Od Antiohije i Carigrada, preko Malte i Rusije, sveta desnica Preteče Gospodnjeg prošla je neverovatan put, bila otimana i vraćana kroz vekove pre nego što je našla svoje poslednje počivalište u Cetinjskom manastiru.
U pravoslavlju, svetinje i relikvije zauzimaju posebno mesto, kao prozori u večnost kroz koje se očituje Božanska blagodat. Jedna od najznačajnijih relikvija čitavog hrišćanskog sveta jeste desna ruka Svetog Jovana Krstitelja, proroka i Preteče Gospodnjeg, koja je prošla dug i čudesan put pre nego što je našla svoj dom u Cetinjskom manastiru. Ova sveta desnica, koja je u pustinji rukom pokazala na Hrista i krstila Ga u vodama Jordana, prošla je vekove i mnoge krajeve sveta pre nego što je stigla do nas.
Priča o ovoj svetinji počinje u Antiohiji u 4. veku, odakle je sveta ruka doneta u Carigrad. Kada je stigla u ovaj carski grad, narod ju je dočekao uz psalme i pesme, kao simbol radosti zbog dolaska jedne od najvažnijih hrišćanskih relikvija. Svečano je smeštena u veličanstvenu Aja Sofiju, gde je vekovima bila čuvana kao dragoceni simbol vere. Međutim, vremenom su dva prsta desnice odvojena – jedan se danas čuva u Otomanskom muzeju u Istanbulu, dok se drugi nalazi u italijanskom gradu Sijeni.
Na kivotu u kome počiva, zabeležen je natpis na srpskom jeziku: „Pretečina desnica Jovanova, pomeni mene Savu arhiepiskopa srpskoga!“, što svedoči o posebnoj vezi srpskog naroda sa ovom relikvijom.
Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, dobio je drugi prst ruke 1219. godine i položio ga u Manastir Žiču. Ova sveta relikvija kasnije je prenešena u Pećku patrijaršiju, a potom na Peloponez, gde je sa ostalim svetinjama sklonjena pred naletima Osmanlija. Ubrzo je pronašla utočište u Italiji, u hramu Svete Marije u Sijeni, dok je sveta ruka ostala u Carigradu, čak i nakon pada pod tursku vlast 1453. godine.
Priče o njenom daljem putovanju vode nas do vremena sultana Bajazita Drugog, koji je 1484. godine poklonio svetu ruku viteškom redu na ostrvu Rodos. Kada je Sulejman Veličanstveni osvojio Rodos 1522. godine, relikvija je prenesena na Maltu, gde je počivala naredna dva i po veka. Godine 1798, Napoleon je osvojio Maltu i time označio početak sledećeg poglavlja u dugom putovanju svetinje. Ruski car Pavle Prvi primio je svetu ruku 1799. godine i smestio je u Zimski dvorac u Petrogradu, gde je počivala sve do početka 20. veka.
Tokom revolucije 1917. godine, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog, carica Marija Fjodorovna, spasla je svetu ruku od uništenja. Odlazeći u svoju rodnu Dansku, ona je, uz blagoslov mitropolita kijevskog, donela svetu ruku i poklonila je dinastiji Karađorđević, u znak zahvalnosti za prihvatanje ruskih izbeglica nakon Oktobarske revolucije. Svetinja je tada stigla u Sremske Karlovce, a kasnije je čuvana u riznici crkve pri dvoru na Dedinju.
Tokom Drugog svetskog rata, kralj Petar Drugi Karađorđević povukao se sa svetom rukom i sakrio je u Manastiru Ostrog, gde je ostala skrivena sve do kraja rata. Posle rata, u jednom policijskom pretresu 1952. godine, sveta ruka je oduzeta i prebačena u Beograd, gde je čuvana u državnom trezoru sve do 1978. godine, kada je vraćena crkvi i poklonjena Manastiru Svetog Petra na Cetinju, gde se i danas nalazi.
Desnica Svetog Jovana prvi put je izneta pred narod na praznik Svetog Jovana Krstitelja, Ivanjdan, 1993. godine, i od tada se mnogi vernici okupljaju da bi se poklonili ovoj svetinji. Zanimljivo je da je 2006. godine, na četrdeset dana, desnica vraćena u Rusiju, gde je obišla najveće gradove, pre nego što je provela nekoliko dana u Kijevu.
