Srpska pravoslavna crkva danas slave Grigorija Niskog (335 - 394), episkopa Nise i mlađeg brata Svetog Vasilija Velikog, te bliskog prijatelja Grigorija Bogoslova.
Bio je najpre samo prezviter, pošto je bio oženjen, a kada mu je umrla žena, blažena Teozva, izabrali su ga i posvetili za episkopa u Nisi.
Odlikovao se ogromnom svetskom učenošću i duhovnim opitom. Učestvovao je na Drugom vaseljenskom saboru. Misli se da je on sastavio drugi deo Simbola vere. Veliki besednik, tumač Svetog pisma, i bogoslov.
Zbog svog poraza arijevci su se naročito na njega okomili kao na svog strašnog protivnika, te u vreme cara Valenta, njihovog jednomišljenika, uspeli su da ga zbace s episkopske stolice i oteraju u izgnanstvo.
Osam godina je proveo u izgnanstvu trpeljivo snoseći svu bedu i sva poniženja. Upojio se u dubokoj starosti krajem 4. veka.
Ovaj svetitelj je učinio mnogo za širenje vere i razvoj hrišćanstva. Upokojio se u bedi, ali, prema predanju, nijednom se zbog toga nije požalio. Život je posvetio zaštiti pravde i nevinih, kao i utemeljivanju pravoslavlja u hrišćanstvu. Ljude je učio da pronađu snage za oproštaj onima koji su im naneli nepravdu.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
Razdelili su sve svoje imanje sirotinji, a oni su se zamonašili.
Kada je Polievkt saznao zašto mu prijatelj tuguje, obećao je da će preći u hrišćanstvo.
