Taj svet je nekakav svet iz mašte, samo što se sve odvija prema napisanom scenariju. Čovek postaje sličan narkomanu koji se udaljava od sebe samog, od ljudi koji ga okružuju i od svojih briga i teškoća, ističe arhimandrit Rafail Karelin.
Arhimandrit Rafail Karelin jednom prilikom je objasnio kakav negativan uticaj ima televizija, a naročito TV serije, na duhovni život i porodične odnose. On tvrdi da je televizija, umesto da bude samo kratki susret sa umetnošću ili informacijama, postala nešto što je stalno prisutno i što na neki način stvara paralelni svet u životima ljudi.
Otac Rafail opisuje kako televizijske serije postepeno postaju deo života gledalaca – ljudi se emocionalno vezuju za likove iz serija, doživljavaju njihove sreće i neuspehe kao svoje, a televizija im postaje kao druga porodica.
On ističe da takav način života stvara otuđenje, jer ljudi sve manje komuniciraju sa stvarnim članovima svoje porodice, dok sve više pažnje posvećuju svetu ekrana. Ovaj fenomen sličan je narkomaskoj zavisnosti, gde osoba postepeno gubi interesovanje za stvarni svet i postaje emocionalno hladna prema onima koji je okružuju.
- U serijama čovek bukvalno ulazi u tuđi život i kao da dobija dvojno državljanstvo. Živi i u svojoj i u tuđoj porodici. Likovi iz serija postaju mu bliski i dragi, ili neprijatelji koji ugrožavaju njegovu sreću. On prema njima oseća pravo i iskreno prijateljstvo i ljubav, ili pak odvratnost i mržnju. Zbog njih brine više nego zbog svojih prijatelja s ove strane ekrana. Zbog njih pati, njihove neuspehe doživljava kao svoje, raduje se njihovoj sreći, ljubomoran je i ljuti se. Čini se kao da su likovi iz tih serija izašli iz ekrana i žive u njegovoj kući. Dok je na poslu ili u krugu svoje porodice, pazi na vreme i računa kad će moći da uključi televizor i da ode u irealni svet ekrana - istakao je on.
Kaže da čovek tako "na ekran" gleda kao na vrata kroz koja ulazi u drugu kuću, koja mu je postala kao njegova rođena.
- Taj svet je nekakav svet iz mašte, samo što se sve odvija prema napisanom scenariju. Čovek postaje sličan narkomanu koji se udaljava od sebe samog, od ljudi koji ga okružuju i od svojih briga i teškoća. On ima osećaj sličan osećaju bestežinskog stanja, samo bez gubljenja svesti. Šta se događa u duši tog čoveka? Približno isto ono što se događa s onima koji sa strane imaju još jednu porodicu. U početku, oni kao da dele svoje srce, a zatim postepeno počinju da se hlade njihova osećanja prema porodici. Čoveku postaje dosadno i nelagodno u domu u kojem je živeo toliko godina. Čini mu se da mu je žena postala grubijanka i aljkavuša, deca bića koja nizašta nisu sposobna, osim da prave buku i da mu ne daju da se posle posla odmori, a stan tesan, neudoban i prljav. On se trudi da sakrije svoja osećanja i u porodici se ponaša kao i pre, ali se pojavljuje ono što se ne može sakriti, a to je hladnoća otuđenosti.
Otac dalje naglašava da televizija ima negativan uticaj i na duhovnost. Gledanjem serija, čovek puni svoju dušu "jakim utiscima" koji ga opterećuju i ometaju u molitvi, jer se te slike i utisci pojave u njegovoj svesti, ometajući njegovu povezanost sa Bogom.
Sveti oci, kako navodi, uče nas da treba da se trudimo da se distanciramo od spoljašnjih utisaka, da bi se duša mogla posvetiti molitvi. U tom kontekstu, Karelina upozorava da televizija "uzima" dušu gledaocu, čineći ga nesposobnim za pravu duhovnu koncentraciju.
- Čovek ispred televizora prodaje ono najdragocenije – svoju molitvu. Sadržaj serija je život svetovnih ljudi koji su daleko od Boga, zauzetih zemnim problemima. Ako se ti problemi tiču religije, onda je oni sračunato prikazuju u krivom svetlu. Duhovna lica se tako prikazuju da se kod gledaoca izazove negativan odnos prema njima, odvratnost i podsmeh. Čoveka uvode u intimni svet likova serija.
Kaže da su scenariji najčešće napisani po formuli Frojdovih teorija, a to nije dobro.
