Da bi čovek odagnao anksioznost, mora da ima poverenja u Boga, a protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin objašnjava i kako se to tog poverenja dolazi.
Vreme u kome živimo uslovilo je povećanje broja anksioznih ljudi, a prema nezvaničnim statistikama svaki 15. odrastao Srbin ima ovaj mentalni poremćaj, a ono što je najgore - sve je češći i kod mladih.
Anksioznost je stanje u kojem život neke osobe protiče u neprestanom strahu, nelagodnosti, napetosti, strepnji, doživljaju nesigurnosti i bespomoćnosti.
Osoba koja je anksiozna intenzivno brine, prenaglašava stvari zbog čega je obuzima osećaj nadolazeće katastrofe, stalno je zabrinuta za budućnost, prepuna strahova, a najgora manifestacija ovog stanja jesu panični napadi koji je mogu učiniti apsolutno disfunkcionalnom i dovesti je, iako je, što bi ljudi rekli živa i zdrava, i do mentalnog invaliditeta.
Najteža anksiozna stanja se naravno medicinski leče, ali protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin je ujednom intervjuu za TV Hram objasnio da se anksioznost može prebroditi i verom u Boga i objasnio, šta je, prema hrišćanskom stanovištu, najdelotvorniji lek za sve strahove.
- Anksioznost bi mogla da se definiše i kao odsustvo vere - rekao je, između ostalog i naglasio da anksioznost nestaje i nema je kada vera u Boga preraste u poverenje u Boga i to objasnio na primeru kada roditelj uči dete da vozi bicikl.
- Dakle, nije dovoljna samo vera, mora da postoji i poverenju u Boga. Ja to često porodim sa onim kad roditelj uči dete da vozi bicikl. Dete prvo sedne na bicikl na četiri točka, dva osnovna i ona dva sa strane, a onda se skinu dva pomoćna točka i roditelj ide, trči i drži sedište i kaže detetu da ide slobodno jer je on tu. I dete, imajući poverenje u roditeljsku ruku, u jednom momentu se oslobađa, i otac ga pušta i dete nastavlja da vozi i da ne oseti da ga roditejska ruka ne drži. Zašto, zato što ima poverenja u roditeljsku ruku. Ta ruka nije iza njega više, ali dete veruje roditelju.
Kaže da svaki čovek treba da ima stav prema Bogu, kao ovo dete prema svom roditelju, i da sa njim bi trebalo svako jutro da se budi.
- Nije uzalud rečeno u Svetom pismu da nijedna dlaka sa vaše glave ne može pasti bez volje božje. Niša nije unapred određeno, božje sveznanje nikako ne smemo mešati sa takozvanom sudbinom, jer hrišćanin ne veruje u sudbinu, već u božju promisao koja je nesto sasvim drugo. Čovek ima apsolutnu slobodu i mnogi koristeće je, bivaju zarobljeni lancima sopstvene samovolje i oslobadjajući se i vere i živog poverenja.
Kaže da ljudi neretko veru mešaju sa sujeverjem, iako je reč o dva različita pojma.
- Treba praviri jasnu razliku da li je neko zaista veran, do apsulutnog poverenja u Boga ili je više sujeveran i upravo nešto čini ili ne čini iz straha ili u očekivanju neke nagrade. Nedostatak vere i poverenja u Boga jeste jedan od uzroka anksioznosti. Čovek bi mogao da je se oslobodi ako bi se oslonio upravo na veru u Boga i imao više živog i neposrednog poverenja u njega. A to poverenje se stvara kroz negovanje odnosa. kao i u životu što se svaki odnos stvara, a za to je potrebno vreme i strpljenje. To što će neko ući u crkvu, zapaliti sveću, tamo odstojati neko vreme, što će se pričestiti i time ispuniti neku nazovi normu, to nije prijateljski odnos sa Bogom. Bog je 24 sata tu. Sveti oci nisu uzalud govorili o neprestanoj molitvi srca, da čovek može da obavlja svakodnevne dužnosti, da se bavi i manuelnim i nekim drugom radom, a da mu se srce moli. Mi smo naravno daleko od tog stepena molitve, ali svako može da krene malim koracima, da počne polako da veruje i stiče poverenje u Boga, kao ono dete što vozi bicikl i veruje roditelju. To poverenje će posle prerasti u saznanje koje će ga pratii svakog dana u svakoj situaciji da bez božje volje i božjeg dopuštenja ničega ne biva. To je kod nas, sa hrišćanstkog stanovišta najdelotvorniji lek protiv svih strahova - zaključio je protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin
Uzdržanje je samo duhovni podvig koji vodi ka čistoći kroz molitvu, sećanje na Hristove patnje i borbu protiv zlih dela. Sreda nas podseća na Judinu izdaju, a petak na Hristovo raspeće.
