Rođen za vojsku, izabran za svetost — još kao dete krenuo je putem surovog podviga, a postao čudotvorac koji je isceljivao bolesne, pobeđivao demone i zapalio srca mnogih ognjem ljubavi prema Bogu.
Sa blagodarnošću i poštovanjem, Srpska pravoslavna crkva 5. maja proslavlja prepodobnog Teodora Sikeota – čoveka koji je još kao dete zamenio vojnu čast careva ovoga sveta za trnoviti put nebeskog vojevanja.
Rođen u selu Sikea u Galatiji, odakle je i dobio nadimak Sikeot, Teodor je od malena pokazivao znake izuzetne duhovne zrelosti. Njegovo srce, umesto da kuca za vojnički poziv koji mu je majka Marija, bogata udovica, namenila, kucalo je za neugasivu ljubav prema Bogu. Još kao dečak, vođen primerom starca Stefana koji je boravio u njihovom domu, predavao se strogom postu i svenoćnim molitvama. Međutim, Gospod nije ostavio skrivenim Svoj plan s ovim detetom.
U snovima njegove majke, kao i u životu samog Teodora, više puta javljao se Sveti Đorđe, objavljujući da je Teodor izabranik Božiji – vojnik nebeskog Carstva. Sveti Đorđe ga je poučavao, hrabrio i čuvao, naročito kada su demonske sile pokušavale da ga obeshrabre i slome. Teodor je imao i viđenja Presvete Bogorodice, što je samo još više rasplamsavalo njegovu veru i ljubav prema Nebeskoj Carici.
Njegov podvižnički život bio je oganj koji je čistio svaku pomisao, svaku želju, osim one za Gospodom. Glad, žeđ, teški okovi, svenoćno stajanje na molitvi – to su bila njegova svakodnevica, ali i njegovo slavlje. Nije tražio utehu u telesnom miru, već u borbi sa sobom i svetom, želeći da dušu svoju učini potpunim gospodarom tela i da je priveže za Hrista neraskidivim vezama ljubavi.
I Bog mu uzvraća darovima. Teodor postaje znameniti iscelitelj, čudotvorac, čovek kojem su dolazili iz daleka tražeći utehu, zdravlje i nadu. Njegovo ime se pronosilo kao miris miomira kroz Galatiju i dalje, a njegova čistoća duše sijala je kao svetilnik u tami ljudske nemoći.
Iako nevoljno, Teodor biva izabran za episkopa u Anastasiopolju, gde je služio jedanaest godina, a potom se, po sopstvenoj molitvi, vraća u svoj manastir. Nije želeo vlast niti titule. Želeo je samo Hrista, koga je ljubio više od života. U manastiru, daleko od ljudskih počasti, predaje svoju dušu Gospodu oko 613. godine, u vreme cara Iraklija.
Prepodobni Teodor Sikeot ostavio nam je svetli primer borbe, stradanja i ljubavi – primer kako se duša izdiže iznad tela, kako čovek može postati svetionik neugasive vere. Danas, dok mu se molimo, ne samo da mu iskazujemo čast, već i želimo da makar delić njegove ognjene ljubavi za Boga pronađe mesto i u našim srcima.
U vremenu duhovne borbe, kada su tame mnoge i protivljenja brojna — prepodobni Teodore, moli Boga za nas!
U molitvi se roditeljska ljubav pretvara u zaštitu, snagu i blagoslov.
Novozavetni spisi, a i kasniji crkveni kanoni, ne određuju nikakve spoljašnje znake žalosti za umrlima, naglašava sveštenik.
U pravoslavlju sveća simbolizuje Hristovu svetlost, prosvetljenje duše, molitvu i prisustvo Božije blagodati.
U pravoslavlju, spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se, ipak, posmatra u svetlu simbolike, skromnosti i poštovanja određenog reda.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
Srpska pravoslavna crkva 6. maja slavi Đurđevdan – dan mučenika koji nije uzmakao ni pred carem ni pred smrću, već je verom i ljubavlju prema Hristu pobedio tamu ovog sveta i postao večni saputnik vernih kroz molitvu i čudotvornu blagodat.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog proroka Danila po starom kalendaru, dok se po novom proslavlja Sveta mučenica Anisija Solunska. Katolici i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama, dok Jevreji obeležavaju Asarah B’Tevet, dan strogog posta, žalosti i pokajanja.
Njegova slava među Judejima u Vavilonu počela je onda kada je on izobličio dva pohotljiva i nepravedna starca, sudije judejske, i spasao celomudrenu Sosanu (Suzanu) od nepravedne smrti.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
