Od Antiohije i Carigrada, preko Malte i Rusije, sveta desnica Preteče Gospodnjeg prošla je neverovatan put, bila otimana i vraćana kroz vekove pre nego što je našla svoje poslednje počivalište u Cetinjskom manastiru.
U pravoslavlju, svetinje i relikvije zauzimaju posebno mesto, kao prozori u večnost kroz koje se očituje Božanska blagodat. Jedna od najznačajnijih relikvija čitavog hrišćanskog sveta jeste desna ruka Svetog Jovana Krstitelja, proroka i Preteče Gospodnjeg, koja je prošla dug i čudesan put pre nego što je našla svoj dom u Cetinjskom manastiru. Ova sveta desnica, koja je u pustinji rukom pokazala na Hrista i krstila Ga u vodama Jordana, prošla je vekove i mnoge krajeve sveta pre nego što je stigla do nas.
Priča o ovoj svetinji počinje u Antiohiji u 4. veku, odakle je sveta ruka doneta u Carigrad. Kada je stigla u ovaj carski grad, narod ju je dočekao uz psalme i pesme, kao simbol radosti zbog dolaska jedne od najvažnijih hrišćanskih relikvija. Svečano je smeštena u veličanstvenu Aja Sofiju, gde je vekovima bila čuvana kao dragoceni simbol vere. Međutim, vremenom su dva prsta desnice odvojena – jedan se danas čuva u Otomanskom muzeju u Istanbulu, dok se drugi nalazi u italijanskom gradu Sijeni.
Na kivotu u kome počiva, zabeležen je natpis na srpskom jeziku: „Pretečina desnica Jovanova, pomeni mene Savu arhiepiskopa srpskoga!“, što svedoči o posebnoj vezi srpskog naroda sa ovom relikvijom.
Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, dobio je drugi prst ruke 1219. godine i položio ga u Manastir Žiču. Ova sveta relikvija kasnije je prenešena u Pećku patrijaršiju, a potom na Peloponez, gde je sa ostalim svetinjama sklonjena pred naletima Osmanlija. Ubrzo je pronašla utočište u Italiji, u hramu Svete Marije u Sijeni, dok je sveta ruka ostala u Carigradu, čak i nakon pada pod tursku vlast 1453. godine.
Priče o njenom daljem putovanju vode nas do vremena sultana Bajazita Drugog, koji je 1484. godine poklonio svetu ruku viteškom redu na ostrvu Rodos. Kada je Sulejman Veličanstveni osvojio Rodos 1522. godine, relikvija je prenesena na Maltu, gde je počivala naredna dva i po veka. Godine 1798, Napoleon je osvojio Maltu i time označio početak sledećeg poglavlja u dugom putovanju svetinje. Ruski car Pavle Prvi primio je svetu ruku 1799. godine i smestio je u Zimski dvorac u Petrogradu, gde je počivala sve do početka 20. veka.
Tokom revolucije 1917. godine, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog, carica Marija Fjodorovna, spasla je svetu ruku od uništenja. Odlazeći u svoju rodnu Dansku, ona je, uz blagoslov mitropolita kijevskog, donela svetu ruku i poklonila je dinastiji Karađorđević, u znak zahvalnosti za prihvatanje ruskih izbeglica nakon Oktobarske revolucije. Svetinja je tada stigla u Sremske Karlovce, a kasnije je čuvana u riznici crkve pri dvoru na Dedinju.
Tokom Drugog svetskog rata, kralj Petar Drugi Karađorđević povukao se sa svetom rukom i sakrio je u Manastiru Ostrog, gde je ostala skrivena sve do kraja rata. Posle rata, u jednom policijskom pretresu 1952. godine, sveta ruka je oduzeta i prebačena u Beograd, gde je čuvana u državnom trezoru sve do 1978. godine, kada je vraćena crkvi i poklonjena Manastiru Svetog Petra na Cetinju, gde se i danas nalazi.