- Panseksualizmom su prožeti svi odnosi ljudi kao što voda prožme ceo sunđer kada uroni u nju. Razvrat se pretvara u nešto svakodnevno i uobičajeno. Ljudi koji satima sede ispred televizora, prosto se naviknu na duhovnu prljavštinu i prestaju da osećaju njen smrad, ali se teše time da svi tako žive. Hrišćanski moral počinje da im se čini nekom vrstom fanatizma. Oni to ne govore direktno, ali počinju da žive po principima nekakvog kompromisnog morala. Mi bismo to nazvali nihilističkim moralom. Donedavno su ljudima oduzmali Boga, a sad im oduzimaju dušu i guše je prljavštinom razvrata, kao slepe mačiće u kanti za pomije - zakčučuje otac Rafail Karelin .
Napadi panike smatraju se najgorim iskustvom koje neko može da doživi.
Bez molitve je nemoguće razumeti tajne vere i bez nje nema prave ljubavi prema Bogu.
Sveti Teofan Zatvornik za 32. četvrtak po Pedesetnici, podseća da je Sveti Jovan svojim svedočenjem dao jasnu potvrdu o Hristovoj božanskoj prirodi i misiji – kao obećanom izbavitelju koji je došao da spasi svet.
Najpre se podvizavao u blizini svoga sela, no da bi izbegao bespokojstva od ljudi, udaljio se u pustinju, na obale Crvenog mora, gde je "kao zatvorenik" proveo dvadeset godina ne družeći se ni s kim osim s Bogom kroz neprestanu molitvu, razmišljanje i sozercanje.
Čitanje Svetog pisma za 20. utorak po Duhovima pokazuje kako iz srca izviru dela koja oblikuju našu svakodnevicu i duhovni život, otkrivajući snagu oproštaja i unutrašnje odgovornosti.
Ajeti 30–33 iz sure Fussilet (41), izdvojeni za 21. oktobar, podsećaju da istrajnost u veri i činjenje dobra otvaraju vrata Božije zaštite, donose utehu duši i otkrivaju lepotu svakodnevnog poziva ka Alahu.
Dok svet trči za trenutnim zadovoljstvima, ovaj veliki učitelj Crkve nas podseća da pravi plod dolazi samo onima koji strpljivo slede Božiji ritam i poštuju prirodni ritam duhovnog života.
Kada je kao vatreni katolik počeo da izveštava o zloupotrebama u crkvi, nije slutio da će ga taj zadatak dovesti do ličnog sloma i preobražaja — i do utehe u pravoslavnoj liturgiji.
Pre krštenja i prelaska u hrišćanstvo vodila je raskalašan život, bila je plesačica i prostitutka i na taj način se prilično obogatila.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Kada čovek u tišini svoga srca priziva milost Božiju za bližnje, on ne ostaje sam.
U svetu preplavljenom informacijama i vizuelnim iskušenjima, sve češće zaboravljamo da zle misli ne potiču iz naše duše – one dolaze spolja, najčešće s ekrana. Protojerej Pavel Gumerov u svom autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, upozorava na duhovne posledice svakodnevnog konzumiranja medijskih sadržaja.
Čitanje Svetog pisma za 20. utorak po Duhovima pokazuje kako iz srca izviru dela koja oblikuju našu svakodnevicu i duhovni život, otkrivajući snagu oproštaja i unutrašnje odgovornosti.
Dok svet trči za trenutnim zadovoljstvima, ovaj veliki učitelj Crkve nas podseća da pravi plod dolazi samo onima koji strpljivo slede Božiji ritam i poštuju prirodni ritam duhovnog života.
Kada je kao vatreni katolik počeo da izveštava o zloupotrebama u crkvi, nije slutio da će ga taj zadatak dovesti do ličnog sloma i preobražaja — i do utehe u pravoslavnoj liturgiji.
Pripreme za slavu, valja naglasiti, ne počinju spremanjem hrane, već duhovnim pristupom i poštovanjem crkvenog kanona.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
On kaže da nije slučajno što svi koji su nekoga izgubili, od tog trećeg do devetog dana, posle prvobitnog šoka počinju da osećaju neki blaži mir.
Protojerej Maksim Burdin otkriva kako je kroz mladalačka lutanja, radove u manastiru i jedan neočekivani susret u hramu pronašao svoj put do svešteničke službe.
U besedi za 20. ponedeljak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako iskrenost i vera najmlađih otvaraju puteve veličanstvu Hrista koje čak i mudri ne mogu dosegnuti.
