KAKO SU SVA ISKUŠENJA UTICALA NA ODNOSE IZMEĐU SRPSKE I RUSKE CRKVE: Na ovo i ostala najvažnija crkvena pitanja, odgovore je dao vladika Stefan

U ruskoj prestonici, na mestu koje je kroz vekove nosilo težinu duhovne snage i hrišćanskog blagoslova, Srpska pravoslavna crkva u Moskvi ima svoje duboko ukorenjeno podvorje. Na čelu ovog svetog mesta je episkop remezijanski Stefan, vladika koji je, sa svojom posvećenošću i verom, nastavio dugu tradiciju duhovne povezanosti između dva bratska pravoslavna naroda – srpskog i ruskog. Njegovo imenovanje na mesto starešine Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi ujedno je i poziv na služenje, koje nije samo zadatak, već i duboko duhovno poslanje, obeleženo odgovornošću i verom u božanski plan.

U intervjuu koji je dao za Žurnal Moskovske patrijaršije, vladika Stefan otkriva svoja iskustva sa duhovnog i ličnog aspekta, govoreći o velikim momentima prvih godina službe, o bogatstvu tradicije koju nosi manastir Ostrog, o iskustvu studiranja na Moskovskoj duhovnoj akademiji, kao i o svojim duhovnim inspiracijama koje su oblikovale njegov put. Duhovnost, koja se u svakom njegovom odgovoru odražava, predstavlja svetlost koja vodi verne, a kroz njegove reči ostaće zapisano jedinstvo dva naroda, povezano kroz vekovne molitve i svete ličnosti koje nas podsećaju na božanski smisao postojanja i služenja.

Vladiko, kako je protekla prva godina vašeg služenja u ruskoj zemlji?

Najupečatljiviji momenat u proteklih godinu dana, koliko se nalazim na mestu starešine Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi, svakako je bilo opelo i sahrana mog prethodnika, blaženopočivšeg episkopa moravičkog Antonija (Pantelića). Činjenica da su služenjem svete Liturgije u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi načalstvovala dva patrijarha, ruski Kiril i srpski Porfirije, mnogo govori o brižnim i plemenitim odnosima naših dva bratska pravoslavna naroda.

SPC

 

Veličanstveni ambijent spomen-hrama ruske slave i herojskog podviga, anđeosko pojanje Patrijaršijskog hora katedralnog hrama, iskrene molitve okupljene pastve – sve to me je podstaklo da osetim svu krasotu „Trećeg Rima“. Ono što sam tada spoznao, a u šta sam čvrsto i sada ubeđen, jeste da je Bog sa nama, podjednako i u radosti i u nevolji. U tome se ogleda sva lepota Pravoslavlja i jedinstvo naših slovenskih naroda.

Da kažete nešto više o sebi. Zbog čega ste, nakon završene Bogoslovije, a budući student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, otišli u vojsku i šta je to kasnije uticalo na vas da se opredelite za monaštvo?

Kao što je to slučaj u Rusiji, tako je i kod nas, u to vreme, služenje vojnog roka bilo obavezno. Iako sam bio student, što je podrazumevalo da, na određeno vreme, mogu odložiti odlazak u vojsku, ipak sam odlučio da je potpuno prirodno ispuniti svoj dug prema otadžbini i odslužiti armiju. Neću pogrešiti ako kažem da je jedan od ključnih razloga bilo nehumano bombardovanje tadašnje Jugoslavije od strane NATO pakta 1999. godine, koje je sa sobom odnelo i mnoge civilne žrtve, među kojima su bila i nevina deca. Nakon vojske, svet za mene više nije bio isti, zbog čega se javila želja za uzvišenijim i trajnim vrednostima – za monaštvom.

Manastir Ostrog, gde ste otpočeli svoj monaški put, jeste jedna od najvećih srpskih svetinja. Kakva iskustva nosite iz ovog manastira?

