“ČOVEK JE ČOVEKU VUK”: Upozorenje vladike Sergija na početku Božićnog posta
: Episkop bihaćko-petrovački u obraćanju vernicima govori o svetu prepunom gordosti i pohlepe, ali i o putu povratka kroz veru, ljubav i pokajanje.
Skriveni hrišćanin na carskom dvoru odbio je idolsku hranu i priznao Hrista pred Trajanom – predanje otkriva šta se dogodilo u tamnici kad je izdahnuo.
Srpska pravoslavna crkva 16. jula molitveno proslavlja ranohrišćanskog sveca, Svetog Jakinta. Sveti mučenik Jakint bio je tajni hrišćanin jer je služio na dvoru cara Trajana, koji je kao Rimljanin verovao u mnogoboštvo i prinosio žrtve idolima. Kada je paganski car priređivao svečanu žrtvu idolima, Jakint je odlučio da ne učestvuje u toj svečanosti. Ovo je izazvalo sumnju među dvorjanima, te je ubrzo bio optužen i izveden pred cara na sud.
Car Trajan mu je savetovao da se odrekne svoje vere i prinese žrtvu idolima, ali Jakint je ostao nepokolebljiv. Sa smirenošću i odlučnošću izjavio je:
– Ja sam hrišćanin, Hrista poštujem, Njemu se klanjam i Njemu prinosim na žrtvu živu sebe samog.
Zbog svoje nepokolebljive vere, Jakint je pretrpeo strašna mučenja. Bio je prebijen, popljuvan i sastrugan, a potom bačen u tamnicu. Po carevoj naredbi, nije mu davana nikakva hrana osim one koja je prinošena idolima. Jakint je to odbio da jede i nakon osam dana preminuo u tamnici.
Prema predanju, tamničari su videli dva svetla anđela u tamnici. Jedan je pokrivao telo mučenika svetlom odećom, dok je drugi polagao divan venac na njegovu glavu. Cela tamnica bila je ispunjena svetlošću i neizrecivim mirom i mirisom.
Sveti mučenik Jakint stradao je časno i zadobio večnu slavu 108. godine. Njegova hrabrost i nepokolebljiva vera nastavljaju da inspirišu vernike širom sveta, podsećajući nas na snagu i svetlost koju vera može doneti čak i u najmračnijim trenucima života. Danas se setimo ovog mladog mučenika i njegovog svetlog primera, moleći se da i mi budemo dostojni njegove vere i hrabrosti.
Ovaj svetac bio je dvorjanin paganskog cara Trajana, pa je hrišćanstvo ispovedao tajno. Kada je bio razotkriven i primoran da prinese žrtvu rimskim bogovima, s gnušanjem je odbio i žrtvovao svoj život za Isusa Hrista.
Sveta Teodosija Tirska, koju Srpska pravoslavna crkva slavi 11. juna, svojim životom i čudesnim stradanjem pokazala je snagu vere koja ne zna za strah – i ostavila večni trag u duhovnom pamćenju hrišćanstva.
Rimski vojskovođa gotskog porekla, svojim mučeništvom i verom pomerio je granice ljudske izdržljivosti i postao simbol nepokolebljivosti u vremenu progona.
Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Sveti apostol i jevanđelist Matej bio je jedan od dvanaestorice Isusovih apostola, nekadašnji carinik iz Kapernauma koji je ostavio sve da bi ga sledio.
Sva trojica su bila ugledni građani Edeski koji su postradali zbog vere u Hrista.
U momentu kada je on razapet, otvorila se zemlja i progatula sudiju i mnoge druge neznabošce.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Jednostavni sastojci, strpljiva priprema i mirna rutina manastirskog života pretvaraju običan obrok u trenutak tihe kontemplacije i uživanja.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
Sveti Justin Ćelijski podseća na unutrašnje oružje hrišćana koje štiti dušu od najmračnijih sila i daje snagu koju niko ne može oduzeti.