Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
U današnjem društvu, mnogi vernici žude za duhovnim iskustvom u crkvi, ali često zaboravljaju na jedan od najvažnijih kanonskih uslova za to – pomirenje sa svima oko sebe. Dakle, ko je sa nekim u svađi, ne bi trebalo da ulazi u crkvu, pre nego što se sa njim izmiri.
Hrišćanstvo i pravoslavlje nas uči da pre nego što kročimo u sveti hram, potrebno je da sa svima budemo u miru i pomireni. Samo tada možemo istinski ući u Božiju prisutnost.
Prvi kanonski uslov da bi neko mogao da uđe u crkvu, da ne govorimo da se pričesti i učestvuje u bogosluženju, jeste pomirenje sa braćom i sestrama, kako u porodici, tako i u širem zajedništvu. To znači da vernik mora da se pomiri sa svim onima sa kojima je imao nesuglasice, ili bilo kakve nesuglasne odnose. Samo tada, sa čistom dušom, može da stane pred Boga u crkvi.
Zato, ako majka odlazi u crkvu, neka se seti svojih najbližih i kaže: "Oprostite mi, deco!“ Ako otac odlazi, neka izgovori: "Oprosti mi, suprugo!“ Pomirenje nije samo čin reči, već i čin srca. Bez toga, crkva, kao duhovni dom, ostaje nedostupna. Iako možda osećamo duboku veru i poštovanje prema Bogu, bez pomirenja sa bližnjima, ne možemo se smatrati potpuno spremnim za prisustvo u svetoj crkvi.
Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
Pravi vernici se trude da svoj odnos sa drugim ljudima uvek zasnivaju na ljubavi, poštovanju i oprostu, kao što je nalagao i Isus Hristos.
Zaista, crkva nije samo građevina, ona je zajednica vernika, a pomirenje je prvi korak ka pravom duhovnom životu.
Rimljani su obojicu žive vezali, stavili u jednu mrežu, i bacili u Dunav. Reka ih je izbacila na obalu blizu današnje Grocke.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
Pavle je posle ucene svog zeta, svo imanje dao sestri i otišao u pustinju gde se podvizavao do smrti.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
Kurdkinja iz Danilovgrada primila pravoslavlje u manastiru Ždrebaoniku, u blizini Danilovgrada.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U srpskoj duhovnoj tradiciji, osmi dan po Vaskrsu, zauzima posebno mesto.
Rečenice iz dela arhimandrita Jovana Radosavljevića donose prikaz stradanja Svetih novomučenika i njihovog mesta u crkvenom pamćenju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Priča o Marti i Mariji i momentu kada ih je posetio Isus Hrist je dobro poznata svima koji su čitali Bibliju i slušali bogosluženja.
Mošti Svetog Lukilijana i drugih sa njim nalaze se u Carigradu i od njih su potekla brojna isceljenja.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
Rečenice iz dela arhimandrita Jovana Radosavljevića donose prikaz stradanja Svetih novomučenika i njihovog mesta u crkvenom pamćenju.
U pravoslavnom učenju, zahvalnost nije samo vrlina, već način postojanja.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Spora priprema u zemljanoj posudi donosi bogat ukus mesa i povrća, decenijama prisutan na ramazanskim soframa i porodičnim okupljanjima širom Bosne i regiona.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
