Od Antiohije i Carigrada, preko Malte i Rusije, sveta desnica Preteče Gospodnjeg prošla je neverovatan put, bila otimana i vraćana kroz vekove pre nego što je našla svoje poslednje počivalište u Cetinjskom manastiru.
U pravoslavlju, svetinje i relikvije zauzimaju posebno mesto, kao prozori u večnost kroz koje se očituje Božanska blagodat. Jedna od najznačajnijih relikvija čitavog hrišćanskog sveta jeste desna ruka Svetog Jovana Krstitelja, proroka i Preteče Gospodnjeg, koja je prošla dug i čudesan put pre nego što je našla svoj dom u Cetinjskom manastiru. Ova sveta desnica, koja je u pustinji rukom pokazala na Hrista i krstila Ga u vodama Jordana, prošla je vekove i mnoge krajeve sveta pre nego što je stigla do nas.
Priča o ovoj svetinji počinje u Antiohiji u 4. veku, odakle je sveta ruka doneta u Carigrad. Kada je stigla u ovaj carski grad, narod ju je dočekao uz psalme i pesme, kao simbol radosti zbog dolaska jedne od najvažnijih hrišćanskih relikvija. Svečano je smeštena u veličanstvenu Aja Sofiju, gde je vekovima bila čuvana kao dragoceni simbol vere. Međutim, vremenom su dva prsta desnice odvojena – jedan se danas čuva u Otomanskom muzeju u Istanbulu, dok se drugi nalazi u italijanskom gradu Sijeni.
Na kivotu u kome počiva, zabeležen je natpis na srpskom jeziku: „Pretečina desnica Jovanova, pomeni mene Savu arhiepiskopa srpskoga!“, što svedoči o posebnoj vezi srpskog naroda sa ovom relikvijom.
Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, dobio je drugi prst ruke 1219. godine i položio ga u Manastir Žiču. Ova sveta relikvija kasnije je prenešena u Pećku patrijaršiju, a potom na Peloponez, gde je sa ostalim svetinjama sklonjena pred naletima Osmanlija. Ubrzo je pronašla utočište u Italiji, u hramu Svete Marije u Sijeni, dok je sveta ruka ostala u Carigradu, čak i nakon pada pod tursku vlast 1453. godine.
Priče o njenom daljem putovanju vode nas do vremena sultana Bajazita Drugog, koji je 1484. godine poklonio svetu ruku viteškom redu na ostrvu Rodos. Kada je Sulejman Veličanstveni osvojio Rodos 1522. godine, relikvija je prenesena na Maltu, gde je počivala naredna dva i po veka. Godine 1798, Napoleon je osvojio Maltu i time označio početak sledećeg poglavlja u dugom putovanju svetinje. Ruski car Pavle Prvi primio je svetu ruku 1799. godine i smestio je u Zimski dvorac u Petrogradu, gde je počivala sve do početka 20. veka.
Tokom revolucije 1917. godine, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog, carica Marija Fjodorovna, spasla je svetu ruku od uništenja. Odlazeći u svoju rodnu Dansku, ona je, uz blagoslov mitropolita kijevskog, donela svetu ruku i poklonila je dinastiji Karađorđević, u znak zahvalnosti za prihvatanje ruskih izbeglica nakon Oktobarske revolucije. Svetinja je tada stigla u Sremske Karlovce, a kasnije je čuvana u riznici crkve pri dvoru na Dedinju.
Tokom Drugog svetskog rata, kralj Petar Drugi Karađorđević povukao se sa svetom rukom i sakrio je u Manastiru Ostrog, gde je ostala skrivena sve do kraja rata. Posle rata, u jednom policijskom pretresu 1952. godine, sveta ruka je oduzeta i prebačena u Beograd, gde je čuvana u državnom trezoru sve do 1978. godine, kada je vraćena crkvi i poklonjena Manastiru Svetog Petra na Cetinju, gde se i danas nalazi.
Desnica Svetog Jovana prvi put je izneta pred narod na praznik Svetog Jovana Krstitelja, Ivanjdan, 1993. godine, i od tada se mnogi vernici okupljaju da bi se poklonili ovoj svetinji. Zanimljivo je da je 2006. godine, na četrdeset dana, desnica vraćena u Rusiju, gde je obišla najveće gradove, pre nego što je provela nekoliko dana u Kijevu.
