Printscreen/Youtube/Budim!Simboli uglavnom vezani za krst i varijante na temu istog.
Ova tradicija je bila prisutna kod katoličkog stanovništva Balkana, gde je tetoviranje služilo za zaštitu žena od harema, a muškaraca od regrutacije u janjičare. Tetovirani Simboli su često bili povezani sa krstom. Iako se običaj uglavnom praktikovao među adolescentima, i danas ga je moguće videti kod starijih žena, kao trag drevnih običaja iz vremena Osmanskog carstva.
Tetovaže su oduvek imale dublju simboliku, pa osim estetskog elementa crteži na telu su nosili i religijsko/magijsku funkciju. Istorija tetoviranja je drevna, a najstariji dokazi o tetoviranju u Egiptu datiraju iz perioda između 3.351. i 3.017. godine p.n.e., dok najraniji tragovi tetovaža u Americi potiču sa mumija naroda Činčoro, iz Čilea. Na njima se nalazi tačkasti crni oblik iznad gornje usne, a datiraju između 2.563. i 1.972. godine pre nove ere.
Istorija tetovaže na tlu Evrope je bila dinamična. U antičkom periodu su na tetoviranje gledali sa prezirom - smatrajući da je to jedan vid žigosanja. Aktuelnost tetovaže u Evropi oživljavaju pomorska otkrića i približavanje plemenskih kultura evropskim narodima.
Trajno crtanje po telu je uvek nalazilo svoje razloge za opravdanje, a jedan od njih je i očuvanje vere zbog straha od prisilnog preobražanja u religiju okupatora.
Žene se više sicale od muškaraca
Tetovirali su se i muškarci i žene, ali je običaj zastupljeniji među ženama.
Muškarci kada bi se odlučili na običajno tetoviranje, tetovirali su jednostavan motiv iznad desnog lakta ili tetovirali krstićna kažiprstu.
Muškarci su znali da se tetoviraju i ispod pazuha ili iza uha.
Za ovaj običaj na području Bosne i Hercegovine i Hrvatske su umesto termina tetoviranje govorili sicanje. To je predstavljalo mnogo više od obične slike na delu tela.
Sicanje je vezano za katolike na tom području, a tetovaže su primarno služile za zaštitu žena od odvođenja u harem i muškaraca od regrutacije u janjičare.
Smesa za tetoviranje pripremana je od čađi, a ponekad su se koristili i barut, ugljeni prah, smola bora, koja se mešala s vodom, medom, mlekom životinja ili majčinim mlekom. Tatu majstori su bile starije, iskusnije žene (majke, bake, tetke) koje su poznavale geometrijske motive, dok je samostalno sicanje takođe bilo prisutno. Danas ga retko možemo videti kod poneke starije žene katoličke veroispovesti na tlu BiH i trag je tradicije, koja je bila popularna među adolescentima.
Devojke i mladići između 13 i 16 godina tetovirali su se sami ili međusobno, često dok su čuvali ovce. Tetoviranje (ili, kako su ga nazivali: bocanje, drocanje, sicanje, krizma, šaranje…) obavljano je uglavnom u proleće, tokom velikih praznika poput Svetog Josipa, Uskrsa, Blagovesti i drugih. Međutim ova tradicija je ostala i nakon raspada Osmanskog cartsva na Balkanu.
Printscreen/Youtube/DW Fokus
Simboli uglavnom vezani za krst i varijante na temu istog.
Simboli su uglavnom bili vezani za krst, najupečatljiviji znak hrišćanstva, i on se nalazi kao osnova na gotovo svim tetovažama. Osim krsta i raznih varijanti istog, crtali su krugove, grane i grančice, nepravilne linije i druge simbole ukrašene tačkama sa strane.
Ivka Petrović, iz sela Bungurovina - Jajce, je jedna od retkih žena, koje danas možete videti na području središnje Bosne, na čijim rukama se nalaze drevni simboli. Iako vrlo stara, seća se sicanja i bola na ruci nakon istog.
- Imala sam 12 godina kad su nam naredili da moramo da se "bocamo". Svaka devojka iz središnje Bosne imala je te tetovaže na rukama, a to je sve ostalo kao relikt iz perioda Osmanskog carstva. Ljudi su se tetovirali po čelu, po prsima.... Nije bilo starije žene, koja na svojoj ruci nije imala "narukvice" - prisetila se starica iz sela kod Jajca.
Ova praksa skoro je iščezla u proteklom veku, a primer Mare Bojić (78), iz sela Čatići - Kakanj, je jedan od poslednjih. Ona je tehnikom "bocanja", kako još i zovu sicanje, istetovirana 50-ih godina prošlog veka, pa tako spada u poslednje generacije, koje su tradicionalno tetovirane.
Printscreen/Youtube/DW Fokus
Mara Bojić
Mara kaže da se seća sicanja, ali i toga da je bilo podređeno prazniku, odnosno da se nije radilo bilo kog dana u toku godine.
