Rimski vojskovođa gotskog porekla, svojim mučeništvom i verom pomerio je granice ljudske izdržljivosti i postao simbol nepokolebljivosti u vremenu progona.
U dubinama istorije hrišćanstva, među mnogim ugodicima Božjim, svetli i ime Svetog Save Stratilata, koga Srpska pravoslavna crkva proslavlja 8. maja. Ovaj hrabri vojskovođa, koji je služio za vreme cara Avrelijana u Rimu, nije bio poznat samo po svojoj vojnoj veštini, već pre svega po duhovnoj snazi i nepokolebljivoj veri u Hrista.
Rođen u plemenu Gota, u vremenu kada je biti hrišćanin značilo život pod neprekidnom pretnjom, Sava je nosio vojvodsku čast, ali i duboko srce koje je kucalo za Hrista. Tajno je posećivao hrišćane po tamnicama te ih krijepio ne samo rečju, već i delima – delivši im svoju imovinu i utehu. Pročistivši sebe čistotom srca i postom tela, Sava je zadobio i duhovnu vlast nad nečistim silama – dar koji se dodeljuje samo onima čije srce nije podeljeno između sveta i večnosti.
Kada je došao trenutak iskušenja, nije se uplašio. Pred carem Avrelijanom, u času kada mnogi biraju ćutanje da bi sačuvali život, Sava je bacio svoj vojnički pojas – simbol svetovne moći – pred cara, ispovedivši jasno i javno veru u Raspetoga i Vaskrslog Gospoda. Bio je šiban, strugan gvožđem, opaljivan plamenom – ali iz svakog plamena i bola izlazio je živ, kao ognjem pročistivši svoju dušu. Nije se slomio, jer mu se sam Gospod Hristos javio u tamnici, obasjan svetlošću nebeskom, da ga uteši i osnaži.
Videvši njegovo trpljenje i silu Božju koja ga čuva, čak sedamdeset njegovih saboraca – vojnika rimske vojske – poverovaše u Hrista i odmah dobiše krunu mučeništva, posečeni po carevoj zapovesti. A Sava, kao novoizabrani vojvoda Carstva nebeskog, primi poslednju kaznu – potopljen bi u dubokoj reci, ali iz tog ponora telo mu primi zemlja, a duša uzlete ka Bogu.
Godine 272. Sveti Sava Stratilat okončao je svoj ovozemaljski život, ali Crkva Hristova dobila je neugasivi plamen vere i svedočenja. Onaj koji je carsku vlast prezreo radi Carstva nebeskog, danas caruje u molitvama svih koji ga prizivaju. Sveti mučenik Sava Stratilat, vojnik vere i vojvoda Hristov, ostaje večni podsetnik da se istinska snaga ne meri mačem, već žrtvom, ljubavlju i verom u Onoga koji pobedi smrt.
U vremenu kad se vera često skriva iza svakodnevice, život i žrtva Svetog Save Stratilata pozivaju nas da podignemo pogled – ka nebu koje čeka sve one koji su, poput njega, izabrali Hrista iznad svega.
Mošti Svetog Kasiana i danas počivaju u Marselju.
Na dan kada ga Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja, sećamo se života podvižnika iz Carigrada koji se odrekao bogatstva, odenuo se u grubu tkaninu i zadobio dar čudotvorstva.
Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
Rođen za vojsku, izabran za svetost — još kao dete krenuo je putem surovog podviga, a postao čudotvorac koji je isceljivao bolesne, pobeđivao demone i zapalio srca mnogih ognjem ljubavi prema Bogu.
: Episkop bihaćko-petrovački u obraćanju vernicima govori o svetu prepunom gordosti i pohlepe, ali i o putu povratka kroz veru, ljubav i pokajanje.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Prof. dr Borivoj Anđelković radio je za Srpsku pravoslavnu crkvu kao za svoj drugi dom, ostavljajući velika dela koja će nadživeti svaku biografiju.
Sveće se po pravilu pale za žive i za upokojene.
Hitna hospitalizacija i simptomi ukazuju na ozbiljan zdravstveni rizik, dok eparhija moli vernike da ne prestaju sa molitvama za arhipastira.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Dom ovog ugodnika Božjeg bio je utočište apostolu Pavlu, a život mu je svedočanstvo tihe vere koja ruši idole i gradi Crkvu.
Danas slavimo jednog od hrabrih hrišćanskih velikana koji je nepokolebljivo branio veru u najtežim vremenima.
Rođen na Blagovesti, praznik na koji se i upokojio, ovaj duhovni gorostas proveo je ceo život između progonstva, molitve i borbe za istinu. Zbog svojih stavova bio je sklanjan, saslušavan i tiho gonjen – a danas ga narod slavi kao sveca koji i dalje menja ljudske sudbine.
Sveta Teodosija Tirska, koju Srpska pravoslavna crkva slavi 11. juna, svojim životom i čudesnim stradanjem pokazala je snagu vere koja ne zna za strah – i ostavila večni trag u duhovnom pamćenju hrišćanstva.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Sveti apostol i jevanđelist Matej bio je jedan od dvanaestorice Isusovih apostola, nekadašnji carinik iz Kapernauma koji je ostavio sve da bi ga sledio.
Sva trojica su bila ugledni građani Edeski koji su postradali zbog vere u Hrista.
U momentu kada je on razapet, otvorila se zemlja i progatula sudiju i mnoge druge neznabošce.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Jednostavni sastojci, strpljiva priprema i mirna rutina manastirskog života pretvaraju običan obrok u trenutak tihe kontemplacije i uživanja.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
Sveti Justin Ćelijski podseća na unutrašnje oružje hrišćana koje štiti dušu od najmračnijih sila i daje snagu koju niko ne može oduzeti.
