Gospod je plovio sa učenicima na drugu stranu mora. Oni su zaboravili da uzmu hleb. Imajući sa sobom samo jedan, počeli su da misle šta će da rade. Znajući njihove pomisli, Gospod ih je podsetio na nasićenje četiri i pet hiljada ljudi. Time je hteo da ih dovede do čvrste nade u to da pored Njega neće umreti od gladi, makar ne imali ni jednog jedinog hleba (Mk.8,13-21).
Koliko nemira ponekad u čoveka unosi pomisao o neizvesnoj budućnosti! Umirenje od tih uznemirenja je samo jedno – nada na Gospoda. Oživljavanje i ukrepljenje te nade crpi se iz razumnog razmatranja onoga što je već bilo sa drugima i sa nama samima.
Neće se naći ni jedan čovek koji u svom životu nije iskusio neočekivana izbavljenja od nevolja, odnosno neočekivane obrte svoga života nabolje. Sećanjem na takve slučajeve oživljavaj svoju dušu kada počnu da te muče mračne misli o tome šta će biti.
Bog i sada sve ustrojava na dobro kao i ranije. Osloni se na Njega. Još pre izbavljenja od nevolje, On će ti poslati blagodušnost pri kojoj nećeš ni primećivati svoju nevolju.
Onoga koji se uzda u Gospoda okružuje milost. Istražuj takve primere u Svetom pismu, u životima svetitelja, u svom životu i životu svojih poznanika. Tako ćeš kao u ogledalu videti da je Gospod blizu svih koji ga prizivaju. I tada strahovanja za tvoj udeo neće pomutiti tvoju dušu.
Sveti Teofan sugeriše da pri čitanju Svetog pisma ne smemo biti površni; treba da duboko razmišljamo o tome šta Božja reč znači za naše misli, osećanja i dela. Tako, čitajući Sveto Pismo, povezujemo njegove pouke sa svakodnevnim životom, omogućujući sebi da živimo u skladu sa Božijim voljom. Na taj način, reč Božija postaje svetlo koje nam razjasnjava sve duhovne dileme i obaveze u životu, ukazujući nam ispravan put i pravila za ponašanje. Zanimljivo je da Sveti Teofan spominje da čitanje Božje reči ne samo da čini um jasnijim, već i smiruje strasti i duhovne nemire.
U svojoj pouci za 28. petak po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik ističe ključne posledice zanemarivanja Božijeg u odnosu na zemaljske vrednosti, ukazujući na opasnost od duhovne erozije i sekularizacije društva.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 29. petak po Pedesetnici otkriva kako svaka rđava misao može postati početak duhovnog pada, zašto je važno odbaciti ih odmah i kako čovek sam odlučuje kome će otvoriti svoje srce – Gospodu ili neprijatelju.