Sveti Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto među ličnostima iz Svetog pisma, ne samo zbog svoje uloge Preteče i krštenja Gospoda, već i zbog svoje svetosti i hrabrosti. Njegova sveta desnica, koja je dospela na Cetinje, svedoči o neprekinutoj vezi vere kroz vekove, o tajni Božijeg prisustva u svetu i o čudotvornim putevima svetih relikvija. Kao što je Jovan rukom pokazao svetu „Onoga koga je prorokovao“, tako i danas njegova desnica upućuje vernike na put vere i pokajanja, pozivajući ih na susret sa Bogom.
U ovoj duhovnoj oazi, koja se ponosno uzdiže iznad prelepih brda, spojeni su istorija, vera i umetnost, a svakodnevno se svedoči isceljujućoj moći koja privlači vernike iz svih krajeva.
Jesenji Krstovdan donosi niz narodnih tradicija, ali samo iskrena molitva vodi ka Božjoj blagodati. Vernici često upadaju u zamku sujeverja, zaboravljajući da je snaga krsta daleko iznad svakog običaja ili predanja.
Ovaj duhovni kompleks, smešten na živopisnom ostrvu, nudi jedinstvenu priliku za istraživanje bogate istorije i svetih relikvija. Vernici u ovoj svetinji otkrivaju unutrašnji mir u prostoru gde se tradicija i vera savršeno prepliću.
Kroz istoriju se prepliću ljubav i tragedija, a u središtu jedne od najznačajnijih priča stoji manastir Ljubostinja. Njegove relikvije neprocenjive vrednosti postale su meta neviđenog razbijništva.
U vremenu unutrašnjeg pritiska i nevidljivih lomova, pravoslavno učenje otkriva dve potpuno suprotne duhovne sile koje deluju gotovo isto, ali vode u različitim pravcima.
U jeku žestokih optužbi predsednika Sjedinjenih Američkih Država na račun poglavara Rimokatoličke crkve, Masud Pezeškijan iznenadio je javnost podrškom Svetom Ocu, uz oštru osudu korišćenja vere u političko-religijskim porukama.
Od zatvorenog oltara tokom posta do iznenadne otvorenosti koja briše granicu između čoveka i Boga, Svetla sedmica otkriva smisao koji mnogi primete tek kada zakorače unutra.
Izraelski ministar govori o širenju prisustva vernika i mogućnosti stalne molitve, dok rabin Volfson ovaj trenutak opisuje kao ispunjenje višemilenijskog očekivanja jevrejskog naroda.
Poglavar Rimokatoličke crkve ponovo ističe da delovanje Crkve proizlazi iz duhovne, a ne političke odgovornosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U vremenu unutrašnjeg pritiska i nevidljivih lomova, pravoslavno učenje otkriva dve potpuno suprotne duhovne sile koje deluju gotovo isto, ali vode u različitim pravcima.
Od zatvorenog oltara tokom posta do iznenadne otvorenosti koja briše granicu između čoveka i Boga, Svetla sedmica otkriva smisao koji mnogi primete tek kada zakorače unutra.
U pravoslavnom duhovnom iskustvu, posebna pažnja posvećuje se stanju duše.
U besedi za utorak Svetle sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva drugačije čitanje Hristovog stradanja, gde jedna proročka rečenica postaje ključ za razumevanje događaja koji i dalje izaziva duboka pitanja.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Blagodatni oganj prenet specijalnim letom u Beograd, vernici u molitvenoj tišini pale sveće, episkop toplički Petar služiće ponoćnu vaskršnju liturgiju u najvećem srpskom hramu.
Snažna beseda arhijerejskog namesnika podgoričko-kolašinskog otvorila je pitanje suštine vere i upozorila da se susret sa Bogom ne svodi na spoljašnje oblike, već na živo učešće u liturgiji i delatnu ljubav prema Hristu.
U pravoslavnom duhovnom iskustvu, posebna pažnja posvećuje se stanju duše.
Posle Vaskrsa u kuhinji ostaju šarena jaja i pitanje kako ih pretvoriti u nešto novo. Ovaj jednostavan recept spaja začine i tradiciju u jelo potpuno drugačijeg izgleda i ukusa.
