DA LI JE ALKOHOL NA SAHRANI ILI POMENU PRIHVATLJIV ILI PREDSTAVLJA NEPOŠTOVANJE PREMA DUŠI POKOJNIKA: Crkva ima jasan odgovor na ovu dilemu

Da li su tuga, molitva i sećanje na pokojnika spojivi sa alkoholom ili takav običaj može da naruši dostojanstvo pomena, da bude izraz nepoštovanja prema duši pokojnika i udalji čoveka od pravog smisla ovog svetog čina?

Sama reč „pomen“ povezana je sa rečju „sećanje“. To je okupljanje rodbine, prijatelja i bližnjih pokojnika koji se sastaju kako bi ga se setili po dobru. Kada je reč o pravoslavnom pomenu, to je i prilika za molitvu za dušu novoprestavljenog. Da li u takvoj prilici ima mesta alkoholu? Pre bi se moglo reći da mu tu nije mesto nego da jeste deo ovog okupljanja.

To, naravno, ne znači da je za trpezom na pomenu potpuno zabranjeno popiti malo vina. Ako mala količina alkohola ne narušava dostojanstvo, poštovanje i molitvenu atmosferu, u tome nema ničeg pogrešnog. Međutim, svako preterivanje u ovakvoj prilici postaje neumesno.

Kada tuga preraste u neprimereno ponašanje, gubi se smisao pomena

Poznato je da alkohol ne uklanja tugu niti ublažava duševni bol. Naprotiv, često može samo da pojača osećanja i oslabi čovekovu samokontrolu. Pomeni na kojima se alkohol služi u velikim količinama lako mogu da se pretvore u bučna okupljanja i prerastu u svađe ili čak sukobe. Takvo ponašanje nije u skladu ni sa žalošću zbog pokojnika ni sa hrišćanskom molitvom za njegovu dušu. Zbog toga zloupotreba alkohola na pomenima nije prihvatljiva, piše pravoslavni portal foma.ru.

Tuga je prirodno osećanje i Pravoslavna crkva ne uči čoveka da je potiskuje, već da svoj bol usmeri na pravi način. Umesto da utehu traži u alkoholu, čovek može da pronađe oslonac u bogosluženju, čitanju Svetog pisma i razgovoru sa duhovnikom. Na taj način tuga vremenom može da se preobrazi: iz osećanja koje razara čoveka postaje put duhovnog sazrevanja i produbljivanja vere.

Sportissimo

 

Pomen je, takođe, prilika da se porodica okupi, zbliži i da jedni drugima pruže podršku u teškim trenucima. Briga jednih za druge, spremnost da se podeli bol, kao i sposobnost da se sasluša i pruži uteha, predstavljaju važne oblike ljubavi i sećanja na pokojnika. Ljubav prema bližnjem, iskazana kroz konkretna dela, jeste ispunjavanje Božje zapovesti i ujedno najlepši način da sačuvamo uspomenu na čoveka koga smo izgubili.

Ono što pokojniku zaista znači nisu običaji, već molitva i ljubav

Ne treba, naravno, podlegati raznim narodnim običajima koji imaju pagansko poreklo, poput stavljanja čaše votke prekrivene kriškom hleba na grob pokojnika ili na sto tokom pomena. Pokojniku više nisu potrebni ni hrana ni piće. Crkva je oduvek učila upravo tome. Posle smrti ostaju čovekova ličnost, duša, sećanje i sve ono što pripada njegovom unutrašnjem svetu. Međutim, telesni život se završava, a sa njim prestaju i sve biološke potrebe. Zato verovanje da se pokojnicima može „preneti“ hrana na drugi svet nema uporište u crkvenom učenju.

Ono što je pokojnicima zaista potrebno jeste naša molitva. Naravno, najbolje je kada čovek ode iz ovog života pomiren sa Bogom, sa pokajanjem u srcu i željom da ispravi svoj život. Međutim, nije svakome dato da smrt dočeka u takvom stanju. Mnogi odlaze iz ovog sveta a da nisu stigli da se pokaju i sa sobom nose teret svojih grehova. Upravo zato im je potrebna naša duhovna pomoć. Pokojnicima možemo pomoći molitvom, delima milosrđa i dobrim postupcima koje činimo u njihovu uspomenu i za pokoj njihove duše. To su pravi i najvredniji pomeni.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara