Da bi čovek odagnao anksioznost, mora da ima poverenja u Boga, a protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin objašnjava i kako se to tog poverenja dolazi.
Vreme u kome živimo uslovilo je povećanje broja anksioznih ljudi, a prema nezvaničnim statistikama svaki 15. odrastao Srbin ima ovaj mentalni poremćaj, a ono što je najgore - sve je češći i kod mladih.
Anksioznost je stanje u kojem život neke osobe protiče u neprestanom strahu, nelagodnosti, napetosti, strepnji, doživljaju nesigurnosti i bespomoćnosti.
Osoba koja je anksiozna intenzivno brine, prenaglašava stvari zbog čega je obuzima osećaj nadolazeće katastrofe, stalno je zabrinuta za budućnost, prepuna strahova, a najgora manifestacija ovog stanja jesu panični napadi koji je mogu učiniti apsolutno disfunkcionalnom i dovesti je, iako je, što bi ljudi rekli živa i zdrava, i do mentalnog invaliditeta.
Najteža anksiozna stanja se naravno medicinski leče, ali protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin je ujednom intervjuu za TV Hram objasnio da se anksioznost može prebroditi i verom u Boga i objasnio, šta je, prema hrišćanskom stanovištu, najdelotvorniji lek za sve strahove.
- Anksioznost bi mogla da se definiše i kao odsustvo vere - rekao je, između ostalog i naglasio da anksioznost nestaje i nema je kada vera u Boga preraste u poverenje u Boga i to objasnio na primeru kada roditelj uči dete da vozi bicikl.
- Dakle, nije dovoljna samo vera, mora da postoji i poverenju u Boga. Ja to često porodim sa onim kad roditelj uči dete da vozi bicikl. Dete prvo sedne na bicikl na četiri točka, dva osnovna i ona dva sa strane, a onda se skinu dva pomoćna točka i roditelj ide, trči i drži sedište i kaže detetu da ide slobodno jer je on tu. I dete, imajući poverenje u roditeljsku ruku, u jednom momentu se oslobađa, i otac ga pušta i dete nastavlja da vozi i da ne oseti da ga roditejska ruka ne drži. Zašto, zato što ima poverenja u roditeljsku ruku. Ta ruka nije iza njega više, ali dete veruje roditelju.
Kaže da svaki čovek treba da ima stav prema Bogu, kao ovo dete prema svom roditelju, i da sa njim bi trebalo svako jutro da se budi.
- Nije uzalud rečeno u Svetom pismu da nijedna dlaka sa vaše glave ne može pasti bez volje božje. Niša nije unapred određeno, božje sveznanje nikako ne smemo mešati sa takozvanom sudbinom, jer hrišćanin ne veruje u sudbinu, već u božju promisao koja je nesto sasvim drugo. Čovek ima apsolutnu slobodu i mnogi koristeće je, bivaju zarobljeni lancima sopstvene samovolje i oslobadjajući se i vere i živog poverenja.
Kaže da ljudi neretko veru mešaju sa sujeverjem, iako je reč o dva različita pojma.
- Treba praviri jasnu razliku da li je neko zaista veran, do apsulutnog poverenja u Boga ili je više sujeveran i upravo nešto čini ili ne čini iz straha ili u očekivanju neke nagrade. Nedostatak vere i poverenja u Boga jeste jedan od uzroka anksioznosti. Čovek bi mogao da je se oslobodi ako bi se oslonio upravo na veru u Boga i imao više živog i neposrednog poverenja u njega. A to poverenje se stvara kroz negovanje odnosa. kao i u životu što se svaki odnos stvara, a za to je potrebno vreme i strpljenje. To što će neko ući u crkvu, zapaliti sveću, tamo odstojati neko vreme, što će se pričestiti i time ispuniti neku nazovi normu, to nije prijateljski odnos sa Bogom. Bog je 24 sata tu. Sveti oci nisu uzalud govorili o neprestanoj molitvi srca, da čovek može da obavlja svakodnevne dužnosti, da se bavi i manuelnim i nekim drugom radom, a da mu se srce moli. Mi smo naravno daleko od tog stepena molitve, ali svako može da krene malim koracima, da počne polako da veruje i stiče poverenje u Boga, kao ono dete što vozi bicikl i veruje roditelju. To poverenje će posle prerasti u saznanje koje će ga pratii svakog dana u svakoj situaciji da bez božje volje i božjeg dopuštenja ničega ne biva. To je kod nas, sa hrišćanstkog stanovišta najdelotvorniji lek protiv svih strahova - zaključio je protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin
Uzdržanje je samo duhovni podvig koji vodi ka čistoći kroz molitvu, sećanje na Hristove patnje i borbu protiv zlih dela. Sreda nas podseća na Judinu izdaju, a petak na Hristovo raspeće.
Rođenje Presvete Bogorodice jedan je od najvećih praznika u pravoslavlju, i zato ovaj dan treba dočekati dostojno, uz iskrene molitve, tražeći duhovnu snagu i mir.
Ono što je svim svetogorskim hlebovima zajedničko jeste da se prave bez kvasca, da su mirišljavi, spolja hrskavi, a unutra mekani.
Ova crkvena odredba naglašava značaj moralne discipline i odgovornosti među episkopima, prezviterima, đakonima i monasima, uz podsećanje na očuvanje duhovnog integriteta u svakodnevnom životu. Ponašanje sveštenika u javnosti odražava ugled crkve i postavlja primer vernicima.
Veliki duhovnik sa Svete Gore podseća da slabost nije kraj borbe, već prilika za pokajanje i povratak Bogu, jer posle pada najopasnije je izgubiti nadu.
Ovaj predlog iz posne kuhinje pokazuje da od prirodnih sastojaka može nastati hranljiv obrok, prilagođen danima posta na vodi.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, pozivajući se na dokumenta iz 2012. godine, tvrdi da Temeljni ugovor nije odstupio od stava blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog.
Tumačeći reči iz Knjige Priča Solomonovih, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva da se darivanje bližnjemu računa kao dar Bogu, a vrednost bogatstva meri se spremnošću da se ono podeli.
Probajte kašu od heljde po receptu iz Hilandara, pročitajte Molitvu po završetku rada i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Maksima Ispovednika.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sve što stvara anksioznost nikada ne može biti od Boga, zaključuje mitropolit.
Oba stručnjaka u svom radu ukazuju na duhovne uzroke mnogih neurotičnih stanja i nude alternativni pristup koji, prema njihovim tvrdnjama, mnogima donosi olakšanje i unutrašnji mir.
Crkva uči da čovek nije samo telo i psiha, već i duhovno biće koje čezne za smislom, ljubavlju i zajedništvom sa Bogom.
U „Molitvi za spasenje od straha“ vladika Nikolaj Velimirović pokazuje kako senke nestaju pred Hristovim svetlom i otkriva put oslobođenja od nevidljivih pritisaka i unutrašnjih stega.
Veliki duhovnik sa Svete Gore podseća da slabost nije kraj borbe, već prilika za pokajanje i povratak Bogu, jer posle pada najopasnije je izgubiti nadu.
Tumačeći reči iz Knjige Priča Solomonovih, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva da se darivanje bližnjemu računa kao dar Bogu, a vrednost bogatstva meri se spremnošću da se ono podeli.
Probajte kašu od heljde po receptu iz Hilandara, pročitajte Molitvu po završetku rada i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Maksima Ispovednika.
Pouka svetogorskog podviznika otkriva zašto nije svaki bol štetan i kako razlikovati tugu koja udaljava od Boga od one koja vodi ka pokajanju i duhovnoj obnovi.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Umesto cveća, porodica je pozvala ljude da darove usmere Koledžu "Sveti Sava" u Sidneju, a odaziv zajednice doneo je 130.000 australijskih dolara za opremanje školskog hrama i memorijalno obeležje u Petrino ime.
Srpski patrijarh poručio da njen rad predstavlja primer istrajnosti, dok je odlikovana sudija istakla da bi, kada bi ponovo birala, učinila isto.
Od zaštitnih amajlija za novorođenče do običaja na poslednjem ispraćaju, granica između poštovanja tradicije i udaljavanja od crkvenog učenja često je veoma tanka.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
