U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage.
U pravoslavnom shvatanju, iskušenja nisu slučajne nedaće koje bez svrhe pogađaju čoveka. Ona su, naprotiv, neizostavni deo duhovnog puta – prilika da se vera učvrsti, karakter očvrsne, a duša približi Bogu.
Iskušenja mogu doći kroz bolesti, gubitke, nerazumevanje, borbe sa sopstvenim slabostima, pa čak i kroz duhovne sumnje. Iako teška, ona nisu znak Božije odsutnosti, već prilika za duhovni rast.
Svet nakon pada Adama i Eve više nije u savršenom skladu sa Božijom voljom. Bol, smrt, nepravda – sve to je, prema pravoslavlju, posledica udaljenosti čoveka od Boga. No, Hristos je došao da taj put povrati i pokaže nam kako kroz patnju može da se dođe do vaskrsenja. Iskušenja, dakle, nisu kraj – ona su most.
U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage (1. Kor. 10:13). Ona su često i ogledalo – pokazuju gde smo duhovno slabi, na šta još treba da obratimo pažnju, gde nismo postojani u veri i ljubavi. Ponekad nas kroz iskušenja Bog zove nazad sebi, kao otac koji ne napušta dete koje luta.
Postoji i viša svrha: kroz iskušenja se rađa smirenje. A, smirenje je temelj svakog istinskog hrišćanskog života. Ko nikada nije trpeo, teško može da saoseća. Ko nije pao, teško da može zaista da oprosti drugome. Iskušenja nas uče saosećanju, oproštaju, poverenju i istrajnosti.
Upravo o toj sveprisutnosti i neizbežnosti iskušenja, ali i njihovom smislu, dirljivo svedoči Sveti Jefrem Sirin:
"Ne misli da ti jedini trpiš više nevolja od drugoga. Kao što onaj ko živi na zemlji ne može da ne diše ovaj vazduh, tako i svako ko živi na zemlji ne može da ne bude iskušavan teskobama i bolestima. Onima koji se bave zemaljskim stvarima, zemaljske stvari i zadaju nevolje; a oni koji teže duhovnim vrednostima zbog njih i pate. Ali, ovi drugi će biti blaženi, jer je velika njihova nagrada na Nebesima".
U tišini bola, rađa se snaga.
Gospod Isus Hristos, koji je svojim životom i smrću pokazao šta znači služiti drugome, poziva sve ljude da idu tim putem - putem smirenja, opraštanja, saosećanja.
Nije toliko važno koliki je krst, već kako ga nosimo.
Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
Dete koje je čulo takve reči, prema njegovom tumačenju, ne treba da živi u strahu da je zauvek obeleženo.
Krstovi, ikone i crkveni barjaci predvode vernike u molitvi, ali iza ovog prizora stoji tradicija čije korene nalazimo još u Svetom pismu.
U besedi za utorak 14. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na merilo pred kojim padaju spoljašnja pripadnost, ime i poreklo, a ostaju samo srce i dela.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog mučenika Andreja Stratilata po starom, dok se po novom kalendaru obeležavaju Crkvena Nova godina i Prepodobni Simeon Stolpnik. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Egidija, opata, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Svetac podseća šta treba da sačuvamo u srcu kada od Gospoda tražimo utehu, pomoć i odgovor.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
U trenucima patnje mnogi se pitaju zbog čega ih je zadesila određena nesreća i da li je ona posledica njihovih grešaka.
Najveća zabluda savremenog sveta jeste sigurnost u "novo sutra".
Smisao će se otkriti onda kada Gospod blagoslovi da ga vidimo, tvrdi otac Andrej.
Sveti oci su često govorili da nevolje imaju posebnu ulogu u duhovnom životu.
Dete koje je čulo takve reči, prema njegovom tumačenju, ne treba da živi u strahu da je zauvek obeleženo.
Krstovi, ikone i crkveni barjaci predvode vernike u molitvi, ali iza ovog prizora stoji tradicija čije korene nalazimo još u Svetom pismu.
U besedi za utorak 14. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na merilo pred kojim padaju spoljašnja pripadnost, ime i poreklo, a ostaju samo srce i dela.
Svetac podseća šta treba da sačuvamo u srcu kada od Gospoda tražimo utehu, pomoć i odgovor.
On primećuje promenu, prepoznaje bol i pokušava da pomogne čak i onda kada druga osoba nema snage da zatraži pomoć.
Verni narod okupio se u porti novobeogradskog hrama, gde je patrijarh Porfirije uputio snažne poruke o veri, smirenju, radosti, pokajanju i miru, a bogat program okupio je i brojne izvođače duhovne i etno muzike.
Pravoslavna vera uči da je pokajanje put povratka Bogu i da čovek ne treba da veruje da je njegov greh veći od Božje milosti.
Mnogi ljudi dolazili su mu tražeći pomoć, a svetac je svoju slavu pripisivao Bogu, a ne sebi.
Otvoreno je ispovedio da veruje u Hrista i ostao nepokolebljiv pred pretnjama i mukama.
Da li treba tražiti blagoslov pri svakom susretu, kako se obratiti kada ne znate ime sveštenika i šta učiniti kada sretnete episkopa, odgovori su jednostavniji nego što se često misli.
Vreme koje čovek dobrovoljno posveti crkvi dobija dublji smisao.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
