Poštovati oca i majku znači poštovati dar života koji nam je Bog dao kroz njih.
U pravoslavlju, poštovanje roditelja nije samo moralna dužnost već i duboko duhovno načelo. Ono je utkano u sam temelj vere i života, jer roditelji nisu samo oni koji su nas rodili, već su i prvi učitelji ljubavi, žrtve i vere. Poštovati oca i majku znači poštovati dar života koji nam je Bog dao kroz njih. To je jedan od načina na koji se pokazuje i poštovanje prema samom Bogu.
Kada čovek iskreno poštuje svoje roditelje, on se uči poniznosti, zahvalnosti i razumevanju autoriteta, što su važne osobine za duhovni život. U porodici se čovek prvi put susreće s pojmovima opraštanja, trpljenja, davanja i zajedništva, i zato Pravoslavna crkva porodicu često naziva "malom crkvom".
U Svetom pismu, ova obaveza je potvrđena kroz zapovest koja nosi obećanje: da će onaj koji poštuje roditelje imati dug i blagosloven život. Crkva uči da to poštovanje ne prestaje ni kada roditelji ostare, ni kada preminu – ono se nastavlja kroz molitvu, sećanje i brigu o dušama njihovim.
Poštovanje roditelja u pravoslavlju, dakle, prevazilazi običaj ili tradiciju. To je jedan od načina na koji se ispunjava zakon ljubavi – ljubavi prema bližnjem, i kroz to, ljubavi prema Bogu.
Sveti Justin Ćelijski je govorio da od toga koliko poštujemo roditelje zavisi i naš život.
"Poštovanje roditelja je toliko božansko važno, da od toga zavisi i naš život i naše blagostanje na zemlji. Nema ni dobra ni života bez roditeljskog blagoslova".
Kako se mogao smejati Preteča, kada mu je Gospod dao dar da bude Preteča, da ide ispred Njega, pitao je Sveti Justin Ćelijski.
Iguman manastira Ribnica ne kritikuje samo društvo, već i crkvu, koja, kako tvrdi, mora da se više angažuje u rešavanju problema mladih ljudi.
Nedelja je u pravoslavnoj tradiciji poseban dan.
Njegova trpeljivost ostavila je ogroman utisak na građane, zbog čega su počeli da mu se dive i žale ga, i zbog čega su i spuštali cenu hrama skoro ni do čega, samo da bi on ostao u životu.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Patrijarh carigradski pred smrt je priznao da se mnogo ogrešio o Svetog Martina i molio cara da ga oslobodi.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Dok jedni u njemu vide simbol zajedništva, drugi postavljaju pitanja o njegovom mestu u prostoru grada i značenju koje nosi u širem društvenom kontekstu.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Dom nije samo prostor u kojem se živi, već duhovna radionica u kojoj se oblikuju misli, reči i dela, a roditelji su prvi i najvažniji učitelji vere.
Kako pravila zasnovana na hrišćanskim vrednostima oblikuju karakter i veru deteta, a popustljivost ili pogrešna disciplina mogu imati teške posledice.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Jerej Igor Gurčenkov stradao je u saobraćajnoj nesreći, a vest o njegovoj smrti izazvala je šok i duboku tugu među vernicima parohije Svetog arhangela Mihaila u Getingenu.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Ova poslastica se nalazila i na slavskim i na ramazanskim stolovima, a njen stari način pripreme i danas ostaje isti kao pre stotinu godina.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
