U trenucima kada je božanska ljubav nadjačala ljudsku slabost, Sin Božji je zaplakao zbog sveta. Ove retke scene pokazuju dubinu Njegovog saosećanja prema ljudskom bolu i patnji.
U trenucima najvećih iskušenja, kada se činilo da će Njegova božanska priroda nadvladati ljudsku slabost, Isus Hristos je zaplakao. Suze Božijeg Sina zabeležene su u Svetom pismu samo tri puta, ali one nose poruku večne ljubavi i saosećanja. Njegove suze nisu bile zbog sopstvene patnje – bile su suze zbog čovečanstva. U svetu gde se suze često doživljavaju kao znak slabosti, Isusove suze predstavljaju snagu saosećanja, savršene ljubavi i božanske milosti. Ono što je posebno upečatljivo – Isus nije plakao zbog sebe, već zbog sveta i ljudi kojima je došao da donese spasenje.
Kod groba Lazarevog: Suze saosećanja
Prva Isusova suza, možda najpoznatija, spomenuta je u Jevanđelju po Jovanu (11:35) – „Isus zaplaka.“ Ovaj kratak, ali snažan stih otkriva više od same tuge za prijateljem. Iako je znao da će vaskrsnuti Lazara, Isus je zaplakao zbog bola koji su Marta, Marija i svi okupljeni osećali u trenutku gubitka. Ove suze nisu bile izraz bespomoćnosti, već duboke saosećajnosti – znak da Bog, iako sveznajući i svemoćan, saoseća sa svakom ljudskom patnjom.
Kada su se okupljeni pitali zašto Isus plače ako je mogao da spreči smrt, odgovor nije bio u Njegovoj nemoći, već u Njegovoj ljubavi. Plačući nad ljudskom tugom, Isus pokazuje kako je svaki trenutak bola pred Njegovim očima dragocen, i kako je saosećanje ključ Božijeg odnosa sa ljudima. Nije plakao zbog sebe, već zbog ljubavi prema onima koji su tugovali.
Iako se kroz istoriju mnogo spekulisalo o poslednjim danima, ljudska mudrost ostaje nemoćna pred tajnom kraja sveta. Sveti Nikolaj Žički dao je dublji uvid, objašnjavajući zašto jedino božansko otkrivenje može pružiti odgovor na ovo drevno pitanje, i poziva nas da pronađemo mir kroz reči Gospoda Isusa Hrista.
U svetu ispunjenom misterijama, anđeli su božanska bića koja nas prate kroz istoriju i u veru. Njihovo prisustvo, od prvih dana stvaranja do savremenih duhovnih putovanja, otkriva nam duboke istine o našem postojanju i odnosu s Bogom.
Iguman Manastira Svete Trojice u Ozerkovićima ovu ulogu upoređuje sa paljenjem malog plamena u srcu vernika, koji se postepeno razvija kroz molitvu i vodi ka duhovnom napretku.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Mnogi istraživači su pokušali da odgonetnu značenej crteža na Trškoj crkvi, međutim niko do danas sa sigurnošću ne može da tvrdi da zna njihovo značenje.
Ovaj incident je deo tenzija između lokalne zajednice i vernika Srpske pravoslavne crkve, koji su ranije postavila jarbol sa trobojkom u skladu sa Temeljnim ugovorom.
Policija u selu blizu Soluna privela je sveštenika nakon prijave da je tokom žučne rasprave napao svoju sedamnaestogodišnju ćerku pred očima njene maloletne sestre. Privedeni je uložio protivtužbu, tvrdeći da mu je ćerka pretila nožem, što dodatno usložnjava ovaj porodični sukob.