Obeshrabrenje, koje vodi do duhovne malodušnosti, predstavlja koren svih psihičkih problema, upozoravao je duhovni gorostas iz Manastira Vatoped. Njegove mudre reči ukazuju na hrabrost i veru kao putokaz ka izlečenju i duhovnom preobražaju.
Dok svet danas juri za prolaznim zadovoljstvima, duša čoveka očajnički vapi za smirenjem i istinom. U vrtlogu savremenog života, ispunjenog brigama i iskušenjima, tiho se uvlači obeshrabrenje – izvor mnogih psihičkih nedaća. Naša duša, stvorena za uzvišene ciljeve, polako tone u tamu beznađa, dok se nada, ta pokretačka snaga svakog duhovnog rasta, gubi u vrtlogu očajanja.
Na 15. godišnjicu upokojenja starca Josifa Vatopedskog, setimo se njegovih mudrih reči koje nas upozoravaju na opasnosti duhovnog pada. Njegovo učenje, prožeto ljubavlju i dubokom verom, poput svetionika osvetljava put u ovom dobu duhovnog mraka.
Starac Josif nas je često opominjao:
- Bežite daleko od obeshrabrenja. Ako se obeshrabrenje ne savlada, ono se pretvara u razočaranje. Ako tada postanete nemarni i ne brinete, dozvolivši da ostanete obeshrabreni i razočarani, slede očajanje i beznađe. Ako i to prevlada, tada počinju psihički problemi. To je koren svih psihičkih problema, jer s očajanjem dolazi duhovna malodušnost.
Malodušnost nije tek puka slabost, već opasnost koja nagriza čovekovu dušu, odvodeći je od izvora života i radosti – Hrista. Svetogorski duhovni gorostas, starac Josif, u svojim duhovnim poukama podsećao nas je da je hrabrost ta koja održava plamen vere u našim srcima, čak i kada iskušenja postanu neizdrživa.
- Hrabrost je pokretačka sila. To je energija. Kao struja. Kao gorivo. Zato, zašto da izgubimo hrabrost? – postavljao je retoričko pitanje starac Josif.
Ove reči nisu samo opomena, već i putokaz ka izlečenju. Obeshrabrenje nije krajnja stanica, već prilika da se vratimo Hristu, da ponovo pronađemo svetlost u tami koja nas okružuje.
youtube/printscreen/ Слободан Поледица
Starac Josif Vatopedski upokojio se u junu 2009.
U svetu gde mnogi traže utehu u prolaznim stvarima i gde se problemi pokušavaju rešiti spoljašnjim sredstvima, starac Josif nas vraća osnovama – veri, pokajanju i hrabrosti. Njegove reči su kao melem za ranjenu dušu, podsećajući nas da je put do svetosti kroz borbu, ali i kroz neizmernu milost Božiju.
Zato, kada se nađemo na ivici očaja, setimo se da je svaka borba vredna, svaki pad prilika za novi uspon, i da smo, uz Božiju pomoć, pozvani da budemo junaci vere. Kao što nas je starac Josif podsećao:
- Borite se. Svako se mora boriti protiv toga. Zar nemamo primere ljudi koji su bili izgubljeni, koji su dotakli dno propasti, i vratili se? Ne samo da su pobedili greh, već su se ujedinili sa svetima i postali sveti zajedno sa njima.
U svetu prepunom iskušenja, neka nam ove reči budu putokaz i snaga da prevaziđemo sve nedaće i postanemo ono za šta smo stvoreni – svetlost u tami.
Nakon što je bivši fudbaler fizički napadnut u beogradskom tržnom centru, duhovnik Manastira Pokajnica progovara o savremenoj navici da se sudi i presuđuje drugima, podsećajući da pravda pripada Bogu, a ne javnom mnjenju.
Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.
Jednostavan manastirski način pripreme, bez viška sastojaka i bez kulinarskih trikova, pokazuje kako skromna postna trpeza može biti zasitna i iznenađujuće bogata ukusom, čak i dan posle spremanja.
Crkva preporučuje supružnicima da se u dane posta, uz međusobnu saglasnost, uzdrže od telesnih odnosa, kako bi se bračna ljubav privremeno usmerila ka duhovnom zajedništvu i molitvi.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Dok većina vernika ovaj dan doživljava kao vreme veselja i bogate trpeze, monasi sa Svete gore gledaju ga kao priliku za duhovno uzdizanje, umerenost i pripremu za Veliki post, jer, kako su govorili starci: „Što više punimo stomak, to više praznimo dušu.“
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka, Sveti Pajsije je u svom duhovnom nasleđu ostavio brojne pouke, među kojima je i ona kako, uz stalnu budnost, molitvu i strpljenje, svaki hrišćanin može pronaći put do ljubavi i unutrašnjeg mira.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka isticao je da tuga iscrpljuje naše duševne i telesne snage, a zabrinutost i briga razoružavaju čoveka, čineći ga nesposobnim da preduzme bilo šta. Imao je i rešenje za takva iskušenja.
Nakon što je bivši fudbaler fizički napadnut u beogradskom tržnom centru, duhovnik Manastira Pokajnica progovara o savremenoj navici da se sudi i presuđuje drugima, podsećajući da pravda pripada Bogu, a ne javnom mnjenju.
Crkva preporučuje supružnicima da se u dane posta, uz međusobnu saglasnost, uzdrže od telesnih odnosa, kako bi se bračna ljubav privremeno usmerila ka duhovnom zajedništvu i molitvi.
U besedi za 28. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički vodi nas ka širem smislu Božjeg stvaranja, u kojem ništa nije slučajno i ništa nije uzaludno.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Amvrosija po starom kalendaru, dok po novom kalendaru proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Katolici su u trećoj nedelji Adventa i slave Svetog Zefirina. Jevreji obeležavaju šesti dan Hanuke, a muslimani posvećuju dan redovnim molitvama.
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
