Za vreme praznika Vozdviženija životvornog krsta Gospodnjeg, kada su svi krenuli ka crkvi, ona je želela da uđe u hram, ali je neka nevidljiva sila zadržala i nije joj dala da uđe.
SPC danas obeležava praznik posvećen Svetoj Mariji Egipćanki. Kako navode sveti spisi, svetiteljka je još u mladosti živela "vođena strastim", imala je ljubavnike i vodila je raskalašan život.
Marija Egipćanka rođena je oko 344. godine negde u Egiptu, a sa dvanaest godina je pobegla od roditelja za Aleksandriju, gde je živela razuzdano i razvratno.
Nakon sedamnaest godina ovakvog života, krenula je brodom u Jerusalim povodom nekog hrišćanskog praznik, ne iz verskih razloga već nadajući se da će u gomili hodočasnika pronaći nove ljubavnike. Prevoz do svetog grada je plaćala svojim telom. Prispevši u Jerusalim, nastavila je da se raskalašno ponaša, zavodeći omladinu, i strance i domaće.
Za vreme praznika Vozdviženija životvornog krsta Gospodnjeg, kada su svi krenuli ka crkvi, ona je želela da uđe u hram, ali je neka nevidljiva sila zadržala i nije joj dala da uđe. Još nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da uđe u hram, pa uvidevši da joj se ne da, ona je ugledala ikonu presvete Bogorodice u dvorištu crkve, kojoj se u velikom strahu molila za oproštaj grehova, obećavajući da će napustiti svet (odnosno postati asketa). Ovaj put je u Crkvu ušla bez smetnje.
Tada je čula glas koji joj je rekao: "Ako pređeš Jordan, naćićeš pravi mir!", pa je odmah krenula u manastir svetog Jovana na obali reke Jordan, gde se pričestila. Sledećeg jutra, prešla je reku i povukla se u arabijsku pustinju da tamo provede ostatak života.Otprilike godinu dana pred smrt, ispričala je svoj život monahu Zosimu Palestinskom koji se povukao u pustinju radi posta. Kada ju je neočekivano sreo u pustinji, ona beše potpuno naga, suva i skoro neprepoznatljiva kao ljudsko biće. Isprva, ona se uplaši, a zatim ga oslovi po imenu i zatraži mu ogrtač da se pokrije da bi mu ispričala svoj život. Kasnije, dok se molila, Zosim je vide da levitira iznad površine zemlje.
Zosima je sledeće godine putovao 20 dana od svog manastira do tog mesta, na kome je pronađe mrtvu, sa natpisom na pesku: "Pogrebi, ava Zosime, na ovom mestu telo smerne Marije, predaj prah prahu, prestavila sam se 1. aprila u samu noć spasonosnog Hristovog stradanja po pričešću božestvenih tajni". Kada se vratio u manastir on je ispričao ispovest njenog života i čuda koja je lično video. Žitije Marije Egipćanke je prenošeno usmenom predajom, sve dok ga nije zapisao patrijarh Sofronije Jerusalimski (634-644).
Na današnji dan Hristos je uzviknuo: "Pustite decu k meni, i ne branite im, jer takvih je Carstvo Nebesko"!
Kad je došla, dobila je svoju keliju u kojoj su bili samo krevet bez dušeka, peć i ćebe preko kreveta. To je simbol početka prilagođavanja asketskom životu.
Poštovati oca i majku znači poštovati dar života koji nam je Bog dao kroz njih.
Isusa je tom prilikom narod dočekao kao cara, prostirući svoje haljine i grančice drveća i noseći u rukama palmove grančice.
Svetitelj je bio žrtva zeta cara Konstantina.
U Patrijaršiji SPC potpisan je Memorandum o osnivanju Univerziteta koji će spojiti teološke studije sa medicinom, pravom, umetnošću i tehničkim naukama, dok je patrijarh srpski poručio da obrazovanje mora da oblikuje i čoveka, a ne samo stručnjaka.
Vladika Atanasije otkriva zbog čega se, kada dođe do ovakvog susreta praznika, ceo bogoslužbeni poredak prilagođava Vaskrsu.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Na Markovdan služena liturgija u Hramu Svetog apostola i jevanđeliste Marka, poglavar Srpske pravoslavne crkve odlikovao sveštenika i održao nadahnutu besedu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
I oni koji svesno odbacuju decu, i oni koji ih ne mogu imati, deo su iste društvene stvarnosti koja je u raskoraku s Božijom zapovešću.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Svetitelj je bio žrtva zeta cara Konstantina.
Vladika Atanasije otkriva zbog čega se, kada dođe do ovakvog susreta praznika, ceo bogoslužbeni poredak prilagođava Vaskrsu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog apostola i jevanđelistu Marka po starom, i Svetog apostola i jevanđelistu Jovana Bogoslova po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Device Marije Posrednice svih milosti, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznate velike praznike.
Bio je najbliži saputnik apostola Petra, zapisao je jedno od četiri Jevanđelja i doneo hrišćanstvo u Egipat, a zbog vere je prošao kroz strašna stradanja. Predanje kaže da mu se u tamnici javio sam Hristos pred poslednje trenutke života.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Od nekoliko osnovnih sastojaka nastaje toplo i zasitno jelo koje je nekada bilo svakodnevica u srpskim kućama.
U besedi o apostolskom trudoljublju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o lenjosti kao o mestu na kome se gase volja, red i duhovna snaga, dok apostolski trud opisuje kao zaštitu od poroka i unutrašnjeg rasula.
U trenucima kada se čoveku čini da je nada izgubljena, pouka jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka donosi neočekivan odgovor - priču o povratku, milosti i unutrašnjem preokretu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
