Kao pastir iz Likaonije, suočen sa surovim progonima i iskušenjima, ovaj svetac je svojom nepokolebljivom verom i hrabrošću postao simbol duhovne snage, ostavivši dubok i trajan uticaj u hrišćanskoj tradiciji.
Danas Srpska pravoslavna crkva, sa dubokim poštovanjem i pobožnošću, obeležava dan Svetog mučenika Sozonta, čija vera i hrabrost i dalje predstavljaju svetionik i inspiraciju za sve hrišćane. Rođen u Likaoniji, u vreme kada je hrišćanstvo bilo suočeno sa neizmernim progonima, Sveti Sozont bio je pastir ovaca i uzoran čuvar Božjeg zakona, posvećen ne samo svojim dužnostima, već i poučavanju vernosti i pobožnosti među svojim vršnjacima.
Sveti Sozont je bio obdaren posebnim darom i viđenjem, kroz koje je saznao da će mu biti suđeno da postrada za Hrista. Njegova odlučnost da ostane veran svom Gospodu bila je nepopustljiva, čak i pred licem velike opasnosti. Tokom vladavine Maksimijana, igemona Kilikijskog, koji je sprovodio oštar progon hrišćana, Sozont se suočio sa odlučujućim trenutkom.
U obližnjem gradu Pompeopolju, gde su neznabošci obožavali zlatni idol, Sozont je, vođen Božjim duhom, napustio svoje ovce i ušao u hram. Tamo je hrabro srušio ruku zlatnog idola, razdrobio je i podelio siromasima, time ukazavši na besmisao idolopoklonstva i duboku posvećenost veri. Ovaj čin hrabrosti izazvao je veliku uzbunu među neznabošcima, koji su ubrzo počeli da traže krivca.
Da bi zaštitio druge od patnji koje bi mogli trpeti zbog njegovog dela, Sozont je sam otišao pred igemona i priznao svoju veru i delovanje. Njegova patnja nije imala granica: prvo su ga mučili udarcima, zatim obesili na drvo i strugali gvozdenim četkama. Kada su ga skoro potpuno iscrpeli, stavili su ga na oganj, gde je Sveti Sozont, predajući svoju svetu dušu Bogu, postao mučenik oko 304. godine.
Mošti Svetog Sozonta, koje su čudotvorno delovale, postale su predmet poštovanja i pobožnosti, a u čast njegovog mučeništva sagrađen je hram. Danas, dok se prisećamo njegovog hrabrog mučeništva, neka nas njegov primer inspiriše da i mi, u svojim životima, budemo verni Gospodu i hrabro sledimo njegove stope. Sveti mučenik Sozont, moli se za nas i budi svetlost u našim srcima.
Printscreen/Facebook/Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Surčinu
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
U svetinji pored Dunava, gde su vekovima ćutale monaške molitve, postrig monaha Nestora označio je novo poglavlje u istoriji ovog drevnog manastirskog kompleksa.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
Starinski recept iz vremena kada domaćice pravile đakonije isključivo od prirodnih sastojaka – kremasti sir, mirisna mirođija i nežna šargarepa spajaju se u predjelo koje oduševljava i oči i nepca, idealno za porodicu i goste.
Dar Gruzijske pravoslavne crkve dočekan je uz molitvu i svečanu liturgiju, spajajući dve pravoslavne zemlje u jedinstvu vere i blagoslova.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Kao rimski vojvoda, još nekršten, predvodio je vojsku uz pomoć Hrista, podneo mučeništvo i ostavio neizbrisiv trag kroz vekove.
Skriveni hrišćanin na carskom dvoru odbio je idolsku hranu i priznao Hrista pred Trajanom – predanje otkriva šta se dogodilo u tamnici kad je izdahnuo.
Ova svetiteljka posvetila je svoj život pomaganju stradalnicima, prkoseći nepravdi, gladi i progonima. Njeno mučeništvo i dela milosrđa ostaju večna inspiracija za sve generacije koje traže snagu u veri i žrtvi.
Ova svetica ustrajala je u svojoj veri čak i kada je bila suočena sa nehumanim mučenjima i smrću. Njena odanost Isusu, kroz neverovatne kušnje, inspiriše i danas, a njena hrabrost postavlja pitanje o našoj snazi da se odupremo iskušenjima.
U Aleksandriji je stekao svetsku učenost, ali i spoznao Gospoda Isusa Hrista i krstio se.
Bio je prvi vojvoda cara Konstantina Velikog.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 11. mesec 2025. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Na Mitrovdanske zadušnice vernici se sabiraju u molitvi za svoje upokojene, a paroh budvanski otac Slobodan Lukić podseća da pravu vrednost ovog dana ne čine običaji ni sujeverje, već molitva, liturgija i sećanje.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 22. Ponedeljak po Duhovima govori o snazi koja nadilazi vreme i prostor, i o jeziku koji prenosi ljubav, radost i unutrašnju svetlost.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
