Srpska pravoslavna crkva 4. maja proslavlja Svetog sveštenomučenika Januarija i njegove saputnike u veri i stradanju – sedmoricu hrabrih koji su, pred zverima i mačem, ostali verni Hristu do kraja.
U kalendaru Svetih Srpske pravoslavne crkve, za 4. maj upisano je da se proslavlja Sveti sveštenomučenik Januarije i njegovi sveti saputnici u veri i stradanju. U ovom svedočenju mučeništva, koje doseže do srca hrišćanske Italije iz doba rimskih progona, otkriva se svetlost neugasiva – svetlost koju ni oganj nije mogao sagoreti, niti mač ugasiti.
Sveti Januarije, episkop u Kampaniji, blistao je krotkošću i hrabrošću u najmračnijem času hrišćanske istorije. U vreme surovog cara Maksimijana, kada se vera u Hrista kažnjavala mukama i smrću, Januarije je izveden pred sud i mučen neljudskom surovošću. Njegova smirenost i trpljenje, međutim, nisu bile od ovoga sveta – kada su ga bacili u oganj, plamen je prestao da gori, rashlađen nevidljivom rosom s neba. Usred ognja, ovaj episkop nije vapio za milošću, već je pevao Bogu hvale, svetleći pred svima verom jačom od smrti.
Nisu ga poštedeli ni gvozdene četke koje su mu strugale telo sve do kostiju, ali je Januarije i tada nepokolebljivo nosio svoj krst. Uz njega su stajali đakon Faust i čtec Disiderije, koji, videvši muke svog duhovnog oca, nisu izdržali da ćute – njihovo saučešće postalo je saučesništvo u Hristu, i oni biše uhvaćeni i zatvoreni s njim.
Tama tamnice u Puteolu, međutim, nije bila kraj. Tu su već bili zatočeni i drugi hrabri svedoci vere – đakoni Prokul i Sosije, i dvojica prostih, ali po veri velikih ljudi – Evtihije i Akution. Njih sedmorica postadoše braća po duhu i stradanju. Kada ih sutradan izvedoše pred zverove, ni lavovi ih se ne usudiše dotaći – zveri su, prepoznajući svetost u njima, odstupile.
prijateljiboziji.com
Ikona Svetog sveštenomučenika Januarija
Ali mač, kojim ljudi pokušavaju da utišaju ono što ih prevazilazi, presudi. Sedmorica biše pogubljena. No, duh njihovog svedočanstva ne beše posečen. Verni hrišćani iz Napulja prenesoše telo Svetog Januarija u svoj grad i položiše ga sa čašću u crkvu, gde i danas, vekovima kasnije, verni dolaze i mole se – jer čuda se ne prestaju događati.
Među bezbrojnim čudesima, jedno je zauvek upisano u sećanje Crkve – udovica je donela mrtvo telo svoga sina i, nemoćna pred smrću, položila ikonu Svetog Januarija na dete. Ridajući i moleći, uzdizala je molitvu tamo gde su svi rekli da nade nema. A onda – dete ožive. Tamo gde prestaje snaga ljudska, počinje milost Božija.
Sveti Januarije je postradao 305. godine, ali njegovo svedočanstvo traje do dana današnjeg. On nije samo episkop prošlosti, već plameni stub vere koji i danas greje srca onih koji se suočavaju s ognjem patnje. Njegov život podseća da trpljenje, kada se nosi s verom i ljubavlju, postaje seme večnog života.
Zato, dok crkvena zvona danas pozivaju na liturgijsko sabranje, setimo se Svetog Januarija – ne samo kao mučenika iz istorije, već kao živog svedoka večne pobede Hrista nad smrću. Jer, kako kaže Sveto pismo, „koji ostade veran do smrti, dobiće venac života“. Januarije je taj venac poneo – i nikada ga nije ispustio.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Na dan kada ga Srpska pravoslavna crkva molitveno proslavlja, sećamo se života podvižnika iz Carigrada koji se odrekao bogatstva, odenuo se u grubu tkaninu i zadobio dar čudotvorstva.
Priča o svetom Jakovu otkriva kako izgledaju trenuci kada se nebeska pomoć zaista i pojavi — i kako da i mi pozovemo svetitelje u pomoć kad nam najviše zatrebaju.
Festival crkvenih horova u crkvi Svetog Đorđa pretvorio se u retko duhovno sabranje, gde su molitva i pesma u isti glas progovorile o veri, zajedništvu i svetosti svakodnevnog života.
Duhovnici sa Svete gore i profesori teologije sve snažnije opominju: svet više nije isti, a ono što dolazi možda nas zatiče nespremne. Od zaborava svetoga do potpune digitalne kontrole, sedam zabrinjavajućih znakova svedoče da vreme milosti ubrzano ističe.
Učenici i profesori Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija našli su se u Hilandaru, gde im je mitropolit raško-prizrenski otvorio vrata duhovnog života koji se ne predaje pred tablom, već doživljava u molitvi i tišini Svetogorske lavre.
Najveći deo tih sredstava od 28 odsto uplaćen je iz Sjedinjenih Američkih Država, domovine novog pape, ali troškovi su znatno premašili prikupljene donacije, tako da je iz fonda te godine izdvojeno 103 miliona evra, saopšteno je iz Vatikana.
Arhiepiskop vršački i mitropolit banatski ove godine slavi pedeset godina od monaškog postriga i četiri decenije episkopske službe, a iza njega je put kroz ratove, izgnanstva, bogoslovije i hiljade duša koje mu duguju duhovno preobraženje.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Ova svetica ustrajala je u svojoj veri čak i kada je bila suočena sa nehumanim mučenjima i smrću. Njena odanost Isusu, kroz neverovatne kušnje, inspiriše i danas, a njena hrabrost postavlja pitanje o našoj snazi da se odupremo iskušenjima.
Sveta Teodosija Tirska, koju Srpska pravoslavna crkva slavi 11. juna, svojim životom i čudesnim stradanjem pokazala je snagu vere koja ne zna za strah – i ostavila večni trag u duhovnom pamćenju hrišćanstva.
Rimski vojskovođa gotskog porekla, svojim mučeništvom i verom pomerio je granice ljudske izdržljivosti i postao simbol nepokolebljivosti u vremenu progona.
Ova svetiteljka posvetila je svoj život pomaganju stradalnicima, prkoseći nepravdi, gladi i progonima. Njeno mučeništvo i dela milosrđa ostaju večna inspiracija za sve generacije koje traže snagu u veri i žrtvi.
Ovaj 56-godišnji glumac, koji je pet godina studirao kako bi postao sveštenik, kaže da to teološko obrazovanje nije bilo uzalud, jer mu je pomoglo da postane bolji glumac.
Objašnjava da iako, naizgled, deluje kao da je sagorevanje nešto što je potencijalno zlo, ipak ima jedan delotvoran momenat, nakon kog se telo može oporaviti.
Nasilje nad sveštenstvom i parohijanima, povrede i blokada saobraćaja - svetinja iz 19. veka u ukrajinskom gradu Černovci ugrožena u vrtlogu društvenih i verskih tenzija.
Napravljen od jednostavnih i pristupačnih sastojaka koje svi imamo u kući, ovaj mekani kolač pravi se brzo, miriše na bakinu kuhinju i donosi toplinu kojoj niko ne može da odoli.