Poput velikih duhovnih centara i mesta hodočašća u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, kao što su: Trojice-Sergijeva lavra, Kijevo-Pečerska lavra, Serafimo-Divjejevski manastir, Optina Pustinja, Pskovo-Pečerski manastir, Počajevska lavra, Polocki manastir i drugi, tako je i srpska zemlja bogata mnogim drevnim svetinjama. Po narodnom poštovanju ne samo pravoslavnih Srba, već i muslimana i katolika, između svih njih izdvaja se čuveni Ostroški manastir u kojem počivaju mošti Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Nakon završene vojne obuke, počeo sam razmišljati o tome šta i kuda dalje. Sećam se da mi je u trenutku sinula misao, svojevrsni poziv Svog, kako treba da se zaputim u manastir Ostrog. Iste noći sam to i učinio...

SPC

 

Onoga časa kada sam upoznao ostroškog igumana Lazara (Adžića) (+2000), našli su se odgovori na sva moja životna pitanja. To je bio redak monah i sveštenik, kadar da u svakom čoveku vidi i prepozna ono najbolje. Budući da su tu dolazile reke naroda, uglavnom oni kojima je pomoć bila najpotrebnija, otac Lazar je svima izlazio u susret, pomažući sve, a naročito decu i mlade. Među mnogobrojnim stipendistima manastira Ostroga našao sam se i ja, što mi je, itekako, značilo u mom školovanju. Vreme provedeno u Ostrogu, pored kivota Svetog Vasilija, ostalo mi je urezano u pamćenju kao najznačajniji period mog duhovnog uzrastanja.

Vaše studiranje na Moskovskoj duhovnoj akademiji je trajalo nekoliko godina. Koji su to momenti koji su vam se naročito urezali u sećanje, a da se tiču vremena studiranja?

Već sam pomenuo da sam u Trojice-Sergijevu lavru doputovao, sada već davne 2003. godine, kako bih se upisao na prvu godinu studija na Moskovskoj duhovnoj akademiji. Nas Srba studenata bilo je mnogo i predstavljali smo jednu pravu malu dijasporu. Pa ipak, zahvaljujući predusretljivosti profesora i đaka moskovskih duhovnih škola, svi smo vrlo brzo bili prihvaćeni kao rod najrođeniji, zbog čega smo se i osećali kao svoj na svojemu. Školska uprava nam je čak blagoslovila da subotom, u jednom od manastirskih hramova, možemo služiti Liturgiju na srpskom jeziku.

Prva misao koja mi prođe kroz glavu kada pomislim na Akademiju jeste akademski hram Pokrova Presvete Bogorodice i bogosluženja na kojima smo učestvovali svakog dana u sedmici: akatist sredom uveče, zajednička večernja molitva u 22:00, nedeljne i praznične Liturgije, pomeni i sećanja na profesore i đake Akademije. Na njima su dominirali čudesni horovi objedinjeni pod rukovodstvom „muzikalne duše“ Trojice-Sergijeve lavre – arhimandrita Mateja (Mormila).

Naravno, tu su i nezaobilazni sneg i studen u grlu, oštri ledeni vetar, što savršeno odgovara surovoj klimi Sergijevog posada – barem onako kako smo je mi, balkanski studenti, lično doživljavali na svojoj koži.

Vaše monaško služenje je vezano i za manastir Liplje u Republici Srpskoj.

Ako govorimo o Republici Srpskoj, u okviru Bosne i Hercegovine – gde sam i ja rođen, važno je imati na umu kako je ona okružena, nimalo prijateljski nastrojenim državama – članicama NATO-a (izuzetak je samo Republika Srbija). U njenom zapadnom delu smešten je prelepi manastir Liplje, koji je, prema letopisima, osnovan još u 13. veku. Deleći sudbinu svog naroda, manastir je tokom svoje burne istorije trpeo mnoga iskušenja.

