Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
U kalendaru Svetih Srpske pravoslavne crkve, za 4. maj upisano je da se proslavlja Sveti sveštenomučenik Januarije i njegovi sveti saputnici u veri i stradanju. U ovom svedočenju mučeništva, koje doseže do srca hrišćanske Italije iz doba rimskih progona, otkriva se svetlost neugasiva – svetlost koju ni oganj nije mogao sagoreti, niti mač ugasiti.
Sveti Januarije, episkop u Kampaniji, blistao je krotkošću i hrabrošću u najmračnijem času hrišćanske istorije. U vreme surovog cara Maksimijana, kada se vera u Hrista kažnjavala mukama i smrću, Januarije je izveden pred sud i mučen neljudskom surovošću. Njegova smirenost i trpljenje, međutim, nisu bile od ovoga sveta – kada su ga bacili u oganj, plamen je prestao da gori, rashlađen nevidljivom rosom s neba. Usred ognja, ovaj episkop nije vapio za milošću, već je pevao Bogu hvale, svetleći pred svima verom jačom od smrti.
Nisu ga poštedeli ni gvozdene četke koje su mu strugale telo sve do kostiju, ali je Januarije i tada nepokolebljivo nosio svoj krst. Uz njega su stajali đakon Faust i čtec Disiderije, koji, videvši muke svog duhovnog oca, nisu izdržali da ćute – njihovo saučešće postalo je saučesništvo u Hristu, i oni biše uhvaćeni i zatvoreni s njim.
Tama tamnice u Puteolu, međutim, nije bila kraj. Tu su već bili zatočeni i drugi hrabri svedoci vere – đakoni Prokul i Sosije, i dvojica prostih, ali po veri velikih ljudi – Evtihije i Akution. Njih sedmorica postadoše braća po duhu i stradanju. Kada ih sutradan izvedoše pred zverove, ni lavovi ih se ne usudiše dotaći – zveri su, prepoznajući svetost u njima, odstupile.
prijateljiboziji.com
Ikona Svetog sveštenomučenika Januarija
Ali mač, kojim ljudi pokušavaju da utišaju ono što ih prevazilazi, presudi. Sedmorica biše pogubljena. No, duh njihovog svedočanstva ne beše posečen. Verni hrišćani iz Napulja prenesoše telo Svetog Januarija u svoj grad i položiše ga sa čašću u crkvu, gde i danas, vekovima kasnije, verni dolaze i mole se – jer čuda se ne prestaju događati.
Među bezbrojnim čudesima, jedno je zauvek upisano u sećanje Crkve – udovica je donela mrtvo telo svoga sina i, nemoćna pred smrću, položila ikonu Svetog Januarija na dete. Ridajući i moleći, uzdizala je molitvu tamo gde su svi rekli da nade nema. A onda – dete ožive. Tamo gde prestaje snaga ljudska, počinje milost Božija.
Sveti Januarije je postradao 305. godine, ali njegovo svedočanstvo traje do dana današnjeg. On nije samo episkop prošlosti, već plameni stub vere koji i danas greje srca onih koji se suočavaju s ognjem patnje. Njegov život podseća da trpljenje, kada se nosi s verom i ljubavlju, postaje seme večnog života.
Zato, dok crkvena zvona danas pozivaju na liturgijsko sabranje, setimo se Svetog Januarija – ne samo kao mučenika iz istorije, već kao živog svedoka večne pobede Hrista nad smrću. Jer, kako kaže Sveto pismo, „koji ostade veran do smrti, dobiće venac života“. Januarije je taj venac poneo – i nikada ga nije ispustio.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Na dan kada ga Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja, sećamo se života podvižnika iz Carigrada koji se odrekao bogatstva, odenuo se u grubu tkaninu i zadobio dar čudotvorstva.
Priča o svetom Jakovu otkriva kako izgledaju trenuci kada se nebeska pomoć zaista i pojavi — i kako da i mi pozovemo svetitelje u pomoć kad nam najviše zatrebaju.
U jednoj od najsnažnijih pouka iz svoje knjige „Misli za svaki dan u godini“, Sveti Teofan Zatvornik govori o neustrašivosti mironosica, o snazi srca koje traži Gospoda i o ravnoteži ljubavi i razuma koju savremeni čovek treba da pronađe.
Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
Kada su pljačkaši upali u njegovu crkvu tražeći ikonu, otac Sergije je zadobio teške batine, ali nije izgubio smirenje — u šapatima ispunjenim bolom zatražio je ime jednog od njih, da bi znao za koga da se moli.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Ova svetica ustrajala je u svojoj veri čak i kada je bila suočena sa nehumanim mučenjima i smrću. Njena odanost Isusu, kroz neverovatne kušnje, inspiriše i danas, a njena hrabrost postavlja pitanje o našoj snazi da se odupremo iskušenjima.
Ova svetiteljka posvetila je svoj život pomaganju stradalnicima, prkoseći nepravdi, gladi i progonima. Njeno mučeništvo i dela milosrđa ostaju večna inspiracija za sve generacije koje traže snagu u veri i žrtvi.
Jedan od najvećih svetitelja, nosio je nepokolebljivu odanost Hristu, kao i duhovnu snagu, istinske poruke vere, ljubavi i smirenosti koje vekovima žive među vernicima.
Put ovog ugodnika Božjeg od sluge razvratne bogatašice do mučenika za Hrista, prati priča o dubokom pokajanju, neverovatnoj vernosti i čudesnom spasenju, koja nas podseća na moć istinske ljubavi i vere.
Njegova reč bila je uteha narodu, njegov život svedočanstvo Hrista, a njegovo stradanje u logoru Dahau najdublji pečat vere koju ni smrt nije mogla da slomi. Srpska pravoslavna crkva se 3. maja s ljubavlju seća dana kada su njegove svete mošti vraćene u otadžbinu.
Na dan kada ga Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja, sećamo se života podvižnika iz Carigrada koji se odrekao bogatstva, odenuo se u grubu tkaninu i zadobio dar čudotvorstva.
Na današnji dan vernici proslavljaju Blaženu Matronu, ženu iz naroda koja je, iako rođena bez vida, kroz svoj duhovni dar prozorljivosti i isceljenja postala jedno od najvažnijih svetih imena pravoslavlja XX veka.
Molitveno se sećamo monaha koji je izabrao život u potpunom postu i neprekidnoj molitvi, posvećen Gospodu, a čiji su podvizi bili ispunjeni mirom i božanskom ljubavlju.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Iako je godinama unazad udaljen iz javnog života zbog ozbiljnih optužbi, kardinala Huana Luisa Čiprijanija očekuju na konklavi u Rimu. Njegovo prisustvo izazvalo je osude i duboko razočaranje među onima koji su već jednom bili izdani od Crkve kojoj su verovali.
Ova jednostavna, a lekovita pita sa sremušem spaja ukus detinjstva, mir domaće trpeze i snagu prirode koju pravoslavni narod od davnina poštuje kao dar od Boga – otkrijte recept koji se prenosi sa kolena na koleno.
Njegova reč bila je uteha narodu, njegov život svedočanstvo Hrista, a njegovo stradanje u logoru Dahau najdublji pečat vere koju ni smrt nije mogla da slomi. Srpska pravoslavna crkva se 3. maja s ljubavlju seća dana kada su njegove svete mošti vraćene u otadžbinu.