- Ja se toga sećam. Radilo se na dan Svetog Jospia, trećeg u mesecu. Uvek smo se poređale ispred kuće i čekale. Kad mi "nabocaju" ruku bi mi zamotali i tako sam išla u školu -prisetila se Mara Bojić iz Čatića.
Etnolozi pak veruju da je ovo prethrišćanski običaj. Navodno su ilirska plemena pre više od hiljadu godina negovala taj običaj.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Korišćenjem nove tehnologije bazilika Svetog Petra, koja je jedan od simbola Svete Stolice, biće predstavljena vernicima čitavog sveta korišćenjem modernih dostignuća.
Pre ulasku u verski objekat, vernici različitih religija imaju običaje koji se međusobno odvajaju, međutim svrha svih je ista - da se ispoštuje propisana tradicija kojom poštujemo svetinju.
Ikonografija opisuje pravila i propise na osnovu kojih freskopisac ili ikonopisac zna na koji način se predstavlja pojedina tema na ikonama ili freskama. Ovim načelima bi trebalo da se vodi svako ko se bavi freskopisom.
Kao prvi ugodnik Božji koji je sledio Isusa, nazvan je Prvozvani, a nakon Hristovog vaskrsenja i vaznesenja, primio je Duha Svetoga zajedno sa ostalim apostolima. Od Galilejskog mora do obala Dunava i Kijevskih gora, ostavio je neizbrisiv trag, propovedajući ljubav, veru i snagu krsta, čak i pred licem smrti, a 13. decembar kada ga molitveno proslavljamo, mnoge porodice u srpskim zemljma obeležavaju i kao krsnu slavu.
Ova tradicija je bila prisutna kod katoličkog stanovništva Balkana, gde je tetoviranje služilo za zaštitu žena od harema, a muškaraca od regrutacije u janjičare. Tetovirani Simboli su često bili povezani sa krstom. Iako se običaj uglavnom praktikovao među adolescentima, i danas ga je moguće videti kod starijih žena, kao trag drevnih običaja iz vremena Osmanskog carstva.
U ovom jevanđelju po Luki Isus Hrist razgovara sa učenicima i govori im da su odabrani da vide ono što su pre njih žarko želeli da vide carevi i proroci.
Sveti Teofan Zatvornik u svojojj misli za 23. ponedeljak po Pedesetnici podseća na važnost vere u Božje otkrivenje i na to da istina o Bogu dolazi isključivo iz Svetog pisma i apostolskih spisa. Prema njegovim rečima, sve što je potrebno da bi se razumela priroda Boga, plan spasenja i način života po Božjim zapovestima već je otkriveno kroz Jevanđelje i dela apostola. On nas poziva da se ne bavimo spekulacijama ili pokušajima da stvorimo vlastite ideje o Bogu, jer je Božanska istina već data.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Muslimani urok smatraju stvarnim fenomenom od kojeg može zaštititi čuvanjem privatnosti i neiskazivanjem svojih blagodatí, jer zavidnost može izazvati ozbiljne posledice poput bolesti, smrti ili rastava brakova. Hafiz Almir Kapić ističe da je urok opasan i da je važno paziti s kim i kada delimo svoje uspehe, kako bismo se zaštitili od njegovih negativnih dejstava.
Iako je smenjen, Strikland je nastavio sa javnim kritikama i pozvao crkvene lidera da se bore za očuvanje vere i tradicije, ističući ozbiljnu duhovnu opasnost koja preti Crkvi.
Pre ulasku u verski objekat, vernici različitih religija imaju običaje koji se međusobno odvajaju, međutim svrha svih je ista - da se ispoštuje propisana tradicija kojom poštujemo svetinju.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
Iako je smenjen, Strikland je nastavio sa javnim kritikama i pozvao crkvene lidera da se bore za očuvanje vere i tradicije, ističući ozbiljnu duhovnu opasnost koja preti Crkvi.
Nastojatelj manastira u blizini Novog Pazara, otac Gavrilo, govori o obnovi koja traje decenijama i ističe da je sve veći broj vernika koji dolaze na liturgije i pričešće najjači dokaz duhovnog buđenja, kome je doprineo povratak veronauke u škole.
Sedam godina lekari su pratili rupicu na srcu male Natalije, upozoravajući na moguće posledice. Međutim, posle treće posete manastiru Tumane, dogodilo se nešto što su svi smatrali nemogućim, a Mirjana Krstić iz Kačareva svedoči o snazi veri koja je promenila sudbinu njene ćerke.
Ovaj ženski pravoslavni manastir se nalazi u podnožju Kučajskih planina, pored sela Senja kod Ćuprije. Manastir pripada Eparhiji braničevskoj Srpske pravoslavne crkve (SPC).
Iako optužen bezdušno i mučen, Sveti Nektarije je verovao u Božju pravdu, a jedan događaj iz njegovog života govori o neizmernoj veri i snazi praštanja koje svetitelj nudi svim vernicima, bez obzira na nepravdu i zlo.
Vernici iz Srbije, Crne Gore i rasejanja okupili su se u duhovno uzvišenoj atmosferi Visokih Dečana kako bi zajedno proslavili ktitorsku slavu u molitvenom prisustvu episkopa i mitropolita.
