Tokom proslave u zadužbini Nemanjića, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju. Ovaj svečani trenutak u sebi nosi poruku o duhovnoj povezanosti i značaju zajedništva među ljudima, ističući važnost vere u svakodnevnom životu.
Manastir Studenica, svetionik duhovnosti i istorije, ponovo je postao mesto sabranja i molitve na dan kada Crkva proslavlja Prepodobnog Simona Monaha, sina svetog Simeona Mirotočivog, koji se zavetovao Bogu i zamonašio. Njegovo ime, duboko urezano u zidove ovog manastira, bilo je povod okupljanja vernog naroda iz svih krajeva. U srcu ovog svetilišta, pod svodovima oslikanim vekovnim freskama i uz miris tamjana, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju.
Foto: SPC/Eparhija žička
Sveta liturgija u Manastiru Studenica
Praznik Prepodobnog Simona Monaha je poseban trenutak za sve one koji su ikada imali radost da ga proslave u Studenici, osetivši prisustvo svetitelja Nemanjićke loze. Ove godine, blagodatno sabranje bilo je prožeto dubokom duhovnom atmosferom. Noćno bdenije, molitvena tišina, skladno pojanje monaha i sveštenstva i miomirisne mošti svetitelja učinili su da svi prisutni osete dodir večnosti.
Učestvovali su i brojni monasi i monahinje iz okolnih manastira, kao i mnogi vernici, među kojima je bilo i onih koji su sa sobom doneli lične molitve, predajući ih svetiteljima na ovom svetom mestu.
Foto: SPC/Eparhija žička
Svetoj liturgiji prisustvovale su i delegacije Vojske Srbije i Policije
U svojoj nadahnutoj besedi, arhimandrit Damjan pozvao je prisutne da slede put Prepodobnog Simona, podsećajući na važnost molitve i duhovnog rasta. Bogosluženju su prisustvovale i delegacije Vojske Srbije i Policije, čime je pokazana neraskidiva veza između vere, naroda i onih koji štite našu domovinu.
Međutim, pored molitve, svetosti i sabranja, ovaj dan ostaće upamćen po jednom izuzetnom trenutku, zabeleženom objektivom monaha Vikentija iz Studenice. Na jednoj fotografiji, on je uspeo da uhvati nešto više od prizora, nešto uzvišeno i simbolično – tri svete službe, tri poziva koja su najsvetlija u Božjim očima.
Prva služba su monahinje, duhovni stubovi manastira, koje danonoćno bdiju u molitvi, pale kandila i mole za milost nad celim svetom. Njihova tiha, ali moćna prisutnost je srce manastirskog života, jer njihove molitve neprestano uzdižu čitavu zajednicu.
Foto: SPC/Eparhija žička
Vladika žički Justin
Druga služba ondnosi se na trudnice, koje nose novi život, onako kako je vladika Nikolaj Velimirović govorio: "Biće najsličnije Bogu." U njihovim telima raste čudo Božje stvaralačke sile, i one su simbol nade i budućnosti, majke i zaštitnice novog pokolenja.
Treća služba, prikazana na fotografiji, pripada vojnicima, onima koji su izabrali da brane svoju zemlju, spremni da daju svoj život za bližnje, što je vrhunac hrišćanskog zaloga ljubavi prema drugom.
Ova jedna fotografija, iako na prvi pogled obična, sadrži u sebi duboku duhovnu poruku – o veri, o životu, o žrtvi. U jednoj slici monah Vikentije je uspeo da zabeleži sav smisao ljudskog postojanja i Božje promisli koje se neprestano ispunjavaju u životu svakoga od nas.
Smešten u mirnoj klisuri iznad reke Moravice, manastir posvećen Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu prkosi vremenu, čuvajući freske, stare ikone, legende o Svetom Savi i svedočanstva o hrabrim borcima koji su ustali protiv osvajača.
Način na koji živimo je naš izbor, a Bog samo želi da se slede njegove zapovesti, koje su na dobrobit svih. Neposlušnost, s druge strane, može dovesti i do tragičnih posledica.
Naučnici su otkrili izuzetno retku biljku iz pećine severno od Jerusalima, staru ceo milenijum. Iako još nije donela ni cvet ni plod, njena lekovita svojstva već otkrivaju neprocenjivo blago drevnih vremena i Božijeg promisla.
Na dan kada se Nebo i Zemlja sjedinjuju u molitvi, arhiepiskop i mitropolit mileševski Atanasije služio je arhijerejsku liturgiju u ovoj svetinji pored Brodareva.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Bratstvo ove nemanjićke svetinje tvrdi da mitropolit žički pokušava da komercijalizuje manastir, dok mitropolit Justin ističe da postupa u skladu sa crkvenim pravilima. Vernici sa zabrinutošću prate razvoj situacije.
Od Nemanjića i Svetog Save do legendi o skrivenom blagu i izvoru za koji se veruje da ima posebnu snagu, svetinja u dolini reke Studenice i dalje spaja proverenu istoriju i predanja koja ne prestaju da žive.
Istraživanja arheologa otkrivaju pečat, dodatne prostorije manastirskog kompleksa i predmete koji menjaju sve ono što se do sada znalo o ovoj svetinji.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Proslava je počela večernjim bogosluženjem i promocijom spomen-knjige, nastavljena svečanom liturgijom i obraćanjima arhijereja, a završena koncertom ansambla Fenički biseri pred punom dvoranom Kulturnog centra u Baru.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
U besedi za utorak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristove reči o vlasti da položi život i ponovo ga uzme, otkrivajući dubinu Njegove žrtve i ljubavi prema ljudima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
