Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
U današnjem društvu, mnogi vernici žude za duhovnim iskustvom u crkvi, ali često zaboravljaju na jedan od najvažnijih kanonskih uslova za to – pomirenje sa svima oko sebe. Dakle, ko je sa nekim u svađi, ne bi trebalo da ulazi u crkvu, pre nego što se sa njim izmiri.
Hrišćanstvo i pravoslavlje nas uči da pre nego što kročimo u sveti hram, potrebno je da sa svima budemo u miru i pomireni. Samo tada možemo istinski ući u Božiju prisutnost.
Prvi kanonski uslov da bi neko mogao da uđe u crkvu, da ne govorimo da se pričesti i učestvuje u bogosluženju, jeste pomirenje sa braćom i sestrama, kako u porodici, tako i u širem zajedništvu. To znači da vernik mora da se pomiri sa svim onima sa kojima je imao nesuglasice, ili bilo kakve nesuglasne odnose. Samo tada, sa čistom dušom, može da stane pred Boga u crkvi.
Zato, ako majka odlazi u crkvu, neka se seti svojih najbližih i kaže: "Oprostite mi, deco!“ Ako otac odlazi, neka izgovori: "Oprosti mi, suprugo!“ Pomirenje nije samo čin reči, već i čin srca. Bez toga, crkva, kao duhovni dom, ostaje nedostupna. Iako možda osećamo duboku veru i poštovanje prema Bogu, bez pomirenja sa bližnjima, ne možemo se smatrati potpuno spremnim za prisustvo u svetoj crkvi.
Pomirenje nije uvek lako, ali je neophodno za svakog vernika koji želi da se približi Bogu i živi u skladu sa hrišćanskim vrednostima.
Pravi vernici se trude da svoj odnos sa drugim ljudima uvek zasnivaju na ljubavi, poštovanju i oprostu, kao što je nalagao i Isus Hristos.
Zaista, crkva nije samo građevina, ona je zajednica vernika, a pomirenje je prvi korak ka pravom duhovnom životu.
Rimljani su obojicu žive vezali, stavili u jednu mrežu, i bacili u Dunav. Reka ih je izbacila na obalu blizu današnje Grocke.
Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.
Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od "lažne" pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.
Pavle je posle ucene svog zeta, svo imanje dao sestri i otišao u pustinju gde se podvizavao do smrti.
Mnogi smatraju da je džihad svaki rat u kome učestvuju muslimani, bez obzira da li se taj rat vodio iz ličnih, političkih ili teritorijalnih razloga, kaže Naik.
Iza naizgled „tehničkog“ Zakona o strancima prištinskih vlasti krije se rizik od prinudnog izbacivanja Srba, a primer protosinđela Fotija iz manastira Devina voda pokazuje koliko komplikovan život čeka naše ljude na Kosmetu.
U pravoslavnoj tradiciji hleb nikada nije bio samo namirnica.
Jednostavna priprema, stari porodični trikovi i miris koji odmah priziva toplinu i okuplja sve za stolom.
Zabeležena u Jevanđelju po Mateju, u šestoj glavi, ova molitva predstavlja duhovni putokaz, ogledalo savesti i merilo odnosa prema Bogu i ljudima.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Priča o Marti i Mariji i momentu kada ih je posetio Isus Hrist je dobro poznata svima koji su čitali Bibliju i slušali bogosluženja.
Mošti Svetog Lukilijana i drugih sa njim nalaze se u Carigradu i od njih su potekla brojna isceljenja.
U pravoslavnoj tradiciji hleb nikada nije bio samo namirnica.
Zabeležena u Jevanđelju po Mateju, u šestoj glavi, ova molitva predstavlja duhovni putokaz, ogledalo savesti i merilo odnosa prema Bogu i ljudima.
U besedi za sredu 2. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako svaka sitnica koju zanemarimo u ovom životu nosi težinu i odlučuje da li ćemo steći duhovni dar ili ga zauvek izgubiti.
Dok upiremo prstom u bližnje zbog rana koje bole, veliki ruski svetitelj razotkriva neprijatnu istinu - gde počinje i pad i spasenje.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
Dok upiremo prstom u bližnje zbog rana koje bole, veliki ruski svetitelj razotkriva neprijatnu istinu - gde počinje i pad i spasenje.
Zapise svetih otaca i staraca ne treba čitati kao "vremenske prognoze", već kao zapažanja koja povezuju moralno i duhovno stanje naroda sa istorijskim događajima.
Svo troje su skončali u stravičnim mukama.