Rođenje Presvete Bogorodice jedan je od najvećih praznika u pravoslavlju, i zato ovaj dan treba dočekati dostojno, uz iskrene molitve, tražeći duhovnu snagu i mir.
Ono što je svim svetogorskim hlebovima zajedničko jeste da se prave bez kvasca, da su mirišljavi, spolja hrskavi, a unutra mekani.
Ova crkvena odredba naglašava značaj moralne discipline i odgovornosti među episkopima, prezviterima, đakonima i monasima, uz podsećanje na očuvanje duhovnog integriteta u svakodnevnom životu. Ponašanje sveštenika u javnosti odražava ugled crkve i postavlja primer vernicima.
"Ne ostavi Otac mene samog; jer ja svagda činim što je njemu ugodno."
U razmišljanju za petak četvrte sedmice po Vaskrsu, veliki duhovnik 19. Veka jasno poručuje: Hristos je Početak, a Crkva Njegov sled. Ko god pokušava da menja taj poredak, gubi put spasenja.
Oni su bili muž i žena, koji su dvadeset dana nakon venčanja, za vreme vladavine Dioklecijana, izvedeni pred sud, pred tivaidskog namesnika Ariana, zbog hrišćanske vere.
U Beogradu je otvorena postavka „Služitelj mira i ljubavi“ povodom 80 godina od upokojenja Svetog Dositeja Vasića, duhovnog gorostasa koji je verom i hrabrošću ostao uz narod i Crkvu u najmračnijim vremenima.
Neprimereno topli tonovi u izjavama pojedinih pravoslavnih jerarha upućenih novom papi, izazvali su buru među vernicima i teolozima, koji sve glasnije upozoravaju na opasnost od zamućivanja identiteta i odstupanja od Svetog Predanja.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Oni koji tihuju često pokušavaju uskladiti izgovaranje te molitve sa svojim dahom, kao da sjedinjuju um i telo.
Napadi panike smatraju se najgorim iskustvom koje neko može da doživi.
Uplašenost jedan od najvećih čovekovih neprijatelja, zato se u Svetom pismu na toliko mesta mogu naći reči "Ne boj se".
"Ne ostavi Otac mene samog; jer ja svagda činim što je njemu ugodno."
U razmišljanju za petak četvrte sedmice po Vaskrsu, veliki duhovnik 19. Veka jasno poručuje: Hristos je Početak, a Crkva Njegov sled. Ko god pokušava da menja taj poredak, gubi put spasenja.
Neprimereno topli tonovi u izjavama pojedinih pravoslavnih jerarha upućenih novom papi, izazvali su buru među vernicima i teolozima, koji sve glasnije upozoravaju na opasnost od zamućivanja identiteta i odstupanja od Svetog Predanja.
U manastiru Devič na Kosmetu, gde počivaju mošti Svetog Joanikija, zabeleženo je svedočanstvo iz Prvog svetskog rata koje je ostavio Sveti Nikolaj Žički – o tome kako se Božija pravda sručila na ruku podignutu protiv svetinje.
Pozvao je na trenutnu trezvenost prostim saznanjem da smo pozvani da živimo u spasonosnoj zajednici.
Protojerej Lambros iz Larise ispratio je još jedno dete na onaj svet. Njegova ćerka ubijena je nožem, a osumnjičeni je njen dvadesetjednogodišnji sin.
U svojoj priči naglašava to kako su ateisti uskraćeni jedne dimenzije, koja je spasonosna.
Predstojatelj Svetog arhijerejskog sabora je patrijarh srpski Porfirije.
Oslobađanje od strasti je dugotrajan i težak proces koji zahteva ozbiljan trud, duhovnu disciplinu, pokajanje i pomoć Božje blagodati.
Ove crkve svedoče o različitosti izraza hrišćanske vere kroz vreme i prostor. Bilo da su uklesane u stenu, sagrađene od kostiju ili skrivene u drvetu, sve one predstavljaju mesto susreta čoveka sa Bogom – u tišini, divljenju i molitvi.
Pre nego što se prijavi za posao van Crkve, sveštenik mora zatražiti i dobiti pismeni blagoslov od nadležnog episkopa., piše u Preambuli.
