Printscreen/Youtube/Budim!Simboli uglavnom vezani za krst i varijante na temu istog.
Ova tradicija je bila prisutna kod katoličkog stanovništva Balkana, gde je tetoviranje služilo za zaštitu žena od harema, a muškaraca od regrutacije u janjičare. Tetovirani Simboli su često bili povezani sa krstom. Iako se običaj uglavnom praktikovao među adolescentima, i danas ga je moguće videti kod starijih žena, kao trag drevnih običaja iz vremena Osmanskog carstva.
Tetovaže su oduvek imale dublju simboliku, pa osim estetskog elementa crteži na telu su nosili i religijsko/magijsku funkciju. Istorija tetoviranja je drevna, a najstariji dokazi o tetoviranju u Egiptu datiraju iz perioda između 3.351. i 3.017. godine p.n.e., dok najraniji tragovi tetovaža u Americi potiču sa mumija naroda Činčoro, iz Čilea. Na njima se nalazi tačkasti crni oblik iznad gornje usne, a datiraju između 2.563. i 1.972. godine pre nove ere.
Istorija tetovaže na tlu Evrope je bila dinamična. U antičkom periodu su na tetoviranje gledali sa prezirom - smatrajući da je to jedan vid žigosanja. Aktuelnost tetovaže u Evropi oživljavaju pomorska otkrića i približavanje plemenskih kultura evropskim narodima.
Trajno crtanje po telu je uvek nalazilo svoje razloge za opravdanje, a jedan od njih je i očuvanje vere zbog straha od prisilnog preobražanja u religiju okupatora.
Žene se više sicale od muškaraca
Tetovirali su se i muškarci i žene, ali je običaj zastupljeniji među ženama.
Muškarci kada bi se odlučili na običajno tetoviranje, tetovirali su jednostavan motiv iznad desnog lakta ili tetovirali krstićna kažiprstu.
Muškarci su znali da se tetoviraju i ispod pazuha ili iza uha.
Za ovaj običaj na području Bosne i Hercegovine i Hrvatske su umesto termina tetoviranje govorili sicanje. To je predstavljalo mnogo više od obične slike na delu tela.
Sicanje je vezano za katolike na tom području, a tetovaže su primarno služile za zaštitu žena od odvođenja u harem i muškaraca od regrutacije u janjičare.
Smesa za tetoviranje pripremana je od čađi, a ponekad su se koristili i barut, ugljeni prah, smola bora, koja se mešala s vodom, medom, mlekom životinja ili majčinim mlekom. Tatu majstori su bile starije, iskusnije žene (majke, bake, tetke) koje su poznavale geometrijske motive, dok je samostalno sicanje takođe bilo prisutno. Danas ga retko možemo videti kod poneke starije žene katoličke veroispovesti na tlu BiH i trag je tradicije, koja je bila popularna među adolescentima.
Devojke i mladići između 13 i 16 godina tetovirali su se sami ili međusobno, često dok su čuvali ovce. Tetoviranje (ili, kako su ga nazivali: bocanje, drocanje, sicanje, krizma, šaranje…) obavljano je uglavnom u proleće, tokom velikih praznika poput Svetog Josipa, Uskrsa, Blagovesti i drugih. Međutim ova tradicija je ostala i nakon raspada Osmanskog cartsva na Balkanu.
Printscreen/Youtube/DW Fokus
Simboli uglavnom vezani za krst i varijante na temu istog.
Simboli su uglavnom bili vezani za krst, najupečatljiviji znak hrišćanstva, i on se nalazi kao osnova na gotovo svim tetovažama. Osim krsta i raznih varijanti istog, crtali su krugove, grane i grančice, nepravilne linije i druge simbole ukrašene tačkama sa strane.
Ivka Petrović, iz sela Bungurovina - Jajce, je jedna od retkih žena, koje danas možete videti na području središnje Bosne, na čijim rukama se nalaze drevni simboli. Iako vrlo stara, seća se sicanja i bola na ruci nakon istog.
- Imala sam 12 godina kad su nam naredili da moramo da se "bocamo". Svaka devojka iz središnje Bosne imala je te tetovaže na rukama, a to je sve ostalo kao relikt iz perioda Osmanskog carstva. Ljudi su se tetovirali po čelu, po prsima.... Nije bilo starije žene, koja na svojoj ruci nije imala "narukvice" - prisetila se starica iz sela kod Jajca.
