Satana je ušao u Judu i naučio ga da izda Gospoda. On se saglasio i izdao ga (Lk. 22,3-4).Satana je ušao zbog toga što su mu bila otvorena vrata. Inače, naša unutrašnjost je uvek zaključana. I sam Gospod stoji izvan i kuca da mu se otvori. A čime mu se otvara? Saosećanjem, naklonošću, saglasnošću. Satana, međutim, ulazi kod onoga kod koga sve to naginje na njegovu stranu.
Gospod, opet, ulazi kod onoga koji Njemu naginje. Za ulazak satane, a ne Gospoda, kriv je sam čovek. Ne popuštaj mislima koje su ugodne satani, ne saosećaj se njima, ne upravljaj se po njihovim savetima, i ne saglašavaj se sa njima. Tada će satana obilaziti okolo, i najzad – otići, budući da mu nije data vlast ni nad kim. Onaj nad kim on vlada, sam mu se daje u ropstvo.
Početak čitavom tom zlu jesu misli. Ne dozvoljavaj da tobom ovladaju rđave misli, i uvek će za satanu tvoja vrata biti zaključana. U vezi sa nailaženjem rđavih misli, ne može se ništa učiniti. Bez njih nije niko na svetu. Tu nema nikakvog greha. Progoni ih i – svemu je kraj. Kad ponovo dođu, opet ih progoni – i tako čitav život. Ukoliko, pak, primiš pomisli i počneš da se zanimaš njima, neće biti čudno ako se javi i saosećanje prema njima. Tada će one postati još nametljivije.
Posle saosećanja doći će i rđave namere i podsticaj na rđava dela. Neodređene i neoformljene namere usmeriće se, zatim, ka pojedinačnim stvarima ili licima. Započeće izbor, koji prati saglašavanje i revnost – i eto već greha u unutrašnjosti! Tu su vrata srca otvorena širom. Čim se samo obrazuje saglasnost takve vrste, satana uskače unutra i počinje sa tiranisanjem. Tada bedna duša, kao sužanj i kao tegleća životinja, biva gonjena i iscrpljivana u vrešenju nepriličnih dela. Da ona, međutim, nije primila rđave misli, ne bi bilo ni nesreće.
Smrt ne bira trenutak, a račun života svodi se zauvek. Sveti Teofan Zatvornik nas 28. subote po Pedesetnici opominje da je svaki čas prilika za buđenje duše i pripremu za ono što dolazi posle – jer zapečaćeno će biti ono što smo sami stekli.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.