Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
U kalendaru Svetih Srpske pravoslavne crkve, za 4. maj upisano je da se proslavlja Sveti sveštenomučenik Januarije i njegovi sveti saputnici u veri i stradanju. U ovom svedočenju mučeništva, koje doseže do srca hrišćanske Italije iz doba rimskih progona, otkriva se svetlost neugasiva – svetlost koju ni oganj nije mogao sagoreti, niti mač ugasiti.
Sveti Januarije, episkop u Kampaniji, blistao je krotkošću i hrabrošću u najmračnijem času hrišćanske istorije. U vreme surovog cara Maksimijana, kada se vera u Hrista kažnjavala mukama i smrću, Januarije je izveden pred sud i mučen neljudskom surovošću. Njegova smirenost i trpljenje, međutim, nisu bile od ovoga sveta – kada su ga bacili u oganj, plamen je prestao da gori, rashlađen nevidljivom rosom s neba. Usred ognja, ovaj episkop nije vapio za milošću, već je pevao Bogu hvale, svetleći pred svima verom jačom od smrti.
Nisu ga poštedeli ni gvozdene četke koje su mu strugale telo sve do kostiju, ali je Januarije i tada nepokolebljivo nosio svoj krst. Uz njega su stajali đakon Faust i čtec Disiderije, koji, videvši muke svog duhovnog oca, nisu izdržali da ćute – njihovo saučešće postalo je saučesništvo u Hristu, i oni biše uhvaćeni i zatvoreni s njim.
Tama tamnice u Puteolu, međutim, nije bila kraj. Tu su već bili zatočeni i drugi hrabri svedoci vere – đakoni Prokul i Sosije, i dvojica prostih, ali po veri velikih ljudi – Evtihije i Akution. Njih sedmorica postadoše braća po duhu i stradanju. Kada ih sutradan izvedoše pred zverove, ni lavovi ih se ne usudiše dotaći – zveri su, prepoznajući svetost u njima, odstupile.
prijateljiboziji.com
Ikona Svetog sveštenomučenika Januarija
Ali mač, kojim ljudi pokušavaju da utišaju ono što ih prevazilazi, presudi. Sedmorica biše pogubljena. No, duh njihovog svedočanstva ne beše posečen. Verni hrišćani iz Napulja prenesoše telo Svetog Januarija u svoj grad i položiše ga sa čašću u crkvu, gde i danas, vekovima kasnije, verni dolaze i mole se – jer čuda se ne prestaju događati.
Među bezbrojnim čudesima, jedno je zauvek upisano u sećanje Crkve – udovica je donela mrtvo telo svoga sina i, nemoćna pred smrću, položila ikonu Svetog Januarija na dete. Ridajući i moleći, uzdizala je molitvu tamo gde su svi rekli da nade nema. A onda – dete ožive. Tamo gde prestaje snaga ljudska, počinje milost Božija.
Sveti Januarije je postradao 305. godine, ali njegovo svedočanstvo traje do dana današnjeg. On nije samo episkop prošlosti, već plameni stub vere koji i danas greje srca onih koji se suočavaju s ognjem patnje. Njegov život podseća da trpljenje, kada se nosi s verom i ljubavlju, postaje seme večnog života.
Zato, dok crkvena zvona danas pozivaju na liturgijsko sabranje, setimo se Svetog Januarija – ne samo kao mučenika iz istorije, već kao živog svedoka večne pobede Hrista nad smrću. Jer, kako kaže Sveto pismo, „koji ostade veran do smrti, dobiće venac života“. Januarije je taj venac poneo – i nikada ga nije ispustio.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Na dan kada ga Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja, sećamo se života podvižnika iz Carigrada koji se odrekao bogatstva, odenuo se u grubu tkaninu i zadobio dar čudotvorstva.
Priča o svetom Jakovu otkriva kako izgledaju trenuci kada se nebeska pomoć zaista i pojavi — i kako da i mi pozovemo svetitelje u pomoć kad nam najviše zatrebaju.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ova svetica ustrajala je u svojoj veri čak i kada je bila suočena sa nehumanim mučenjima i smrću. Njena odanost Isusu, kroz neverovatne kušnje, inspiriše i danas, a njena hrabrost postavlja pitanje o našoj snazi da se odupremo iskušenjima.
Skriveni hrišćanin na carskom dvoru odbio je idolsku hranu i priznao Hrista pred Trajanom – predanje otkriva šta se dogodilo u tamnici kad je izdahnuo.
Sveta Teodosija Tirska, koju Srpska pravoslavna crkva slavi 11. juna, svojim životom i čudesnim stradanjem pokazala je snagu vere koja ne zna za strah – i ostavila večni trag u duhovnom pamćenju hrišćanstva.
Rimski vojskovođa gotskog porekla, svojim mučeništvom i verom pomerio je granice ljudske izdržljivosti i postao simbol nepokolebljivosti u vremenu progona.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Sveti apostol i jevanđelist Matej bio je jedan od dvanaestorice Isusovih apostola, nekadašnji carinik iz Kapernauma koji je ostavio sve da bi ga sledio.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