Ova praksa skoro je iščezla u proteklom veku, a primer Mare Bojić (78), iz sela Čatići - Kakanj, je jedan od poslednjih. Ona je tehnikom "bocanja", kako još i zovu sicanje, istetovirana 50-ih godina prošlog veka, pa tako spada u poslednje generacije, koje su tradicionalno tetovirane.
Printscreen/Youtube/DW Fokus
Mara Bojić
Mara kaže da se seća sicanja, ali i toga da je bilo podređeno prazniku, odnosno da se nije radilo bilo kog dana u toku godine.
- Ja se toga sećam. Radilo se na dan Svetog Jospia, trećeg u mesecu. Uvek smo se poređale ispred kuće i čekale. Kad mi "nabocaju" ruku bi mi zamotali i tako sam išla u školu -prisetila se Mara Bojić iz Čatića.
Etnolozi pak veruju da je ovo prethrišćanski običaj. Navodno su ilirska plemena pre više od hiljadu godina negovala taj običaj.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Korišćenjem nove tehnologije bazilika Svetog Petra, koja je jedan od simbola Svete Stolice, biće predstavljena vernicima čitavog sveta korišćenjem modernih dostignuća.
Pre ulasku u verski objekat, vernici različitih religija imaju običaje koji se međusobno odvajaju, međutim svrha svih je ista - da se ispoštuje propisana tradicija kojom poštujemo svetinju.
Ivana Crnogorčevića je sveštenik, a njegova supruga etno-pevačica Danica je izvela numeru koja je obišla čitav svet. Njihov brak je jedinstven, a ljubav prema Bogu ih je spojila.
U samom manastiru posebno je zanimljiva kapela Svetog Trifuna, manastirska kosturnica u kojoj se mogu videtu stotine lobanja i kostiju u kriptama iza rešetaka.
Iako mnogi ljudi čin celivanja ruke svešteniku doživljavaju samo kao delo ljubaznosti i izražavanje svoje vere u Isusa Hrista, ovaj gest ima mnogo dublje značenje i simboliku.
Sa dobro izbalansiranom grupom, bilo je moguće da prikupe materijal sa mnogo podataka i iz puno izvora, kako bi finalni rezultat bio najbliži istinitom prikazu lika svetitelja.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Na misnoj svečanosti u Bazilici Svetog Petra, Sveti Otac imenovao je nove članove Kardinalskog zbora, povećavajući globalnu zastupljenost unutar Crkve. Ukupan broj od 140 kardinala s pravom glasa menja tok budućeg izbora pape.
Do sad su njeni predstavnici u Srbiji bili u rangu nadbiskupa. Kardinal je prvi po rangu do pape, a dok ne napune 80 godina mogu da biraju i budu birani za novog papu.
Metropolitan grupa, u vlasništvu ljubljanske nadbiskupije, u svom sefu ima skoro 130 kilograma zlata, po aktuelnim tržišnim cenama, vrednog više od deset miliona evra.
Ivana Crnogorčevića je sveštenik, a njegova supruga etno-pevačica Danica je izvela numeru koja je obišla čitav svet. Njihov brak je jedinstven, a ljubav prema Bogu ih je spojila.
U razgovoru za religija.rs, ovaj svetogorac govori o vekovnoj tradiciji hrišćanske ljubavi i molitve koje kroz monaške proizvode, uz blagoslov, donose blagodat za dušu i telo.
Združeni horovi Pevačkog društva su ovu numeru izveli pod dirigentskom palicom Katarine Stanković i Milene Antonović, a upravo ova verzija se na društvenim mrežama stihijski proširila na svih sedam kontinenata.
U besedi posle liturgije, patrijarh carigradski podsetio na izjavu svog prethodnika, patrijarha Atinagore, iz 1963. godine o približavanju Rimu, kao i na njegov istorijski susret sa papom Pavlom VI u Jerusalimu 1964. godine, koji je označio prekretnicu u međuhrišćanskom dijalogu.
Združeni horovi Pevačkog društva su ovu numeru izveli pod dirigentskom palicom Katarine Stanković i Milene Antonović, a upravo ova verzija se na društvenim mrežama stihijski proširila na svih sedam kontinenata.
Crkva nas uči da je i patnja dobra za nas, da mi kroz nju sebe obezbeđuje spasenje i mesto u Carstvu nebeskom, ali da ona nikako ne sme prerasti u očajanje.
U razgovoru za religija.rs, ovaj svetogorac govori o vekovnoj tradiciji hrišćanske ljubavi i molitve koje kroz monaške proizvode, uz blagoslov, donose blagodat za dušu i telo.