Wikipedia/Andrija12345678

 

Ništa bolja situacija nije bila ni tokom građanskog rata 1992-1995. Pa ipak, blagodareći Gospodu i Presvetoj Bogorodici kojoj je manastir i posvećen (praznik Blagovesti), nakon poslednjeg rata došlo je do duhovne obnove naroda celog kraja, što će kao konačni rezultat dovesti do uvođenja veronauke u škole kao obaveznog predmeta. Ovaj istinski raj na zemlji, sa svojim dobrim i plemenitim ljudima, svedoči o viševekovnom postojanju Srba na tim prostorima.

Koje su bile vaše prve misli kada ste naznačeni na mesto starešine Srpskog podvorja u Moskvi?

Na mesto drugog starešine obnovljenog Podvorja Srpske Pravoslavne Crkve u Moskvi izabran sam po preporuci Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija, i to na sednici Svetog Arhijerejskog Sinoda održanoj 18. aprila 2024. godine. U tom trenutku nalazio sam se u našem Podvorju u Moskvi, gde je, u ime Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, trebalo da obavim četrdesetodnevni pomen vladici Antoniju.

Uzimajući u obzir sve okolnosti, te da pred Bogom ništa nije slučajno već je deo šireg plana, koji mnogi od nas često ne prepoznaju, ipak sam prihvatio volju Crkve. Takođe, svestan činjenice da je to put kojim moram poći, a koji sa sobom nosi i preveliku odgovornost, u toj odluci sam prepoznao prst Božji. Moguće je da ću zvučati pomalo neskromno ako kažem jednu očiglednu istinu – kako me je ovim izborom Bog zapravo pomilovao.

Koji svetitelji su najpoštovaniji među pravoslavnim Srbima?

Pomenuo sam Svetog Vasilija Ostroškog, prema kojem naš narod gaji veliko strahopoštovanje i zove ga „živim“ svecem. Pored njega, tu su: Sveti Sava, prvi arhiepiskop srpski – školska slava svih đaka, zatim Sveti Stefan Dečanski – kralj i mučenik, Sveti vladika Nikolaj, otac Justin Popović – jedan od najvećih stručnjaka za Dostojevskog, kao i mnogi svetitelji koji su se proslavili širom srpskih zemalja. Verujem da mnogi to znaju, ali neće biti suvišno pomenuti da su se mošti Svete Petke više od jednog veka nalazile u Srbiji (danas u Jašiju u Rumuniji), zbog čega će u pravoslavnom svetu steći epitet „Paraskeva Srpska“.

SPC

 

Vaša kandidatska disertacija u Moskovskoj duhovnoj akademiji bila je posvećena Prepodobnom Justinu Ćelijskom. Ko je bio otac Justin i zašto ste odabrali da se bavite njegovom ličnošću?

Deleći svoje prve, a ujedno i najznačajnije utiske o studiranju u Moskovskoj duhovnoj akademiji, napravio bih nepopravljivu grešku kada ne bih pomenuo meni najdražu ličnost u Lavri – profesora Alekseja Ivanoviča Sidorova. Upravo on je bio glavni „krivac“ što je moja kandidatska disertacija bila posvećena najvećem teologu s kraja prošlog veka – Svetom avi Justinu. Izbor teme nimalo nije bio slučajan, jer je za mene, tada još mladog monaha, Justin Popović predstavljao monaški uzor na koga sam se ugledao i kome sam se molio. Inače, kada me pitaju ko je za mene najveći duhovni autoritet, obično odgovorim da je otac Momo Krivokapić (paroh kotorski, +2020) moj duhovni otac, a Sveti Justin Ćelijski moj duhovni deda.

Kako biste opisali trenutne odnose između Ruske pravoslavne Crkve i Srpske pravoslavne Crkve?

Poslednjih sedam godina (od 2017) obavljao sam poslušanje starešine hrama Svetog Save u Beogradu. Nalazeći se na jednoj takvoj visokoj i, u isto vreme, veoma odgovornoj funkciji, imao sam priliku da ugostim mnoge crkvene i državne delegacije iz celog sveta, među kojima i iz bratske Rusije.

