugo ostala osnovni pribor. Tek sa razvojem industrijske proizvodnje u 19. veku viljuška je postala dostupnija i postepeno ušla u svakodnevni život.

Priča o viljušci u pravoslavnoj Rusiji zato nije samo priča o jednom predmetu na trpezi. Ona govori o složenom odnosu između tradicije i promene, između očuvanja nasleđa i prihvatanja novih okolnosti. Pravoslavni svet kroz istoriju nije odbacivao svaku novinu samo zato što je nova, ali je uvek postavljao pitanje njenog mesta u životu čoveka i njenog odnosa prema duhovnim vrednostima.

Mali predmet sa nekoliko zubaca tako je postao deo velike istorijske priče o susretu kultura, veri, običajima i večitoj čovekovoj potrebi da pronađe ravnotežu između onoga što nasleđuje i onoga što dolazi.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara