Printscreen/Youtube/Budim!Simboli uglavnom vezani za krst i varijante na temu istog.
Ova tradicija je bila prisutna kod katoličkog stanovništva Balkana, gde je tetoviranje služilo za zaštitu žena od harema, a muškaraca od regrutacije u janjičare. Tetovirani Simboli su često bili povezani sa krstom. Iako se običaj uglavnom praktikovao među adolescentima, i danas ga je moguće videti kod starijih žena, kao trag drevnih običaja iz vremena Osmanskog carstva.
Tetovaže su oduvek imale dublju simboliku, pa osim estetskog elementa crteži na telu su nosili i religijsko/magijsku funkciju. Istorija tetoviranja je drevna, a najstariji dokazi o tetoviranju u Egiptu datiraju iz perioda između 3.351. i 3.017. godine p.n.e., dok najraniji tragovi tetovaža u Americi potiču sa mumija naroda Činčoro, iz Čilea. Na njima se nalazi tačkasti crni oblik iznad gornje usne, a datiraju između 2.563. i 1.972. godine pre nove ere.
Istorija tetovaže na tlu Evrope je bila dinamična. U antičkom periodu su na tetoviranje gledali sa prezirom - smatrajući da je to jedan vid žigosanja. Aktuelnost tetovaže u Evropi oživljavaju pomorska otkrića i približavanje plemenskih kultura evropskim narodima.
Trajno crtanje po telu je uvek nalazilo svoje razloge za opravdanje, a jedan od njih je i očuvanje vere zbog straha od prisilnog preobražanja u religiju okupatora.
Žene se više sicale od muškaraca
Tetovirali su se i muškarci i žene, ali je običaj zastupljeniji među ženama.
Muškarci kada bi se odlučili na običajno tetoviranje, tetovirali su jednostavan motiv iznad desnog lakta ili tetovirali krstićna kažiprstu.
Muškarci su znali da se tetoviraju i ispod pazuha ili iza uha.
Za ovaj običaj na području Bosne i Hercegovine i Hrvatske su umesto termina tetoviranje govorili sicanje. To je predstavljalo mnogo više od obične slike na delu tela.
Sicanje je vezano za katolike na tom području, a tetovaže su primarno služile za zaštitu žena od odvođenja u harem i muškaraca od regrutacije u janjičare.
Smesa za tetoviranje pripremana je od čađi, a ponekad su se koristili i barut, ugljeni prah, smola bora, koja se mešala s vodom, medom, mlekom životinja ili majčinim mlekom. Tatu majstori su bile starije, iskusnije žene (majke, bake, tetke) koje su poznavale geometrijske motive, dok je samostalno sicanje takođe bilo prisutno. Danas ga retko možemo videti kod poneke starije žene katoličke veroispovesti na tlu BiH i trag je tradicije, koja je bila popularna među adolescentima.
Devojke i mladići između 13 i 16 godina tetovirali su se sami ili međusobno, često dok su čuvali ovce. Tetoviranje (ili, kako su ga nazivali: bocanje, drocanje, sicanje, krizma, šaranje…) obavljano je uglavnom u proleće, tokom velikih praznika poput Svetog Josipa, Uskrsa, Blagovesti i drugih. Međutim ova tradicija je ostala i nakon raspada Osmanskog cartsva na Balkanu.
Printscreen/Youtube/DW Fokus
Simboli uglavnom vezani za krst i varijante na temu istog.
Simboli su uglavnom bili vezani za krst, najupečatljiviji znak hrišćanstva, i on se nalazi kao osnova na gotovo svim tetovažama. Osim krsta i raznih varijanti istog, crtali su krugove, grane i grančice, nepravilne linije i druge simbole ukrašene tačkama sa strane.
Ivka Petrović, iz sela Bungurovina - Jajce, je jedna od retkih žena, koje danas možete videti na području središnje Bosne, na čijim rukama se nalaze drevni simboli. Iako vrlo stara, seća se sicanja i bola na ruci nakon istog.
