Ispovest, ne samo da ima religijski značaj, već funkcioniše i kao sredstvo unutrašnjeg izlečenja i duhovnog pomirenja sa samim sobom.
Sveta tajna ispovesti predstavlja jedan od ključnih sakramenata u pravoslavnoj crkvi, koji ima duboko duhovno i psihološko značenje za vernika. Ispovest je čin pokajanja, kroz koji vernik iznosi svoje grehe pred sveštenikom, koji ga, u ime Boga, oslobađa od krivice i pruža mu oproštaj. Ovaj sakrament ne samo da ima religijski značaj, već i funkcioniše kao sredstvo unutrašnjeg izlečenja i duhovnog pomirenja sa samim sobom.
U pravoslavlju, ispovest je sredstvo pomirenja sa Bogom. Greh, koji stvara udaljenost između vernika i Boga, kroz ispovest se priznaje i oprašta. Kroz ovaj čin, vernik dolazi do unutrašnjeg mira i pomirenja sa sobom i Bogom.
Ovaj proces pokajanja i oprosta nije samo religiozan čin, već i duboko terapeutski, jer oslobađa od osećaja krivice, stresa i unutrašnjeg nemira.
Često, ljudi koji su iskreno pokajani i koji kroz ispovest traže oproštaj, osećaju ogromno psihološko olakšanje. Osećaj olakšanja i unutrašnje slobode dolazi iz činjenice da su oslobodili svoje duše od balasta prošlih grehova. Kroz ovaj proces, vernici doživljavaju unutrašnje čišćenje i obnovu, što im pomaže da nastave svoj život s novim smirenjem i jasnijom svrhom.
Međutim, šta se dešava ako vernik posle ispovesti ne oseća olašnjanje i da li to znači da mu tada greh nije oprošten.
Na ovo pitanje je jednoj vernici odgovorio ruski sveštenik Aleksandar Iljašenko.
- Svetitelj Teofan Zatvornik kaže, da onome kome je korisna radost, njemu se i daje radost, o kojem je korisna tuga – njemu tuga, samo ako je ta tuga po Bogu. Znači da naše pokajanje treba da bude još ozbiljnije i još strožije ispitivanje naših odnosa s drugima ljudima - kaže on i nastavlja:
- Prepodobni Makarije Veliki svedoči, da je on znao mnoge, koji su u početku bili obdareni blagodaću prekomerno, a potom na žalostan način pali. I još više onih koji su se čitav život trudili u smirenom poslušanju u veri, ne imajući posebnih uteha, a dostigli su spasenje večnog Vaskrsa. Sa iskrenim kajanjem o svojim grasima, čovek dobija od Gospoda oproštaj za grehe u tajni ispovedi, iako posle ispovedi nema osećanja nekakve posebne radosti.
Ispovest, kako kaže sveštenik, nije nešto što treba odlagati zbog toga što se greh možda iznova ponovlja, jer u tom procesu duhovne borbe Božija blagodat je ključna. Treba da znate da sve potiče od egoizma, neposlušnosti i rđavih pomisli, govorio je Starac Pajsije. Sva trojica svetitelja, koje Srpska pravoslavna crkva proslavlja 16. marta, bili su drugovi Svetog Teodora Tirona. Sveti Gerasim je bio primer svima. Uz časni post nije jeo ništa osim što se pričešćivao.
Shutterstock
Duhovna riznica
09:18 | 22.02.2025
IMA LI IMA SVRHE ISPOVEST AKO SE GREH IZNOVA PONAVLJA: Sveštenik dao poprilično iznenađujući odgovor
Duhovna riznica
14:00 | 14.03.2025
DUŠEVNE BOLNICE BI BILE PRAZNE KADA BI SVI OVO RADILI: Sveti Pajsije Svetogorac rekao u čemu je ključ duševnog zdravlja
Praznici i sveci
00:01 | 16.03.2025
DVOJICA RAZAPETA ZBOG HRISTA, TREĆI POSEČEN MAČEM: Danas su Sveti mučenici Evtropije, Kleonik i Vasilisk
Praznici i sveci
00:01 | 17.03.2025
VELIKI POBORNIK PRAVOSLAVLJA I ČOVEK KOJI JE UKROTIO LAVA: Danas je Prepodobni Gerasim Jordanski
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Poštanska marka na kojoj je ikona Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, kao most između istorije, umetnosti i savremenog života.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama i kulminira u Svetoj tajni ispovesti.
Deca do sedme godine nisu duhovno zrela i prema učenju crkve, nisu sposobna da razlikuju dobro i zlo.
Ne bi trebalo mališanima čitati akatiste, tim više, prisiljavati ih, nego pročitajte dve – tri kratke molitve iz molitvoslova pred sveto pričešće, i isto toliko blagodarnih molitava posle svetog pričešća posle dolaska kući iz crkve, objasnio je otac Mihail.
Kako jedan Svetogorski starac kaže: "Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!”
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
