U Starom zavetu, naime, jevrejski narod je imao specifične običaje vezane za izražavanje žalosti. Muškarci su nosili dugu kosu i bradu, ali su ih šišali i brijali kad bi im neko od najbližih srodnika preminuo.
Smrt bliskih donosi duboku tugu, a zavosnosti od tradicije, postoji različiti običaji da se ona i izrazi. U znak žalosti za pokojnikom u pravoslavlju, neretko muškarci puštaju bradu posle upokojenja najvoljenijih i nose je u prvih 40 dana, a nekada i duže.
Iako se nošenje brade kod muškaraca smatra znakom duboke žalosti, sada već upokojeni otac Dušan Kolundžić je jednom prilikom rekao da to nije sujeverje, ali da nije ni crkveni običaj kad je u pitanju pravoslavlje.
Shutterstock
Tuga, Ilustracija
U Starom zavetu, naime, jevrejski narod je imao specifične običaje vezane za izražavanje žalosti. Muškarci su nosili dugu kosu i bradu, ali su ih šišali i brijali kad bi im neko od najbližih srodnika preminuo. Ovi rituali, kako je zapisano u Isaiji (15, 2), bili su vidljiv znak žalosti.
- U hrišćanskoj crkvi takvih vidljivih znakova žalosti nije bilo. Danas, kada muškarci ne nose dugu kosu i briju bradu, nastao je običaj da se ne briju devet dana posle upokojenja najbližih članova porodice - govorio je otac Dušan pa objasnio:
- Taj se običaj zadržao i danas, pa otac za umrlim sinom ili sin za umrlim ocem pušta bradu, ali i to traje obično samo u prvih četrdeset dana od upokojenja oca, odnosno sina. Taj običaj nije sujeverje, već znak žalosti za najbližim srodnikom (sinom ili ocem) , a to je ujedno i pokazatelj okolini, da je dotični čovek u dubokoj žalosti i da se prema njemu ponašaju obazrivo. Svakako, običaj nije obavezan, to nije pravilo - govorio je otac Dušan.
Dva dana nakon smrti, kako naglašava protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar, duša pokojnika luta, obilazi ona mesta koja je volela i posećivala tokom života. Ona se oslobađa time, ističe, tereta telesnosti i postaje pokretljiva da velikom brzinom pređe s jednog mesta na drugo.
Stvarni post privodi čoveka smirenju. A u smirenju čovek stiče saznanje, da za čoveka spasenje leži jedino u Bogu, u njegovoj milosti, govorio je patrijarh Pavle.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
