Iako su mnogi u potrazi za zemaljskom slavom, da im imena budu upisana u istoriji, to je tek senka onoga što je pravi cilj – besmrtno sećanje u životu večnom.
U pravoslavnom bogosluženju, reči „vječnaja pamjat“ nose duboko duhovno značenje, izražavajući nadu da će se ime preminuloga večno pominjati u Carstvu Božijem. To je molitveni vapaj vernika, u kojem traže da duša pokojnika pronađe večno utočište i spasenje, daleko od prolaznosti ovog sveta. Ove reči, izgovarane nad upokojenim, ukazuju na večnu vrednost života u Bogu, nasuprot nestalnosti zemaljskih stvari.
Jednom su Hristovi učenici, zadivljeni čudima koja su činili u Njegovo ime, uzviknuli: „Gospode, i demoni se pokoravaju nama u Tvome imenu!“ Međutim, Hristos im je odgovorio: „Ne radujte se tome, već se radujte jer su vaša imena zapisana na nebesima.“ Ova Hristova opomena upućuje na to da je najveća radost i cilj svakog hrišćanina biti zapamćen u večnosti, u Božijem carstvu, gde se prava slava i besmrtnost ostvaruju.
Zemaljsko sećanje je prolazno, nalik gostima na svadbi, koji dolaze i odlaze u tren oka. Iako su mnogi u potrazi za zemaljskom slavom, da im imena budu upisana u istoriji, to je tek senka onoga što je pravi cilj – večno sećanje u večnom životu. „Vječnaja pamjat“ ne znači da pokojnika želimo sačuvati samo u sećanju ovog sveta, već ga predajemo Bogu, da ga se On večno seća u nebeskom životu.
U Svetom pismu često se govori o knjizi živih, u kojoj su zapisana imena pravednika. Ta imena ne blede, jer ih Bog čuva u svom srcu. Nasuprot tome, grešni i nepravedni gube ne samo svoje zemaljsko ime, već i mesto u Božijem carstvu. U priči o bogatašu i Lazaru, Gospod izričito pominje ime Lazara, dok ime nepravednog bogataša ostaje prećutano, jer je on izgubio i svoje ime i svoj večni život.
Naše ime je odraz našeg duhovnog identiteta, naše duše. U Otkrivenju je zapisano da će prilikom velikih iskušenja neka imena nestati, kao da nikada nisu ni postojala. To nije samo gubitak telesnog života, već i gubitak duhovnog postojanja, brisanje iz knjige živih.
Onaj ko želi besmrtno sećanje u večnosti, želi nešto što je od istinske vrednosti – evanđelsku stvar. Večno sećanje nije taština ovog sveta, već blagodat koju daje samo Bog. Mnogi svetitelji, čiji su životi na zemlji prošli tiho i neprimetno, danas su zvezde na nebu, večno spomenuti u Božijem Carstvu.
Moliti za „vječnaja pamjat“ znači poveriti dušu Bogu, moleći da je On nikada ne zaboravi. To je najuzvišenija molitva, jer nas podseća da su prava slava i pravo ime ona koja se nalaze u nebesima, u večnom Božijem sećanju. I kada čujete za smrt bližnjega, izgovorite sa verom i nadom: „Vječnaja pamjat“ – neka mu Bog daruje večni život i besmrtnu slavu u Carstvu nebeskom.
Poznat po asketskom životu i neobičnim darovima, ovaj ugodnik Božji ostavio je snažno svedočanstvo vere kroz molitvu, pomoć siromašnima i duhovnu blizinu sa ljudima i posle upokojenja.
Prema Svetom pismu i crkvenom predanju, njegovo rođenje bilo je unapred najavljeno.
Čovek ne bi smeo da bude ostavljen bez duhovne pomoći u poslednjim trenucima života.
Nakon prijema u Patrijaršijskom dvoru i posete Pećkoj patrijaršiji, zajednički obilazak svetinja nastavljen je u jednoj od najznačajnijih srednjovekovnih zadužbina na Kosovu i Metohiji.
Pripremljen po recepturi hilandarskih monaha, krompir pokazuje kako se od vode, paradajza i krompira dobija toplo, zasitno jelo koje nosi ukus monaške jednostavnosti i postne svakodnevice.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Kađenje nije samo drevni crkveni običaj već dubok simbol molitve, blagodati i prisustva Božjeg, čiji koreni sežu do starozavetnih vremena.
Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Čovek ne bi smeo da bude ostavljen bez duhovne pomoći u poslednjim trenucima života.
Sveti oci često su govorili da je nestrpljenje jedan od najvećih neprijatelja duhovnog života.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
Pripremljen po recepturi hilandarskih monaha, krompir pokazuje kako se od vode, paradajza i krompira dobija toplo, zasitno jelo koje nosi ukus monaške jednostavnosti i postne svakodnevice.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
U besedi za ponedeljak 6. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto greh nikada nije razlog za divljenje i zbog čega je sažaljenje jedini ispravan odgovor na tuđu duhovnu nesreću.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
