U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage.
U pravoslavnom shvatanju, iskušenja nisu slučajne nedaće koje bez svrhe pogađaju čoveka. Ona su, naprotiv, neizostavni deo duhovnog puta – prilika da se vera učvrsti, karakter očvrsne, a duša približi Bogu.
Iskušenja mogu doći kroz bolesti, gubitke, nerazumevanje, borbe sa sopstvenim slabostima, pa čak i kroz duhovne sumnje. Iako teška, ona nisu znak Božije odsutnosti, već prilika za duhovni rast.
Svet nakon pada Adama i Eve više nije u savršenom skladu sa Božijom voljom. Bol, smrt, nepravda – sve to je, prema pravoslavlju, posledica udaljenosti čoveka od Boga. No, Hristos je došao da taj put povrati i pokaže nam kako kroz patnju može da se dođe do vaskrsenja. Iskušenja, dakle, nisu kraj – ona su most.
U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage (1. Kor. 10:13). Ona su često i ogledalo – pokazuju gde smo duhovno slabi, na šta još treba da obratimo pažnju, gde nismo postojani u veri i ljubavi. Ponekad nas kroz iskušenja Bog zove nazad sebi, kao otac koji ne napušta dete koje luta.
Postoji i viša svrha: kroz iskušenja se rađa smirenje. A, smirenje je temelj svakog istinskog hrišćanskog života. Ko nikada nije trpeo, teško može da saoseća. Ko nije pao, teško da može zaista da oprosti drugome. Iskušenja nas uče saosećanju, oproštaju, poverenju i istrajnosti.
Upravo o toj sveprisutnosti i neizbežnosti iskušenja, ali i njihovom smislu, dirljivo svedoči Sveti Jefrem Sirin:
"Ne misli da ti jedini trpiš više nevolja od drugoga. Kao što onaj ko živi na zemlji ne može da ne diše ovaj vazduh, tako i svako ko živi na zemlji ne može da ne bude iskušavan teskobama i bolestima. Onima koji se bave zemaljskim stvarima, zemaljske stvari i zadaju nevolje; a oni koji teže duhovnim vrednostima zbog njih i pate. Ali, ovi drugi će biti blaženi, jer je velika njihova nagrada na Nebesima".
U tišini bola, rađa se snaga.
Gospod Isus Hristos, koji je svojim životom i smrću pokazao šta znači služiti drugome, poziva sve ljude da idu tim putem - putem smirenja, opraštanja, saosećanja.
Nije toliko važno koliki je krst, već kako ga nosimo.
Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Sveti Agatopod je bio đakon, a Teodul čtec crkve u Solunu.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Osvetivši nove manastirske objekte, poglavar Srpske pravoslavne crkve upozorio je da bez lične želje nema susreta sa Bogom, ma koliko dar bio velik.
U tom smislu, brak nije cilj sam po sebi, već sredstvo kroz koje se čovek približava Bogu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Hrišćanski život nije put bez poteškoća.
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
U Jevanđelju, Hristos ne obećava lak život, ali obećava da neće ostaviti one koji idu putem krsta.
Život u skladu sa Bogom, prema učenju Svetih otaca, ne oslobađa čoveka od teškoća.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U tom smislu, brak nije cilj sam po sebi, već sredstvo kroz koje se čovek približava Bogu.
Isus je umirao tokom šest sati, nakon najstrašnijih i najužasnijih muka koje su ikada izmišljene.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Lav XIV poziva građane da utiču na odluke Kongresa i osporava ratnu politiku, dok američki predsednik uzvraća bez zadrške - iza oštrih reči krije se borba za uticaj nad milionima vernika i pravac kojim će krenuti američko društvo.
Jednostavno testo punjeno mesom, zaliveno pavlakom i puterom, ponovo postaje hit domaće kuhinje jer spaja nostalgiju, sitost i osećaj zajedništva koji ne zastareva.
U Buenos Ajresu kršteno deset odraslih i troje dece posle višemesečne pripreme, a praznično bogosluženje u obnovljenom hramu pretvorilo se u snažno svedočanstvo da vera ne poznaje granice jezika, porekla i kontinenta.
