Poruka Svetog Teofana je jasna - pravi put spasenja zahteva da se podvrgnemo ognjenom očišćenju kroz unutrašnje pročišćavanje, što je proces u kojem duša prolazi kroz patnju i čišćenje strasti, kao što se metal čisti vatrom. Samo onaj ko je spreman na takvu žrtvu i unutrašnje čišćenje može postati prijatna žrtva Bogu, koja je u stanju da se potpuno posveti Božijoj volji. Na kraju, bez ovog duhovnog "posoljenja ognjem", nema spasenja, jer je samo kroz ovo pročišćenje moguće izbaviti se od večnog ognja.
Sveti Teofan u svojoj misli za 31. ponedeljak po Pedesetnici kroz reči Isusa Hrista iz Evanđelja po Marku (Mk. 9,49) naglašava neophodnost žrtve i samoodricanja na putu spasenja. On govori o tome da će "svaki ognjem posoliti", što znači da će svaka duša koja želi da se spase biti pročišćena kroz patnju, post i unutrašnje čišćenje. Ovaj proces čišćenja, sličan dejstvu vatre na metal, može biti bolan, ali je nužan za duhovni napredak.
Sveti Teofan ukazuje na to da žrtve koje prinosimo, bilo da su to naše vrlinske borbe ili odricanja, moraju biti iskrene i neizbežne. Iako žrtve mogu biti teške, čak i kada se od nas traži da se odreknemo nečega dragocenog, poput oka ili desne ruke, važno je da ih prinesemo Bogu bez žaljenja. Ako žrtvu izbegavamo ili za nju nismo spremni, posledice mogu biti večne – u ovom životu nas čeka duhovno čišćenje, a u večnom životu – večna patnja.
Poruka Svetog Teofana je jasna: pravi put spasenja zahteva da se podvrgnemo ognjenom očišćenju kroz unutrašnje pročišćavanje, što je proces u kojem duša prolazi kroz patnju i čišćenje strasti, kao što se metal čisti vatrom. Samo onaj ko je spreman na takvu žrtvu i unutrašnje čišćenje može postati prijatna žrtva Bogu, koja je u stanju da se potpuno posveti Božijoj volji. Na kraju, bez ovog duhovnog "posoljenja ognjem", nema spasenja, jer je samo kroz ovo pročišćenje moguće izbaviti se od večnog ognja.
"Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti (Mk.9,49). Nešto pre ovoga Gospod je govorio o tome da je neophodno biti spreman na žrtve svake vrste i na svakojaka dela samoodricanja, sa ciljem da se istraje na dobrom putu. Žrtve treba prineti bez razmišljanja, pa makar bile dragocene, kao oko, ili neophodne, kao desna ruka. Jer, ako budeš žalio da prineseš takvu žrtvu, i usled toga skreneš sa pravog puta na krivi, bićeš prinuđen da u budućem životu stradaš večno. I tako, prinosi žrtvu – mučnu i žalosnu ovde, kako bi tamo izbegao mučenje. Bez ovdašnjeg ognjenog očišćenja nije moguće spasti se od večnog ognja. Svako ko želi da se spase dužan je da bude posoljen ognjem, da prođe kroz ognjeno očišćenje. Svi smo mi, po zakonu stvaranja, dužni da sebe prinesemo na žrtvu Bogu. Međutim, svi smo mi nečisti. Zbog toga treba najpre da se očistimo, kako bismo postali žrtva prijatna Bogu. Međutim, onaj ko počne da se čisti, da iz duše odstranjuje strasti, oseća bol kao od žeženja ognjem. Dejstvo unutrašnjeg samoočišćenja je slično dejstvu ognja kojim se čisti metal. Metal nema osećanja. Kad bi ih imao, osećao bi istovremeno i čišćenje i žeženje. Isto to se dešava i sa čovekom koji sam sebe čisti. Čisteći se, on kao da sav biva žežen ognjem. Očišćavajući oganj prolazi kroz sve njegove delove, kao što so prodire u soljeno telo. I samo onaj ko se očišćuje, biva prava bogougodna žrtva. Zbog toga je neophodno da svako bude posoljen ognjem, slično kao što se u Starom Zavetu svaka žrtva solila pre prinošenja na svespaljivanje".
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
U blagodatnoj atmosferi Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja, uoči najvećeg hrišćanskog praznika, obavljeno je zajedničko krštenje gotovo pedeset vernika, uz snažne poruke o večnom životu koje su dotakle srca prisutnih.
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
U svojoj knjizi "Misli za svaki dan u godini", ruski svetac ostavio je zlatnim slovima zabeležen doživljaj Vaskrsa, koji anđeli pevaju na nebesima, a duša oseća na zemlji. Njegove reči o Vaskrsenju bude nadu, svetlost i istinsku radost večnog života.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
U svojoj knjizi Misli za svaki dan u godini, za 32. nedelju po Pedesetnici, Sveti Teofan otkriva kako duhovni pastiri vode verne do poslednjeg cilja – savršenstva u Hristu.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 32. petak po Pedesetnici poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u Carstvo nebesko.
Sveti Teofan Zatvornik za 32. četvrtak po Pedesetnici, podseća da je Sveti Jovan svojim svedočenjem dao jasnu potvrdu o Hristovoj božanskoj prirodi i misiji – kao obećanom izbavitelju koji je došao da spasi svet.
Sveti Teofan podseća da je tajna odnosa među osobama Trojice upravo u ovoj tajni Bogojavljenja postala jasna. Bog Otac govori sa neba, Bog Sin je prisutan kroz svoje krštenje, a Bog Duh Sveti silazi na Njega. Ovaj trenutak je takođe potvrda da je spasenje moguće jedino kroz Gospoda Isusa Hrista, uz blagodat Svetog Duha i po volji Boga Oca.
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
U svojoj knjizi "Misli za svaki dan u godini", ruski svetac ostavio je zlatnim slovima zabeležen doživljaj Vaskrsa, koji anđeli pevaju na nebesima, a duša oseća na zemlji. Njegove reči o Vaskrsenju bude nadu, svetlost i istinsku radost večnog života.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
Minut nakon što smo zakoračili u 20. april, Hram na Vračaru ispunili su plamenovi sveća, miris tamjana i glasovi vernika u sabornosti — potvrđujući da vera u vaskrslog Hrista nadilazi i tamu i vreme.
U svetinji na mestu Hristovog groba, pred hiljadama vernika i pod strogim merama bezbednosti, pojavio se sveti plamen – nevidljiv, neoskvrnjen, večan. Ovo čudo još jednom je potvrdilo da vera ne zna za granice, a nada ne prestaje da svetli ni u najmračnijim vremenima.
U susret Vaskrsu, tradicionalno se farbaju jaja - najčešće crvenom, ali i drugim bojama. Jedno posebno jaje izdvaja se i čuva u kući tokom cele godine kao tzv. čuvarkuća.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
