Sveti Teofan u misli za 25. nedelju po Pedesetnici ističe značaj Božje reči i njen uticaj na duhovni život svakog čoveka. Kroz citat iz Evanđelja (Lk. 10,26), u kojem Gospod odgovara na pitanje kako se spasti, Sveti Teofan ukazuje da je ključ za rešavanje svih duhovnih dilema upravo u upućivanju na Božju reč - Svetog pisma. Time podseća da, da bi došli do istinske mudrosti i spasenja, treba da čitamo i razmatramo Sveto Pismo sa pažnjom, ali i saosećanjem i u odnosu na naš vlastiti život.
Sveti Teofan sugeriše da pri čitanju ne smemo biti površni; treba da duboko razmišljamo o tome šta Božja reč znači za naše misli, osećanja i dela. Tako, čitajući Sveto Pismo, povezujemo njegove pouke sa svakodnevnim životom, omogućujući sebi da živimo u skladu sa Božijim voljom. Na taj način, reč Božija postaje svetlo koje nam razjasnjava sve duhovne dileme i obaveze u životu, ukazujući nam ispravan put i pravila za ponašanje.
Zanimljivo je da Sveti Teofan spominje da čitanje Božje reči ne samo da čini um jasnijim, već i smiruje strasti i duhovne nemire. Kroz redovno razmatranje Božje reči, strasti postepeno slabe, a unutrašnja borba postaje lakša, jer Božja mudrost stvara duhovnu zaštitu, poput stuba od oblaka koji je pratio Izrailjce kroz pustinju, vodeći ih prema obećanoj zemlji.
Na kraju, svetitelj nas poziva da čitanje Božje reči bude sredstvo za sticanje unutrašnje jasnoće i mirnog duha, koji vodi ka spasenju i življenju u skladu sa Božjom voljom.
"Onome koji ga je upitao kako da se spase, Gospod je uzvratio pitanjem: Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš? (Lk.10,26). Time je pokazao da se za rešenje svih nedoumica treba obraćati reči Božijoj. Da, pak, ne bi bilo nedoumica, najbolje je čitati Božansko Pismo. Čitaj sa pažnjom, rasuđivanjem, saosećanjem, povezujući sve sa svojim životom: ono što se tiče misli – ispunjavaj u mislima; što se tiče osećanja – osećanjima i raspoloženjima, a što se tiče dela – delima. Onaj ko sluša reč Božiju sabira svetle pojmove o svemu što je u njemu, oko njega i iznad njega. On sebi razjašnjava obaveze u odnosima koji se javljaju u životu, te sveta pravila, kao dragocene bisere, niže na nit savesti koja mu, zatim, tačno i određeno ukazuje kako i kada postupati na način koji je ugodan Gospodu. On obuzdava i strasti. Jer, čitanje reči Božije uvek na njih deluje smirujuće. Ako počneš da čitaš reč Božiju, strast će, ma kakva bila, početi da biva sve slabija i slabija, da bi na kraju sasvim iščezla. Ko se bogati znanjem reči Božije, stiče nad sobom stub od oblaka, koji je vodio Izrailjce u pustinji"!
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Sv.eti Teofan ističe da je uzrok ovog razdora u tome što ljudi koji prihvataju Hristovo učenje ne mogu da se slože sa onima koji su još uvek zaokupljeni ovozemaljskim interesima. Ovaj razdor, kako objašnjava, nastaje zato što verovanje u Hrista pokreće u ljudima nove vrednosti, stremljenja i želje, koje nisu shvatljive onima koji se drže materijalističkog načina života. To izaziva neprihvatanje i mržnju, te često dovodi do progona i ugnjetavanja onih koji žive po Hristovim učenjima.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
