Sveti Teofan upozorava na ozbiljan duhovni gubitak koji nastaje kada se u čoveku potisne istina, a laž postane toliko duboko ukorenjena da pomući čitav njegov pogled na svet. On opisuje kako se ta stanja ponašanja mogu uporediti sa osobom koja je pod uticajem otrovnog gasa – zbunjuje se, gubi jasnu svest o stvarima koje ga okružuju i počinje da "bunca", stvarajući lažnu sliku stvarnosti.
Njegova poruka je jasna: treba se kloniti takvih učenja i mišljenja. Ako, slučajno, dođemo u kontakt sa takvim idejama, treba ih što pre izbaciti iz svog uma. Ako to nije lako, savetuje nas da ih pažljivo razmotrimo i uvidimo njihovu suštinsku neistinost, čime će one izgubiti svoju moć nad nama, kao dim koji nestaje u vazduhu.
Poruka Svetog Teofana u savremenom kontekstu jeste poziv na očuvanje čistoće uma i srca, na razlučivanje istine od laži i na čuvanje svesti o pravom duhovnom putu. U svetu u kojem se sve više susrećemo sa zbunjujućim i ponekad opasnim idejama, potrebno je biti oprezan, postojan u veri i usmeriti um ka onom što je istinsko i prosvetljujuće.
"Pod trnjem koje ugušuje reč Božanske istine, osim bogatstva, slasti i životnih briga (Lk.8,14), u naše vreme treba razumeti i razna lažna učenja koja šire naučnici koji su izgubili istinu i zalutali sa njenog puta. Takva učenja su se kod nas vrlo raširila: jedna glasno i otvoreno idu protiv istine; druga isto potajno nagoveštavaju pojmovima koji su shvatljivi samo onima kojima su upućeni. U suštini, ona dejstvuju kao ugljenmonoksid koji, kad se neprimetno udiše, pomućuje glavu i dovodi do gubitka jasne svesti o onome što nas okružuje. Ko se nadiše tog gasa, počinje da bunca kao onaj koji spava i sve mu se predstavlja u lažnom vidu, tj. kao onako onome koji ima pomućen um. Susrevši takvo lice, vi vidite da je u njemu potisnuta svaka istina, pa čak i osećanje za nju prigušeno, a laž se unedrila u sve sastave uma. Šta treba raditi u vezi sa takvim pojavama? Ne treba slušati i čitati takva buncanja. Ako se nenamerno čuju i pročitaju, treba ih izbaciti iz glave. A ukoliko se ne izbacuju tako lako, treba ih podvrgnuti razmatranju i sve će iščeznuti kao dim".
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