Takođe, bio sam član raznih međunarodnih delegacija – na prvom mestu onih koje su se ticale srpsko-ruskih odnosa. Sve što sam mogao da primetim, a što važi i danas, jeste da odnosi između Crkve i države – kako u Srbiji, tako i u Rusiji – kroz svu istoriju nikada nisu bili bolji. To isto važi i za odnose naša dva bratska slovenska naroda, kao i za odnose između naše dve sestrinske Pravoslavne Crkve. Kao što Srbi nemaju niti mogu imati nekog bližeg od Rusije, tako ni Rusi ne mogu imati bilo koga ko im je veći i iskreniji prijatelj od Srba. Ova svojevrsna simfonija i jedinstvo obe Crkve i države svedoči jednu očiglednu istinu: uvek smo na istoj strani – strani pravde i pobede.

Prošle godine, patrijarh srpski Porfirije je posetio grad Moskvu. Povod je bio tužan jer se tada upokojio vaš prethodnik, Episkop moravički Antonije. Da li su u planu nove posete?

Kao što ste to već pomenuli, prošle godine je Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije prvi put – u svojstvu Patrijarha, boravio u nezvaničnoj poseti Rusiji i Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Da, povod je bio tužan, iako se u srcima okupljenih, kao što sam već naglasio, osetila radost vaskrsenja i svetost trenutka u večnosti. U novembru mesecu prošle godine, povodom obeležavanja stogodišnjice Ruskog podvorja u Beogradu, mitropolit volokolamski Antonije, zajedno sa članovima delegacije Ruske pravoslavne crkve, boravio je u višednevnoj poseti Srbiji i Republici Srpskoj.

Pored služenja svete liturgije, kojom je načalstvovao patrijarh srpski uz sasluženje više mitropolita Srpske crkve, upriličeni su susreti sa predsednikom Republike Srbije, Aleksandrom Vučićem, predsednikom Republike Srpske, Miloradom Dodikom, i predsednikom Vlade Republike Srbije, Milošem Vučevićem. Verujem da će i u mesecima koji su pred nama biti organizovani mnogi susreti na crkvenom i državnom nivou koji će imati za cilj unapređenje naših odnosa na mnogim poljima.

U Rusiji se sećaju i poštuju mnoge blaženopočivše srpske arhipastire, kao što su to patrijarh Pavle, patrijarh Irinej, mitropolit Amfilohije. Da li ste ih lično poznavali?

Slava Bogu što su u našoj Crkvi živeli takvi Božji ljudi u dvadesetom veku, kao što su to bili patrijarh Pavle, Patrijarh Irinej, i mitropolit Amfilohije. Imali smo sreću da budemo svedoci njihove duhovne veličine. Patrijarh Pavle me je poslao na školovanje u Rusiju, po preporuci Mitropolita banjalučkog Jefrema, koji je odlikovan ordenom „Družbe“ od strane predsednika Vladimira Putina.

Patrijarh Irinej me je izabrao za svog vikara, a mitropolit Amfilohije bio je moj učitelj na Cetinju, pod čijim budnim okom sam završio bogosloviju. Svi oni su bili istinske duhovne gromade, od kojih je svaki vernik mogao mnogo naučiti. To su arhijereji „starog kova“, kojima je uvek na prvom mestu bio interes Crkve.

SPC

 

Pastirska briga Srpske crkve pokriva i područje Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije. Kakva je trenutna situacija u tim zemljama?

Situaciju u tim zemljama možemo donekle uporediti sa državama nastalim raspadom Sovjetskog Saveza, iako mi danas nemamo otvoreni sukob kao što je to slučaj u Ukrajini. Naravno, u prošlim godinama bilo je trenutaka kada smo se suočavali sa težim okolnostima. Iako je Crkva delovala u okviru jedne zemlje, raspad Jugoslavije doveo je do novih država, nacija, i jezika. Najbolji primer za to je Kosovo i Metohija, deo Srbije koji je otuđen i uzurpirani. Taj prostor je za nas Srbe, i za Crkvu, duboko ukorenjen u istoriji, i ne može se sagledati samo kroz političku prizmu, već kroz duhovni i istorijski kontekst.

