„Simon farisej poštuje Gospoda i zove ga kod sebe. Međutim, on se sablažnjava, videvši da Gospod bez odbojnosti k sebi pušta grešnicu. On počinje da misli: Da je On prorok… (Lk.7, 39). Zbog čega se tako desilo?
Zbog toga što se on sav obuzeo brigom oko gošćenja. Usled tog usrđa on je zanemario zdravo rasuđivanje o Božijem poretku. Te dve oblasti – životna i duhovna, svojim svojstvima i zakonima nimalo ne liče jedna na drugu. Naš um, međutim, sudi upravo po zakonima onoga čime je u najvećoj meri obuzet. Prema građanskim normama, sa javnom grešnicom ne treba opštiti.
Simon tako i rasuđuje, zaboravivši da pokajanje svakoga čini čistim, i da grešnike ravna sa pravednicima. On misli da grešnici ne priliči da bude prisutna. Pošto je ne tera, zaključuje on, Spasitelj sigurno i ne zna ko je ona. Od te misli se odmah rodila i druga: „Ako ne zna, kakav je On onda prorok?“
Simon to nije izrekao rečima, već je samo pomislio. Spolja gledano, na njemu i u njegovoj revnosti, kao dobrom domaćinu, nije došlo ni do kakve promene. Međutim, Gospod je video njegovo srce, i po njegovom srcu mu i daje urazumljenje. On mu je skrenuo pažnju da je baš grešnicima mesto oko Njega, te da mu je grešnica, koja je prišla srcem, u većoj meri ukazala čast nego on koji ga je samo ugošćenjem počastvovao.
Ono što je spoljašnje, čoveka može dovesti do osećanja samopravednosti, koje je neprijatno Gospodu. Ono, pak, unutrašnje uvek čoveka drži pri osećanju njegove nepotrebnosti pred licem sveznajućeg Gospoda.“
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