Desnica Svetog Jovana prvi put je izneta pred narod na praznik Svetog Jovana Krstitelja, Ivanjdan, 1993. godine, i od tada se mnogi vernici okupljaju da bi se poklonili ovoj svetinji. Zanimljivo je da je 2006. godine, na četrdeset dana, desnica vraćena u Rusiju, gde je obišla najveće gradove, pre nego što je provela nekoliko dana u Kijevu.
Sveti Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto među ličnostima iz Svetog pisma, ne samo zbog svoje uloge Preteče i krštenja Gospoda, već i zbog svoje svetosti i hrabrosti. Njegova sveta desnica, koja je dospela na Cetinje, svedoči o neprekinutoj vezi vere kroz vekove, o tajni Božijeg prisustva u svetu i o čudotvornim putevima svetih relikvija. Kao što je Jovan rukom pokazao svetu „Onoga koga je prorokovao“, tako i danas njegova desnica upućuje vernike na put vere i pokajanja, pozivajući ih na susret sa Bogom.
U ovoj duhovnoj oazi, koja se ponosno uzdiže iznad prelepih brda, spojeni su istorija, vera i umetnost, a svakodnevno se svedoči isceljujućoj moći koja privlači vernike iz svih krajeva.
Jesenji Krstovdan donosi niz narodnih tradicija, ali samo iskrena molitva vodi ka Božjoj blagodati. Vernici često upadaju u zamku sujeverja, zaboravljajući da je snaga krsta daleko iznad svakog običaja ili predanja.
Ovaj duhovni kompleks, smešten na živopisnom ostrvu, nudi jedinstvenu priliku za istraživanje bogate istorije i svetih relikvija. Vernici u ovoj svetinji otkrivaju unutrašnji mir u prostoru gde se tradicija i vera savršeno prepliću.
Kroz istoriju se prepliću ljubav i tragedija, a u središtu jedne od najznačajnijih priča stoji manastir Ljubostinja. Njegove relikvije neprocenjive vrednosti postale su meta neviđenog razbijništva.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Hram Svetog Save na Vračaru u subotu postaje mesto molitvenog okupljanja vernika, dok se Časni Pojas uz svečanu liturgiju koju služi srpski patrijarh Porfirije ispraća u Vatoped na Svetu goru.
U Svetovaznesenskom hramu služena je zaupokojna liturgija uz prisustvo više arhijereja Srpske pravoslavne crkve, dok je patrijarh besedio nad odrom upokojenog Stojana Sladojevića.
Duhovi se smatraju rođendanom Crkve, a uspomena na Silazak Svetog Duha i danas živi u bogosluženjima, zelenim grančicama u hramovima i običajima koje vernici vekovima čuvaju.
Otac Bojan, kroz jednu zanimljivu i duhovitu situaciju sa časa veronauke, zapravo je objasnio šta podrazumeva hrišćanski brak.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Otac Bojan, kroz jednu zanimljivu i duhovitu situaciju sa časa veronauke, zapravo je objasnio šta podrazumeva hrišćanski brak.
Reči jeromonaha manastira Agaton otvaraju pitanje koje mnogi izbegavaju: da li sa odlaskom bližnjih prestaje naša dužnost ili tek počinje molitva kao jedina veza koja ostaje između dva sveta.
Monah iz Manastira Vatoped govori o redovima vernika ispred hrama na Vračaru i poručuje da prizor strpljenja i vere u 21. veku svedoči o posebnoj duhovnoj vezi naroda sa Presvetom Bogorodicom.
Tumačeći Hristove reči o Utešitelju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu 7. sedmice po Vaskrsu otkriva zašto se unutrašnja snaga ne zadržava sama od sebe.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Monah iz Manastira Vatoped govori o redovima vernika ispred hrama na Vračaru i poručuje da prizor strpljenja i vere u 21. veku svedoči o posebnoj duhovnoj vezi naroda sa Presvetom Bogorodicom.
Tumačeći Hristove reči o Utešitelju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu 7. sedmice po Vaskrsu otkriva zašto se unutrašnja snaga ne zadržava sama od sebe.
Govoreći o pticama, veliki srpski duhovnik ostavio je snažnu pouku o nezadovoljstvu koje čovek sam nosi u sebi i miru koji počinje tek onda kada nauči da bude blagodaran.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
