Rođen za vojsku, izabran za svetost — još kao dete krenuo je putem surovog podviga, a postao čudotvorac koji je isceljivao bolesne, pobeđivao demone i zapalio srca mnogih ognjem ljubavi prema Bogu.
Sa blagodarnošću i poštovanjem, Srpska pravoslavna crkva 5. maja proslavlja prepodobnog Teodora Sikeota – čoveka koji je još kao dete zamenio vojnu čast careva ovoga sveta za trnoviti put nebeskog vojevanja.
Rođen u selu Sikea u Galatiji, odakle je i dobio nadimak Sikeot, Teodor je od malena pokazivao znake izuzetne duhovne zrelosti. Njegovo srce, umesto da kuca za vojnički poziv koji mu je majka Marija, bogata udovica, namenila, kucalo je za neugasivu ljubav prema Bogu. Još kao dečak, vođen primerom starca Stefana koji je boravio u njihovom domu, predavao se strogom postu i svenoćnim molitvama. Međutim, Gospod nije ostavio skrivenim Svoj plan s ovim detetom.
U snovima njegove majke, kao i u životu samog Teodora, više puta javljao se Sveti Đorđe, objavljujući da je Teodor izabranik Božiji – vojnik nebeskog Carstva. Sveti Đorđe ga je poučavao, hrabrio i čuvao, naročito kada su demonske sile pokušavale da ga obeshrabre i slome. Teodor je imao i viđenja Presvete Bogorodice, što je samo još više rasplamsavalo njegovu veru i ljubav prema Nebeskoj Carici.
Njegov podvižnički život bio je oganj koji je čistio svaku pomisao, svaku želju, osim one za Gospodom. Glad, žeđ, teški okovi, svenoćno stajanje na molitvi – to su bila njegova svakodnevica, ali i njegovo slavlje. Nije tražio utehu u telesnom miru, već u borbi sa sobom i svetom, želeći da dušu svoju učini potpunim gospodarom tela i da je priveže za Hrista neraskidivim vezama ljubavi.
I Bog mu uzvraća darovima. Teodor postaje znameniti iscelitelj, čudotvorac, čovek kojem su dolazili iz daleka tražeći utehu, zdravlje i nadu. Njegovo ime se pronosilo kao miris miomira kroz Galatiju i dalje, a njegova čistoća duše sijala je kao svetilnik u tami ljudske nemoći.
Iako nevoljno, Teodor biva izabran za episkopa u Anastasiopolju, gde je služio jedanaest godina, a potom se, po sopstvenoj molitvi, vraća u svoj manastir. Nije želeo vlast niti titule. Želeo je samo Hrista, koga je ljubio više od života. U manastiru, daleko od ljudskih počasti, predaje svoju dušu Gospodu oko 613. godine, u vreme cara Iraklija.
Prepodobni Teodor Sikeot ostavio nam je svetli primer borbe, stradanja i ljubavi – primer kako se duša izdiže iznad tela, kako čovek može postati svetionik neugasive vere. Danas, dok mu se molimo, ne samo da mu iskazujemo čast, već i želimo da makar delić njegove ognjene ljubavi za Boga pronađe mesto i u našim srcima.
U vremenu duhovne borbe, kada su tame mnoge i protivljenja brojna — prepodobni Teodore, moli Boga za nas!
U molitvi se roditeljska ljubav pretvara u zaštitu, snagu i blagoslov.
Novozavetni spisi, a i kasniji crkveni kanoni, ne određuju nikakve spoljašnje znake žalosti za umrlima, naglašava sveštenik.
U pravoslavlju sveća simbolizuje Hristovu svetlost, prosvetljenje duše, molitvu i prisustvo Božije blagodati.
U pravoslavlju, spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se, ipak, posmatra u svetlu simbolike, skromnosti i poštovanja određenog reda.
U 23. subotu po Duhovima, vladika Nikolaj vodi čitaoce kroz večni Božji plan, pokazujući kako kroz Hrista i ličnu slobodnu volju svaki čovek može živeti u pravdi, ljubavi i svetosti – još pre nego što je svet stvoren.
Ajeti 50:15-16, izdvojeni za 15. novembar, podsećaju na neprekidnu Božiju pažnju i moć stvaranja, izazivajući razmišljanje o odgovornosti, sudbini i unutrašnjem životu svakog čoveka.
Svetitelj iz 4. veka pokazuje jednostavan, ali dubok način da očistimo dušu, prevaziđemo greh i pronađemo unutrašnji mir.
Od modelinga i Jutjuba do neočekivane hirotonije, brzog raščinjenja i hapšenja koje je otvorilo „Pandorinu kutiju“ - šta krije telefon oca Partenija i kako bi njegovi podaci mogli da razotkriju čitavu kriminalnu strukturu.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
Srpska pravoslavna crkva 6. maja slavi Đurđevdan – dan mučenika koji nije uzmakao ni pred carem ni pred smrću, već je verom i ljubavlju prema Hristu pobedio tamu ovog sveta i postao večni saputnik vernih kroz molitvu i čudotvornu blagodat.
Svi su bili hrišćani iz Persije, koji su postradali u vreme cara Sapora (Savorija), 355. godine.
Bog im je dao zapovest koja glasi: "Zabadava ste dobili, zabadava i dajte".
Osim 12 velikih apostola, Bog je izabrao još 70 drugih koji će širiti hrišćanstvo.
Njegovo ime stoji uz temelje više od četrdeset crkava i manastira — od Banjske i Gračanice do Jerusalima, Soluna i Svete gore.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Vernici im se obraćaju u trenucima bolesti, straha i nevolja — njihovo besplatno služenje i zagovor kod Hrista donose zdravlje, utehu i snagu za životne borbe.
Saznajte kako naklíjano seme, šargarepa i med postaju prirodna bomba vitamina i minerala, bez belog šećera.
Tribina o AI tehnologiji u Crkvi izazvala je oštre reakcije monaha svetinje kraj Golupca, koji tvrde da su kritike zlonamerne i da dodatno remete crkveno jedinstvo.
