„SA NOVIM, MONAŠKIM IMENOM U ČOVEKU SE NEŠTO ZAISTA MENJA!“: Igumanija Jelisaveta otkriva zašto je dva puta menjala ime i šta to u manastirskom životu znači

U tihom kutku velegradske vreve, u samom srcu Moskve, uzdiže se duhovna oaza posvećena služenju bližnjima – Marfo-Mariinski manastir. Osnovan davne 1909. godine blagočestivim trudom velike kneginje Jelisavete Fjodorovne, ovaj manastir nije samo dom monahinja koje su se posvetile Bogu, već i svetionik ljubavi i milosrđa za sve potrebite. Od samog osnivanja, njegova misija bila je duboko utemeljena u evanđelskom pozivu na služenje – briga o bolesnima, siromašnima i napuštenima postala je njegov pečat, njegov put i zavet.

U tom svetom predanju danas korača i igumanija Jelisaveta. Njeno monaško putovanje, ispunjeno promenama imena i duhovnim sazrevanjem, jeste priča o preobražaju i potpunom predavanju Bogu. Iako je u svet došla kao Jelena, kroz postrig je najpre postala Katerina, a potom i Jelisaveta – noseći u sebi blagoslov i zavet svetiteljki koje su joj postale uzor. Ali kako sama kaže, iznad svih titula i imena, ona pre svega ostaje „sestra Jelisaveta“ – duhovna majka i uteha svima koji kucaju na vrata manastira, tražeći pomoć i reč nade.

Printscreen/ Телеканал «СПАС»

O njenom putu, izazovima monaškog života i dubokom sagledavanju lika Božijeg u svakom čoveku, govori nam u ovom nadahnutom razgovoru, otkrivajući da pravo monaštvo nije samo povučenost i tišina, već neprestana borba za očuvanje ljubavi i razumevanja u svetu koji se menja.

Intervju sa igumanijom Jelisavetom realizovan je za pravoslavnu televiziju Spas, a razgovor je vodio predsednik Sinodalnog odeljenja za odnose Crkve sa društvom i medijima i autor emisije „Parsuna“ Vladimir Romanović.

Printscreen/ Телеканал «СПАС»

Dva puta ste menjali ime. Godine 1995. Jelena je postala iskušenica Katarina, a 2013. iskušenica Katarina je postala monahinja Jelisaveta. Kako ste to doživeli? Da li je ta promena uticala na vas?

- Kada monah dobije novo ime, započinje novi život u novoj ipostasi. To svi znaju teoretski, ali u praksi se zaista tako i dešava. Mislim da je teško racionalno to objasniti, ali zaista se sa novim imenom nešto u čoveku menja. U oba slučaja, nisam znala koje ime će mi biti dato — to je za mene bilo potpuno iznenađenje. Imala sam neke pretpostavke, ali su bile pogrešne.

Nisu se ostvarile?

- Da, da. Ali možda sam u tome imala poseban blagoslov, jer su sveta velikomučenica Ekaterina i sveta prepodobnomučenica Jelisaveta moje najomiljenije svetiteljke, naročito velikomučenica Ekaterina. Divim joj se i ona mi je svojvrsni putokaz u životu. Njeno žitije mi je veoma dragoceno, tako da mi je veoma značajno što sam u svom životu nosila imena ovih svetiteljki.

Printscreen/ Телеканал «СПАС»

Danas, u 2025. godini, šta povezuje igumaniju Jelisavetu i devojku Jelenu? Ili šta je ostalo isto? Posebno ako uzmemo u obzir ne samo protok vremena, već i činjenicu da je u vašem slučaju zaista započet novi život – prvo iskušenički, a zatim monaški. Šta vas je, možda, razdvojilo?

- Znate, i dalje održavam topao odnos sa svojom prvom učiteljicom.

Mislite, učiteljicom iz osnovne škole?

- Da, učiteljicom iz osnovne škole. Ona me i danas zove Lenочка. Kada to čujem, kao da se vraćam u detinjstvo, u vreme kada sam bila samo devojčica – obična devojčica, „siva mišića“ iz osnovne škole, koja je nešto želela i ka nečemu stremlila. I taj osećaj me otrezni. Iskreno, veoma sam zahvalna svojoj prvoj učiteljici, Marini Mihajlovnoj, što je i dalje u mom životu i što me i dalje doživljava kao onu devojčicu. To me obavezuje da ne izneverim njene nade – da ostanem ta devojčica, a ne da postanem „igumanija Jelisaveta“. Neka mi Bog oprosti.

Mati, promena imena prilikom monaškog postriga je nešto što je ljudima donekle razumljivo kada se desi jednom. Ali kako ste osetili prelazak od Katerine ka Jelisaveti?

Kod svakoga je to različito. Za mene je postrig u inočestvo 1995. godine bio prekretnica u životu. Kada kažem „dan postriga“, mislim na taj inočenski postrig, jer je za mene on bio veoma značajan. Dok je monaški postrig nekako prošao neprimetnije. Ime Katerina sam nosila skoro 20 godina – duže nego što sam bila Jelena.

Printscreen/ Телеканал «СПАС»

Svaki čovek ima neku predstavu o tome šta ga čeka u životu. Verovatno ste i vi imali određena očekivanja od monaškog života. U jednom intervjuu ste rekli da ste mislili da monaštvo znači hodati ozbiljnog lica i gledati u zemlju. Šta vas je najviše iznenadilo u monaštvu?

Ne bih rekla da su to bila samo monaška iskustva, već iskustva života uopšte. Ali pošto je ceo moj život monaški…

Život je život.

- Da, ali u poslednje vreme sve više razmišljam o tome koliko sam godina provela u manastiru, pokušavajući da izgradim ispravne odnose sa ljudima oko sebe. Ranije su mi govorili: „Ljudi su različiti, moraš ih prihvatiti kakvi jesu.“ Ali i dalje se iznova čudim koliko su zaista različiti! I što ih više upoznajem, sve više shvatam da, uprkos svojim slabostima, oni nose lik Božiji u sebi. Kao što je govorio sveti Jovan Kronštatski – greh je samo nesreća čoveka, ali lik Božiji u njemu ostaje. I upravo ta spoznaja mi je najveće otkriće – neprestano uočavanje tog lika Božijeg u ljudima.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara