U atmosferi duboke molitve i zajedništva, sveštenici Eparhije šabačke koji su u mirovini, zajedno sa episkopom Jerotejem, obeležili su praznik Svetog Simeona, slaveći ljubav i snagu svoje službe.
U dirljivoj atmosferi Saborne crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Šapcu, gde su vekovi utkali svoje molitve u kamene zidove, okupili su se umirovljeni sveštenici Eparhije šabačke, da zajedno sa episkopom Jerotejem proslave praznik Svetog Simeona Mirotočivog.
Svetu arhijerejsku liturgiju, koju je služio vladika Jerotej, ispunila je duboka molitvena sabranost i tiha radost ponovnog susreta. Gledajući u lica pastira naroda Božjeg, koji su sa episkopom Jerotejem služili, mogla se naslutiti snaga dugogodišnje službe, u kojoj su neumorno vodili svoje parohijane ka svetlosti Hristovoj.
U svojoj besedi, episkop Jerotej govorio je o uzvišenoj ulozi Svetog Simeona Mirotočivog, podsećajući na njegovu moć da pomiri i spoji, ne samo svoj narod, već i zavađenu braću. Istakao je koliko je danas, u vremenima punim iskušenja i nemira, neophodno prizivati molitve velikih svetitelja, kako bi blagodet i mir ispunili srpsku zemlju.
Poseban deo besede vladika Jerotej je posvetio prisutnim umirovljenim sveštenicima:
- Blagodarim našim očevima sveštenicima koji su sada u mirovini i koji su se danas ovde okupili da zajedno liturgijski proslavimo praznik Svetog Simeona Mirotočivog. Naši oci su sada u mirovini nakon časne i poštene svešteničke službe koju su odslužili. Ovo nam je danas bio povod da se okupimo svi, da pokažemo da smo svi tu, da svi pripadamo Crkvi, da Crkva ne zaboravlja nikoga, čak ni kada mi ljudi po nekim svojim manama i slabostima zaboravimo jedni druge, Bog se postara da to ispravi i da da utehu i nagradu.
Nakon liturgije, u duhu hrišćanske ljubavi, upriličena je trpeza ljubavi. Starine sa sedih glava, nekadašnji duhovni pastiri koji su u mladosti vodili narod kroz oluje vremena, sada su, s osmehom i setom, delili uspomene, prisećajući se godina provedenih u bogoslužbenim podvizima. Svaka reč, svaka suza radosnica, svedočila je o tome da Crkva nije samo zgrada od kamena, već živa zajednica, u kojoj niko nije zaboravljen.
Episkop Jerotej i sveštenstvo darivali su prigodne poklone svojim starim sapatnicima u Hristu, kao znak zahvalnosti i ljubavi, ali i kao podsećanje da Crkva ostaje večna svojim slugama, i na zemlji i na nebu.
Ovaj svečani i dirljivi susret bio je podsećanje da hrišćanska ljubav ne poznaje godine, te da nijedan trud u vinogradu Gospodnjem nije uzaludan. Jer, kako nas uči Sveti Simeon Mirotočivi, samo tamo gde je ljubav, tu je i mir Božji, koji spaja, pomiruje i daruje nadu za buduće naraštaje.
Na liturgiji u hramu Svete Trojice episkopi šabački i moravički govorili su o značaju bogosluženja, snazi molitve i predstojećem Velikom postu kao duhovnom štitu u izazovnim vremenima.
U hramu Prepodobne Mati Paraskeve u Medincima, vernici su, zajedno sa vladikom Jovanom, doživeli trenutke nade, ljubavi i duhovne obnove, osvežavajući svoju veru kroz svete obrede i krštenje novog člana Božje zajednice.
Sveštenik Tomislav Milenković objašnjava da svetinja i dalje okuplja verujući narod, obavljajući redovno krštenja i venčanja.
Uz molitve i svetu liturgiju, vernici i monaštvo carske lavre slavili su svog nebeskog zaštitnika, Prepodobnog Simeona, čija se milost oseća u svakom kamenu Hilandara.
Litiju je predvodio mitropolit kruševački David, koji je služio liturgiju u hramu Svete Trojice.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Teodora Trihinu po starom i Svete mučenike Timotija i Mavru po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Praznik Svetog Filipa i Jakova, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od Biblije i Talmuda do kabale i hrišćanske tradicije, izvori nude različita tumačenja: od Božijeg sluge i nebeskog protivnika do simbola unutrašnjeg nagona i sile tame koja oblikuje razumevanje dobra i zla.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Vernici i sveštenstvo okupljeni u molitvi simbolično postavili temelje budućeg hrama u vizantijskom stilu u šabačkom naselju Šipurske livade.
U Kasarskim Livadama služen je pomen Radu Ćiriću, a vladika Jerotej poručio da njegov život ostaje svedočanstvo hrišćanske hrabrosti i primer koji nadahnjuje generacije.
U besedi povodom jubileja episkop Jerotej naglasio je da svetitelji i mučenici potvrđuju da je Hristos krajeugaoni kamen na kome stoji Crkva.
Na Duhovski ponedeljak, stotine vernika prošle su u molitvenom hodu kroz centar Šapca, dok je vladika Jerotej uputio snažne poruke o identitetu, veri i jedinstvu, ističući da Šapčani imaju čast da istog dana proslavljaju i slavu i duhovni rođendan svoje svete Crkve.
Litiju je predvodio mitropolit kruševački David, koji je služio liturgiju u hramu Svete Trojice.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
