Obeshrabrenje, koje vodi do duhovne malodušnosti, predstavlja koren svih psihičkih problema, upozoravao je duhovni gorostas iz Manastira Vatoped. Njegove mudre reči ukazuju na hrabrost i veru kao putokaz ka izlečenju i duhovnom preobražaju.
Dok svet danas juri za prolaznim zadovoljstvima, duša čoveka očajnički vapi za smirenjem i istinom. U vrtlogu savremenog života, ispunjenog brigama i iskušenjima, tiho se uvlači obeshrabrenje – izvor mnogih psihičkih nedaća. Naša duša, stvorena za uzvišene ciljeve, polako tone u tamu beznađa, dok se nada, ta pokretačka snaga svakog duhovnog rasta, gubi u vrtlogu očajanja.
Na 15. godišnjicu upokojenja starca Josifa Vatopedskog, setimo se njegovih mudrih reči koje nas upozoravaju na opasnosti duhovnog pada. Njegovo učenje, prožeto ljubavlju i dubokom verom, poput svetionika osvetljava put u ovom dobu duhovnog mraka.
Starac Josif nas je često opominjao:
- Bežite daleko od obeshrabrenja. Ako se obeshrabrenje ne savlada, ono se pretvara u razočaranje. Ako tada postanete nemarni i ne brinete, dozvolivši da ostanete obeshrabreni i razočarani, slede očajanje i beznađe. Ako i to prevlada, tada počinju psihički problemi. To je koren svih psihičkih problema, jer s očajanjem dolazi duhovna malodušnost.
Malodušnost nije tek puka slabost, već opasnost koja nagriza čovekovu dušu, odvodeći je od izvora života i radosti – Hrista. Svetogorski duhovni gorostas, starac Josif, u svojim duhovnim poukama podsećao nas je da je hrabrost ta koja održava plamen vere u našim srcima, čak i kada iskušenja postanu neizdrživa.
- Hrabrost je pokretačka sila. To je energija. Kao struja. Kao gorivo. Zato, zašto da izgubimo hrabrost? – postavljao je retoričko pitanje starac Josif.
Ove reči nisu samo opomena, već i putokaz ka izlečenju. Obeshrabrenje nije krajnja stanica, već prilika da se vratimo Hristu, da ponovo pronađemo svetlost u tami koja nas okružuje.
U svetu gde mnogi traže utehu u prolaznim stvarima i gde se problemi pokušavaju rešiti spoljašnjim sredstvima, starac Josif nas vraća osnovama – veri, pokajanju i hrabrosti. Njegove reči su kao melem za ranjenu dušu, podsećajući nas da je put do svetosti kroz borbu, ali i kroz neizmernu milost Božiju.
Zato, kada se nađemo na ivici očaja, setimo se da je svaka borba vredna, svaki pad prilika za novi uspon, i da smo, uz Božiju pomoć, pozvani da budemo junaci vere. Kao što nas je starac Josif podsećao:
- Borite se. Svako se mora boriti protiv toga. Zar nemamo primere ljudi koji su bili izgubljeni, koji su dotakli dno propasti, i vratili se? Ne samo da su pobedili greh, već su se ujedinili sa svetima i postali sveti zajedno sa njima.
U svetu prepunom iskušenja, neka nam ove reči budu putokaz i snaga da prevaziđemo sve nedaće i postanemo ono za šta smo stvoreni – svetlost u tami.
youtube/printscreen/ Слободан Поледица
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Praznik posvećen ovom apostolu nosi snažnu poruku nade — čak i kada sumnjamo, Hristos dolazi da nas dotakne svojom istinom.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Dok većina vernika ovaj dan doživljava kao vreme veselja i bogate trpeze, monasi sa Svete gore gledaju ga kao priliku za duhovno uzdizanje, umerenost i pripremu za Veliki post, jer, kako su govorili starci: „Što više punimo stomak, to više praznimo dušu.“
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka, Sveti Pajsije je u svom duhovnom nasleđu ostavio brojne pouke, među kojima je i ona kako, uz stalnu budnost, molitvu i strpljenje, svaki hrišćanin može pronaći put do ljubavi i unutrašnjeg mira.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka isticao je da tuga iscrpljuje naše duševne i telesne snage, a zabrinutost i briga razoružavaju čoveka, čineći ga nesposobnim da preduzme bilo šta. Imao je i rešenje za takva iskušenja.
Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
Ajeti 40:66-68 sure Ghafir naglašavaju neprolazne istine: život, smrt i sudbina deo su višeg reda koji nas poziva na predanost, strpljenje i razumevanje Božije volje.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
