Rimski vojskovođa gotskog porekla, svojim mučeništvom i verom pomerio je granice ljudske izdržljivosti i postao simbol nepokolebljivosti u vremenu progona.
U dubinama istorije hrišćanstva, među mnogim ugodicima Božjim, svetli i ime Svetog Save Stratilata, koga Srpska pravoslavna crkva proslavlja 8. maja. Ovaj hrabri vojskovođa, koji je služio za vreme cara Avrelijana u Rimu, nije bio poznat samo po svojoj vojnoj veštini, već pre svega po duhovnoj snazi i nepokolebljivoj veri u Hrista.
Rođen u plemenu Gota, u vremenu kada je biti hrišćanin značilo život pod neprekidnom pretnjom, Sava je nosio vojvodsku čast, ali i duboko srce koje je kucalo za Hrista. Tajno je posećivao hrišćane po tamnicama te ih krijepio ne samo rečju, već i delima – delivši im svoju imovinu i utehu. Pročistivši sebe čistotom srca i postom tela, Sava je zadobio i duhovnu vlast nad nečistim silama – dar koji se dodeljuje samo onima čije srce nije podeljeno između sveta i večnosti.
Kada je došao trenutak iskušenja, nije se uplašio. Pred carem Avrelijanom, u času kada mnogi biraju ćutanje da bi sačuvali život, Sava je bacio svoj vojnički pojas – simbol svetovne moći – pred cara, ispovedivši jasno i javno veru u Raspetoga i Vaskrslog Gospoda. Bio je šiban, strugan gvožđem, opaljivan plamenom – ali iz svakog plamena i bola izlazio je živ, kao ognjem pročistivši svoju dušu. Nije se slomio, jer mu se sam Gospod Hristos javio u tamnici, obasjan svetlošću nebeskom, da ga uteši i osnaži.
Videvši njegovo trpljenje i silu Božju koja ga čuva, čak sedamdeset njegovih saboraca – vojnika rimske vojske – poverovaše u Hrista i odmah dobiše krunu mučeništva, posečeni po carevoj zapovesti. A Sava, kao novoizabrani vojvoda Carstva nebeskog, primi poslednju kaznu – potopljen bi u dubokoj reci, ali iz tog ponora telo mu primi zemlja, a duša uzlete ka Bogu.
Godine 272. Sveti Sava Stratilat okončao je svoj ovozemaljski život, ali Crkva Hristova dobila je neugasivi plamen vere i svedočenja. Onaj koji je carsku vlast prezreo radi Carstva nebeskog, danas caruje u molitvama svih koji ga prizivaju. Sveti mučenik Sava Stratilat, vojnik vere i vojvoda Hristov, ostaje večni podsetnik da se istinska snaga ne meri mačem, već žrtvom, ljubavlju i verom u Onoga koji pobedi smrt.
U vremenu kad se vera često skriva iza svakodnevice, život i žrtva Svetog Save Stratilata pozivaju nas da podignemo pogled – ka nebu koje čeka sve one koji su, poput njega, izabrali Hrista iznad svega.
Mošti Svetog Kasiana i danas počivaju u Marselju.
Na dan kada ga Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja, sećamo se života podvižnika iz Carigrada koji se odrekao bogatstva, odenuo se u grubu tkaninu i zadobio dar čudotvorstva.
Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
Rođen za vojsku, izabran za svetost — još kao dete krenuo je putem surovog podviga, a postao čudotvorac koji je isceljivao bolesne, pobeđivao demone i zapalio srca mnogih ognjem ljubavi prema Bogu.
U besedi za 3. utorak po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da čovekova budućnost zavisi od duhovne blizine Onome kome pripada.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete apostole Aristarha, Puda i Trofima po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatera i Kerkiru devicu po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Vincence, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Za vreme Nerona, kada je krenulo gonjenje hrišćana i kada je apostol Pavle posečen, posečena su i ova tri apostola.
Povodom 40 godina od nuklearne katastrofe, poglavar Katoličke crkve povezao ekološku krizu, sukobe i tehnološku moć u poruku koja otvara pitanje savremene etike odlučivanja i granica globalne vlasti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Dom ovog ugodnika Božjeg bio je utočište apostolu Pavlu, a život mu je svedočanstvo tihe vere koja ruši idole i gradi Crkvu.
Danas slavimo jednog od hrabrih hrišćanskih velikana koji je nepokolebljivo branio veru u najtežim vremenima.
Rođen na Blagovesti, praznik na koji se i upokojio, ovaj duhovni gorostas proveo je ceo život između progonstva, molitve i borbe za istinu. Zbog svojih stavova bio je sklanjan, saslušavan i tiho gonjen – a danas ga narod slavi kao sveca koji i dalje menja ljudske sudbine.
Sveta Teodosija Tirska, koju Srpska pravoslavna crkva slavi 11. juna, svojim životom i čudesnim stradanjem pokazala je snagu vere koja ne zna za strah – i ostavila večni trag u duhovnom pamćenju hrišćanstva.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete apostole Aristarha, Puda i Trofima po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatera i Kerkiru devicu po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Vincence, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Za vreme Nerona, kada je krenulo gonjenje hrišćana i kada je apostol Pavle posečen, posečena su i ova tri apostola.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Simeona, episkopa persijskog, po starom i Svetog mučenika Terentija i druge s njim po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Ozane Kotorske i Blaženog Jakova Zadranina, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Patrijarh carigradski pred smrt je priznao da se mnogo ogrešio o Svetog Martina i molio cara da ga oslobodi.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