Sveti Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto među ličnostima iz Svetog pisma, ne samo zbog svoje uloge Preteče i krštenja Gospoda, već i zbog svoje svetosti i hrabrosti. Njegova sveta desnica, koja je dospela na Cetinje, svedoči o neprekinutoj vezi vere kroz vekove, o tajni Božijeg prisustva u svetu i o čudotvornim putevima svetih relikvija. Kao što je Jovan rukom pokazao svetu „Onoga koga je prorokovao“, tako i danas njegova desnica upućuje vernike na put vere i pokajanja, pozivajući ih na susret sa Bogom.
U ovoj duhovnoj oazi, koja se ponosno uzdiže iznad prelepih brda, spojeni su istorija, vera i umetnost, a svakodnevno se svedoči isceljujućoj moći koja privlači vernike iz svih krajeva.
Jesenji Krstovdan donosi niz narodnih tradicija, ali samo iskrena molitva vodi ka Božjoj blagodati. Vernici često upadaju u zamku sujeverja, zaboravljajući da je snaga krsta daleko iznad svakog običaja ili predanja.
Ovaj duhovni kompleks, smešten na živopisnom ostrvu, nudi jedinstvenu priliku za istraživanje bogate istorije i svetih relikvija. Vernici u ovoj svetinji otkrivaju unutrašnji mir u prostoru gde se tradicija i vera savršeno prepliću.
Kroz istoriju se prepliću ljubav i tragedija, a u središtu jedne od najznačajnijih priča stoji manastir Ljubostinja. Njegove relikvije neprocenjive vrednosti postale su meta neviđenog razbijništva.
Veliki duhovnik sa Svete Gore objašnjava zašto svakodnevne brige i rasuta pažnja zahtevaju dodatni trud onih koji žele da sačuvaju mir srca i sabranost uma.
Crkveno predanje govori o putu dragocene odežde Majke Božje, koju su dvojica carigradskih plemića prenela u prestonicu Vizantije, gde je položena u čuvenoj vlahernskoj crkvi i vekovima bila mesto molitve i utehe za vernike.
Svedočanstvo o razgovoru sa poznatim svetogorskim monahom već više od dve decenije izaziva pažnju, a u njemu se pominju veliki sukobi, uloga velikih sila i položaj pravoslavlja u budućim vremenima.
Verni narod sabrao se u hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Aranđelovcu, gde su posle svete liturgije i litije osvećeni slavski kolač i prinosi, a prazničnu besedu održao je protojerej-stavrofor dr Zoran Krstić.
Meštani ovog sela veruju u čudotvorne moći ove crkve, tvrdeći da mnogi posetioci, zahvaljujući veri, ubrzo dobiju potomstvo ili dožive poboljšanje u životu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Veliki duhovnik sa Svete Gore objašnjava zašto svakodnevne brige i rasuta pažnja zahtevaju dodatni trud onih koji žele da sačuvaju mir srca i sabranost uma.
Svedočanstvo o razgovoru sa poznatim svetogorskim monahom već više od dve decenije izaziva pažnju, a u njemu se pominju veliki sukobi, uloga velikih sila i položaj pravoslavlja u budućim vremenima.
Svetitelj našeg vremena upozorava da nije svaka revnost od Gospoda i da ona koja nema ljubav i smirenje može da se pretvori u duhovnu opasnost.
Dok većina ljudi razmišlja samo o onome što ih čeka sutra, pravoslavni sveštenik otkriva zašto je upravo sadašnji trenutak mesto u kojem čovek pronalazi istinsku radost i blizinu Boga.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Ova neobična pita sa kajmakom, sirom ili mašću bila je deo trpeza u različitim balkanskim krajevima i imala svoje mesto u danima kada se nije postilo, kao i na ramazanskim večerama.
U kapeli Svetih Kozme i Damjana pri UKCS okupili su se lekari, vernici i bolesnici na molitvi za zdravlje.
Svetitelj našeg vremena upozorava da nije svaka revnost od Gospoda i da ona koja nema ljubav i smirenje može da se pretvori u duhovnu opasnost.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