- Imala sam 12 godina kad su nam naredili da moramo da se "bocamo". Svaka devojka iz središnje Bosne imala je te tetovaže na rukama, a to je sve ostalo kao relikt iz perioda Osmanskog carstva. Ljudi su se tetovirali po čelu, po prsima.... Nije bilo starije žene, koja na svojoj ruci nije imala "narukvice" - prisetila se starica iz sela kod Jajca.
Ova praksa skoro je iščezla u proteklom veku, a primer Mare Bojić (78), iz sela Čatići - Kakanj, je jedan od poslednjih. Ona je tehnikom "bocanja", kako još i zovu sicanje, istetovirana 50-ih godina prošlog veka, pa tako spada u poslednje generacije, koje su tradicionalno tetovirane.
Printscreen/Youtube/DW Fokus
Mara Bojić
Mara kaže da se seća sicanja, ali i toga da je bilo podređeno prazniku, odnosno da se nije radilo bilo kog dana u toku godine.
- Ja se toga sećam. Radilo se na dan Svetog Jospia, trećeg u mesecu. Uvek smo se poređale ispred kuće i čekale. Kad mi "nabocaju" ruku bi mi zamotali i tako sam išla u školu -prisetila se Mara Bojić iz Čatića.
Etnolozi pak veruju da je ovo prethrišćanski običaj. Navodno su ilirska plemena pre više od hiljadu godina negovala taj običaj.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Korišćenjem nove tehnologije bazilika Svetog Petra, koja je jedan od simbola Svete Stolice, biće predstavljena vernicima čitavog sveta korišćenjem modernih dostignuća.
Pre ulasku u verski objekat, vernici različitih religija imaju običaje koji se međusobno odvajaju, međutim svrha svih je ista - da se ispoštuje propisana tradicija kojom poštujemo svetinju.
Podnaslov: U celosti prenosimo rukom pisano svedočanstvo Borjanke Vraneš, rođene Savić, o Božijem daru koji je dva veka pratio njenu porodicu – od Stare Hercegovine i Istočne Bosne, kroz gubitke i stradanja, sve do Tumana, gde i danas donosi veru i utehu.
Verni narod se sabrao u Hramu Svete prepodobne Paraskeve, dok je mitropolit mileševski Atanasije pozivao vernike da u kriznim vremenima jačaju u veri i predaju Gospodu svoje misli i dela.
Sigurno ste mnogo puta čuli kako neko od vaših poznanika za nekog kaže „ma to je metuzalem“, misleći na stariju osobu, ali sigurno niste imali podatak zašto se baš taj termin koristi i – ko ili šta je bio „metuzalem“?
Na praznik Prenosa moštiju Svetog prvomučenika Stefana, poglavar Srpske pravoslavne crkve pred vernicima u Slancima pozvao na smirenje, jedinstvo i ljubav prema bližnjima i neprijateljima.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Poziv na zajedničku molitvu muslimana u centru grada izazvao je burne reakcije i zabrinutost vlasti zbog mogućeg narušavanja verskog mira u jednom od najosetljivijih područja Hercegovine.
Victoria de la Kruz, španska monahinja i misonarka, decenijama je rizikovala svoj život u posleratnom Japanu, spasavajući devojčice i žene iz kandži trgovine ljudima.
Sigurno ste mnogo puta čuli kako neko od vaših poznanika za nekog kaže „ma to je metuzalem“, misleći na stariju osobu, ali sigurno niste imali podatak zašto se baš taj termin koristi i – ko ili šta je bio „metuzalem“?
Dok je plamen uništavao okolinu crkve u Patrasu, hram i mošti svetitelja iz 20. veka ostali su neoštećeni – meštani tvrde da je u pitanju čudotvorna intervencija Svetog Gervazija.
Poziv na zajedničku molitvu muslimana u centru grada izazvao je burne reakcije i zabrinutost vlasti zbog mogućeg narušavanja verskog mira u jednom od najosetljivijih područja Hercegovine.
