KOME SE OBRAĆAŠ KADA NESTANE TLO POD NOGAMA: Trenuci kada se ruše iluzije o sopstvenoj snazi

Talasi udaraju o bokove broda, vetar nosi glasove koji više nisu sigurni da li su molitva ili krik. U takvim trenucima nestaje svaka maska – ne ostaje ni rasprava, ni sumnja ni ponos. Ostaje samo jedno: prizivanje Onoga za koga čovek duboko u sebi zna da može da izbavi. Upravo iz tog ogoljenog trenutka, iz te tačke u kojoj se sudaraju strah i nada, progovaraju ajeti sure El-Enam (6:63–64), koji su u knjizi "Kuran – 365 odabranih ajeta za svakodnevno čitanje" izdvojeni za 17. mart - podsetnik koji ne dopušta ravnodušnost.

Obećanje dato u strahu

Ovi ajeti ne opisuju apstraktnu veru, već iskustvo koje se ponavlja kroz život svakog čoveka. Slika kopna i mora nije samo geografska – ona je metafora svih sigurnosti koje se u jednom času pretvore u neizvesnost. Na kopnu, gde mislimo da čvrsto stojimo, i na moru, gde smo svesni sopstvene nemoći, čovek instinktivno poseže za istim izvorom pomoći. I tada obećava. Tada izgovara zavet zahvalnosti, iskren i nepodeljen.

Ali drugi ajet donosi oštar rez. On ne ostaje u trenutku molitve, već prati čoveka posle spasa. Upravo tu nastaje raskorak: između onoga što je čovek govorio dok je bio u nevolji i onoga kako živi kada opasnost prođe. Ajet razotkriva tu promenu bez ublažavanja - zaborav, pripisivanje zasluga drugima, vraćanje starim obrascima. Nije u pitanju samo teološka opomena, već precizna dijagnoza ljudske slabosti.

Posle spasa dolazi zaborav

U tom svetlu, završna poruka ovih ajeta ne traži od čoveka da se seti Boga samo u nevolji, već da prepozna kontinuitet Božje pomoći i van dramatičnih trenutaka. Ključna napetost ne nalazi se između verovanja i neverovanja, već između iskrene spoznaje u krizi i površnog zaborava u sigurnosti. To je unutrašnji lom koji se ne vidi spolja, ali određuje duhovni pravac života.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara