Strah od peršuna zbog sličnosti sa smrtonosnim boligolovom prerasao je u legendu koja je opstala vekovima.
U ruskim baštama peršun je nekada bio gotovo zabranjena biljka. Zvanično ili ne, legenda kaže da je seljacima zabranjivano da sade peršun jer bi ga mogli pomešati sa smrtonosnom biljkom boligolovom. Situacija je otišla toliko daleko, kako piše portal rt.rs, da je u 19. veku Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve zabranio seljacima da sade peršun u baštama, kako se slučajno ne bi otrovali.
Zbog toga je peršun dugo nosio epitet "đavolje trave", biljke koja, ako se pogrešno prepozna, može doneti smrt. Ipak, istraživači, tragajući za crkvenim dokumentima, nisu pronašli nikakve spise koji bi potvrdili ovu zabranu.
Pravi peršun, poznat pod latinskim imenom Petroselinum crispum, pripada familiji Apiaceae, istoj onoj kojoj pripadaju šargarepa, celer i cikorija. Ali priroda je podmetnula svoju zagonetku: u istim vrtovima i livadama rastu biljke koje svojim listom ili oblikom podsećaju na peršun, ali su izuzetno otrovne.
Primeri su poison hemlock (Conium maculatum) i fool’s parsley (Aethusa cynapium), koje sadrže smrtonosne alkaloide poput koniina. Mala greška u identifikaciji mogla je biti kobna, a strah od slučajnog trovanja imao je realnu osnovu.
Zbog ove sličnosti i čestih tragedija u prošlosti, priča o "đavoljoj travi" nije bila potpuno proizvoljna. Seljaci su peršun često izbegavali, a predrasude su se održale vekovima.
Peršun nije nosio lošu reputaciju samo u Rusiji. U antičkoj Grčkoj bio je povezan sa smrću i grobovima, korišćen u pogrebnim obredima. Folklor prepliće mistiku i običnu baštensku praksu: postojala su verovanja da seme peršuna „ide do đavola i vraća se“ pre nego što proklija, što je objašnjavalo zašto biljka ponekad loše klija.
U narodnim pričama, peršun je bio istovremeno lekovit i opasan - biljka koja izaziva strah i poštovanje.
Situacija se u Rusiji danas potpuno promenila. Peršun se koristi širom zemlje kao nezaobilazni začin, bogat vitaminima i mineralima, a njegova nekadašnja reputacija „đavolje trave“ odavno je zaboravljena.
Umesto straha, peršun se danas gaji sa zadovoljstvom, dodajući svežinu i aromu jelima koja krase ruske trpeze.
Patrijarh Kiril blagoslovio novi bogoslužbeni čin i zaštitnu ikonu fondacije "Krug dobrote", dok roditelji dobijaju duhovnu podršku kakvu dugo čekaju.
Tada episkop, kasnije patrijarh Tihon, stigao je na rub pravoslavnog sveta, a postao most između Istoka i Zapada — osnivao je hramove, okupljao narode i ušao u istoriju Amerike.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Sveti Simeon je otac Svetog Save, a doba njegove vladavine smatra se prelomnim periodom u srpskoj istoriji i kulturi.
Osumnjičeni je brzo uhapšen i priznao je zločin, a vest je izazvala šok i molitveno okupljanje među vernicima i lokalnim stanovništvom na jugu Brazila.
Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, katiheta Branislav Ilić objašnjava smisao, nastanak liturgije pređeosvećenih darova i razliku u odnosu na nedeljno i praznično bogosluženje.
Učenje svetitelja kroz vekove svedoči da se duhovni život ne gradi naglo i spektakularno, već postepeno, kroz male, ali istrajne korake.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Na godišnjicu izbora 46. poglavara Srpske pravoslavne crkve iz Rusije je stigla čestitka ispunjena bratskim porukama i naglaskom na jedinstvu, odgovornosti i istrajnosti u iskušenjima koja prate njegovo dosadašnje delovanje.
Na velikom međunarodnom forumu, đakon Vasilije Bursać predstavio višedecenijska iskustva agencije Dobročinstvo, istakavši značaj svetih putovanja, učenja i očuvanja tradicije u izazovima modernog društva.
Dok građani jedva čekaju 1. januar, crkva čuva liturgijsku i „staru“ Novu godinu, a posebni molebani i običaji pokazuju kako se vere i porodične tradicije prepliću u svakodnevnom životu vernika.
Posle božićne liturgije u Moskvi, poglavar Ruske crkve govorio je o grehu koji se proglašava vrlinom, slobodi bez granica i civilizacijskom sukobu koji se više ne može sakriti.
Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, katiheta Branislav Ilić objašnjava smisao, nastanak liturgije pređeosvećenih darova i razliku u odnosu na nedeljno i praznično bogosluženje.
Učenje svetitelja kroz vekove svedoči da se duhovni život ne gradi naglo i spektakularno, već postepeno, kroz male, ali istrajne korake.
Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Zaboravljeno zdravo jelo na vodi koje su naši preci volele u manastirskim i domaćim kuhinjama, a koje danas retko ko priprema.
U manastiru Suvodol služeno je opelo dugogodišnjem nastojatelju kome su se vernici oprostili uz molitvu i sećanja na skroman i predan put koji je ostavio dubok trag u narodu i manastirskoj obitelji.
Sreda prve sedmice Velikog posta donosi besedu Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog u kojoj poslednji trenuci Isusa Hrista otkrivaju tajnu večnog mira i nadu koja ne prestaje, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