Zbog čega je prostor Kosova i Metohije toliko važan za Srpsku crkvu?

Kosovo i Metohija za nas imaju duboko duhovno značenje, i to je prostor koji je za Srbe u mnogo čemu sličan Nebeskom Jerusalimu. Kao što Rusija nosi naziv „Sveta Rus“, tako i Kosovo i Metohija predstavljaju našu duhovnu i nacionalnu srž. Prelomni trenutak za Srbe bila je Kosovska bitka iz 1389. godine, koja je postavila temelje za „Kosovski zavet“, o kojem se peva u narodnoj epici. Ovaj zavet nije samo istorijski, već duboko duhovni, jer žrtva na Kosovu ne znači samo borbu za teritoriju, već i borbu za duhovno Carstvo.

Jedan od zadivljujućih događaja bilo je pomirenje između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve. Kako se Srpska crkva odvažila na taj korak?

Svaki raskol u Crkvi je tragedija, jer razdora u veri nosi nesagledive posledice. Pomirenje sa Makedonskom Pravoslavnom Crkvom nije bilo lako, ali je bilo nužno. Naša Crkva nije gledala na to kao političko pitanje, već kao na duhovnu odgovornost. Uz pomoć Patrijarha, kao i truda klira u Severnoj Makedoniji, nakon više od pet decenija, uspostavljeno je kanonsko jedinstvo. Pomirenje je kulminiralo u Liturgiji pomirenja 5. juna 2022. godine u Beogradu, kada je Makedonskoj Crkvi uručen tomos, čime je ozvaničena autokefalnost.

Kako narod u zemljama koje čine kanonsku teritoriju SPC doživljava patrijarha srpskog Porfirija?

Patrijarh Porfirije je postao simbol mira, duhovne snage, i jedinstva među vernicima. Njegov autoritet je potvrđen i u njegovom radu u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj, kao i sada, na tronu patrijarha. On se suočava sa velikim izazovima, kako sa strane zapadnih faktora, tako i sa strane naših suseda. Međutim, ono što je najsvetlije u njegovom radu je poziv na očuvanje jedinstva, i stalni apel na poštovanje ljudskih prava. Naš patrijarh neprestano vodi Crkvu putem svetosavlja, braneći je od svih napada i nesreća.

Šta vidite kao najveći zadatak vašeg služenja u Rusiji?

Na kraju našeg razgovora, moram podeliti jednu istinu: Ukazana mi je velika čast da, kao srpski vladika, služim u velikoj ruskoj pravoslavnoj zemlji. Rusko gostoprimstvo, ravno onom Avraamovskom, oseća se na svakom koraku ruske prestonice, ali i širom zemlje. Boraveći u poseti Sankt Peterburgu, Sergijevom Posadu, Jekaterinburgu, Kazanju i mnogim drugim mestima, lično sam se uverio u ljubav i širinu ruske duše. Moj osnovni zadatak i poziv je jačanje duhovnih, kulturnih i sportskih veza između naših naroda, što, nadam se, mogu ispuniti na način na koji se to od mene očekuje.

Snagu mi daje činjenica da u Rusiji studira veliki broj naših studenata: teologa, pravnika, inženjera, IT stručnjaka, kao i to da se veliki broj naših sportista bavi sportom profesionalno. Verujem da će se nešto slično dogoditi i sa strane Rusije, te da će ruski studenti i sportisti dolaziti u Srbiju i Republiku Srpsku, čime ćemo zaokružiti našu misiju i poslati svetu pravi obraz o jedinstvu dva slovenska bratska naroda.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara