Najpouzdanije svedočanstvo o životu Marije Magdaline daje nam Sveto Jevanđelje, pogotovo što sva četvorica jevanđelista obraćaju pažnju na nju.
Marija Magdalina je najpoznatija među ženama mironosicama, koja je rano ujutru došla do Hristovog groba da izlije mirise na njegovo telo i otkrila da je vaskrsao. Mnogo predanja i legendi u vezi je sa Marijinim imenom i životom, a evo šta se pouzdano zna o njoj i a šta se samo nagađa.
Najpouzdanije svedočanstvo o životu Marije Magdaline daje nam Sveto Jevanđelje, pogotovo što sva četvorica jevanđelista obraćaju pažnju na nju. Govoreći o ženama mironosicama, jevanđelisti gotovo uvek stavljaju Mariju Magdalinu na prvo mesto, piše sajt vjeronauka.net..
To se može objasniti činjenicom da Marija gotovo sigurno nije bila udata. Mnogi vizantijski tumači Jevanđelja nazivali su je devicom: Sveti Modest, Patrijarh jerusalimski patrijarh (VII vek), sveti Fotije Carigradski (IX vek), Nikifor Kalist Ksanfopul (XIV vek).
Moguće je da je Marijin brak sprečila bolest - obuzetost demonima. Upravo one koje je Isus Hrist isterao iz nje: "I neke žene koje bejahu isceljene od zlih duhova i bolesti: Marija, koja se zvaše Magdalena, iz koje sedam đavola iziđe" (Lk 8, 2, Mk 16, 9).
Naknadno su iznesena nagađanja, da je pre izgona demona Marija Magdalina bila bludnica i, uopšte, velika grešnica. Ali Sveti Modest, Patrijarh jerusalimski naglašava: "Marija nikada nije bila bludnica, već je devstvenost čuvala od mladosti".
Upoznavši Spasitelja u Galileji - verovatno na početku Njegove propovedi - ona je odmah postala njegov sledbenik. U Jevanđelju po Luki ona se dovoljno rano pominje među ženama koje su mu služile svojim imanjem.
U originalnom grčkom tekstu stoji reč διακονουσαι - ista od koje je izvedena reč "đakon". A đakoni u ranoj Crkvi bili su pomćnici apostola koji su obavljali ekonomske poslove hrišćanske zajednice: hranili su gladne, pomagali siromašne. Slično su radile i žene koje su pratile Hrista i apostole. Gotovo sve vreme bili su na putu, propovedali, lečili bolesne.
Kao i druge žene mironosice, Marija je pažljivo slušala Spasitelja i, očigledno, ušla je u najbliži krug Njegovih učenika. Nije slučajno što su, nakon Njegovog vaskrsenja, Anđeli ženama okupljenim u praznom grobu rekli: "Nije ovde; nego ustade; opomenite se kako vam kaza kad beše još u Galileji" (Lk 24, 6-7).
Marija Magdalina je pratila Isusa i na njegovom poslednjem putešestviju u Jerusalim, bila je prisutna na njegovim stradanjima na Krstu i pogrebu. Prema autoru četvrtog Jevanđelja Svetom Jovanu jevanđelisti, stajala je pored Hristovog krsta, zajedno sa Bogorodicom i Marijom Kleopom (Marija,žena Kleope - jedna od žena mironosica - prema crkvenom predanju, ćerka Josif Zaručnika iz prvog braka) (Jn 19, 25).
Srećemo je i prilikom sahrane Isusovog tela: zajedno sa „drugom Marijom" kako sedi ispred ulaza u grob, na koji je Josif iz Arimateje upravo navalio kamen.
Svi hrišćani znaju priču o tome kako je nekoliko godina nakon Vaznesenja Gospoda Isusa Hrista, Marija posetila rimskog cara Tiberija (Tiberije vladao Rimskim carstvom do 37. godine poslije Hrista). Dakle, ako pretpostavimo da je Hristos razapet oko 30 godine n.e. (s obzirom na to da se rodio u 5-6. p. n. e. ), Marija Magdalina je imala oko šest i po godina da otputuje u Rim.
Ona je Tiberija obavestila o Vaskrsenju Hristovom i uručila mu skroman poklon - jaje. Car se nasmijao: "Mrtvi ne mogu vaskrsnuti - baš kao što ovo jaje ne može da se pretvori iz belog u crveno", a zatim je jaje u njegovoj ruci postalo crveno. To, međutim, nije ubedilo paganskog cara. Prema drugim izvorima, Tiberije je, naprotiv, poverovao i kaznio Pilata, Anu i Kajafu koji su razapeli Hrista.
Među hrišćanskim pričama koje su do nas došle o Mariji Magdalini, najranija je "Reč o ženama mironosicama" svetog Modesta, patrijarha jerusalimskog. O Marijinom putu u Rim nema ni reči, ali se kaže da je bila u službi Presvete Bogorodice, a poslije Njenog Uspenja otišla je u Efes (veliki grad u Maloj Aziji, sada Turska), gde je na čelu velike hrišćanske zajednice bio apostol Jovan Bogoslov. Ovo "Slovo o ženama mironosicama", takođe, pominje mučeništvo Svete Marije - pre smrti bila je mučena, a tokom mučenja se iznenada promenila, tako da je njeno telo mučiteljima izgledalo kao svetlucavi kristal.
Podaci o radu i propovedi Marije Magdaline u Efesu sačuvani su i u drugim vizantijskim spomenicima patrističkih spisa s kraja I - početka II milenijuma naše ere u njenom kratkom žitiju, koje je ušlo u sastav Sinaksara carigradske crkve. Tu se kaže da se Marija Magdalina „upokojila na prepodoban način" u Efesu i da je sahranjena na ulazu u pećinu sedam efeskih mladića. Otprilike 100 godina kasnije, mošti Svete Marije su po nalogu vizantijskog cara Lava VI Mudrog prenesene iz Efesa u manastir pravednog Lazara u Carigradu. Međuti, ruski iguman Danilo, autor čuvenog „Putovanja" u Svetu zemlju (1106-1108), izvestio je da je u to vreme još bio poštovan grob Marije Magdaline u Efesu, pa čak i časna glava svetiteljke tamo sačuvana.
Prema Nikiforu Kalistu Ksantopulu (XIV vijek), blagovesnički rad Marije Magdaline nije bio ograničen na Palestinu i Efes. Prema ovom vizantijskom istoričaru, ona je propovedala po cijeloj Italiji i Galiji (teritorija koja pokriva sever današnje Italije, celu Francusku i jugozapad Nemačke),a posetila je i Egipat, Fenikiju, Siriju, Pamfiliju (južnu provinciju Male Azije, sada deo Turske).
Čak i kasnije, u 15 - 16. veku, žitije Marije Magdaline dobija nove detalje. Pojavljuje se predanje da je po povratku iz Rima u Jerusalim svetiteljka neko vreme sarađivala sa apostolom Petrom, a 14 godina nakon Vaznesenja Hristovog postala je pomoćnica apostola „iz reda sedamdesetorice" - Maksima. Jednom kada su Jevreji zaplenili Maksima, Mariju Magdalinu i nekoliko drugih hrišćana, stavili ih na nekontrolisani brod i ostavili ih slobodnim za vetar i morske talase. Talasi su brod doveli do Masilije, gde je lokalni vladar poverovao u Hrista nakon što je njegova supruga zatrudnela na molitvu Marije Magdaline. Prema ovoj verziji žitija, sveta Marija je u Efes otišla već u odraslom dobu, predviđajući skoru smrt.
Žitije, sastavljeno na Atosu, imenuje Palestinu mestom mučeništva Marije Magdaline. Judeji su je podvrgnuli surovim mučenjima, ali u trenutku najveće patnje Marijino telo je zaiskrilo poput kristala - tada su je mučitelji, uplašeni, zajedno sa ostalim Hristovim učenicima stavili u čamac i pustili u more.
A onda se priče jevanđelista donekle razlikuju.
Prema Mateju, "a po večeru subotnom na osvitak prvoga dana nedjelje" Marija Magdalina i „druga Marija" dolaze do groba i zatiču ga praznog, a na odvaljenom kamenu od ulaza ugledale su anđela koji ih je obavestio o Vaskrsenju Hristovom i naredio da apostoli budu obavešteni "da je ustao iz mrtvih". Žene su potrčale da to ispune i putem su srele Samoga Hrista, koji ih je ohrabrio: „Ne bojte se; idite te javite braći mojoj neka idu u Galileju; i tamo će me videti" (Mt 28, 10).
Jevanđelisti Marko i Luka ćute o ličnom susretu žena mironosica sa vaskrslim Gospodom. Ali Marko ipak obaveštava o posebnom Hristovom javljanju Mariji Magdalini, A Isus, ustavši rano u prvi dan nedelje javi se najpre Mariji Magdalini, iz koje je isterao sedam đavola. A ona otide te javi onima što su bili s njim, koji plakahu i ridahu" (Mk 16, 9-10) (Ovo je deo Jevanđelja po Marku (Mk 16, 9-20), koji nedostaje u najranijim rukopisima i često se smatra kasnijim umetanjem. Najraniji od popisa sa ovim tekstom je Aleksandrijski kodeks 5. veka. Posebnost „dugog završetka" je u tome što on, takoreći, na kratko „prepričava" završetak Jevanđelja po Luki i nekih epizoda Jevanđelja po Jovanu).
To je u skladu sa pričom Jovana Bogoslova, koji kaže da je Marija Magdalina dvaput dolazila u grob. Prvo, rano, kada je još bio mrak. Pronašla je prazan grob i požurila da o tome obavesti apostole.
Blaženi Avgustin, a posle njega brojni tumači jevanđeoskog teksta sugerišu da Marija Magdalina nije došla do prazne grobnice. Ne bez razloga, pritrčavši apostolima, ona govori o sebi u množini: "Uzeše Gospoda iz groba; i ne znamo gde ga metnuše" (Jn 20,2). Možda je jevanđelist Jovan izostavio imena njenih saputnika kako bi naglasio lični susret najodanije učenice sa vaskrslim Gospodom. A onda se vratila u grobnicu sa Petrom i Jovanom, a kada su otišli, videla je prvo dva Anđela, a zatim i samog Isusa, za kog je u početku mislila da je baštovan. Uverena da je to sam vaskrsli Učitelj, Marija je ponovo pohitala k apostolima. Ona je objavila da je videla Gospoda i ispričala je Njegove riječi: „Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu svojemu; nego idi k braći mojoj, i kaži im: vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu" (Jn 20, 2-18).
Mnogi sveti oci skrenuli su pažnju na simetriju biblijske priče: i muškarac (Adam) je o mogućnosti greha saznao od žene (Eve), a žena - Marija Magdalina - donela je poruku spasenja muškim apostolima.
Marija Magdalina postala je prva blagovesnica spasenja, koje je čitavo čovečanstvo nasledilo vaskrsenjem Hristovim.
U Jevanđelju postoji nekoliko epizoda koje se mogu povezati i sa Marijom Magdalinom i sa drugim ženama poznatim Hristu. A ovo stvara prostor za različite pretpostavke i diskusije.
Mnogi ugledni crkveni pisci - Georgije Nikomidijski, Grigorije Palama i neki drugi - izrazili su mišljenje da je prva osoba koja je bila udostojena da vidi vaskrslog Gospoda bila Njegova Prečista Majka.
A neki su smatrali da je apostol i jevanđelist Jovan govorio o Njoj, a ne o Mariji Magdalini, u epizodi sa grobom i Isusom za koga je mislila da je „baštovan". Većina svetih otaca se oslanjala na svedočenje apostola Jovana da se Gospod javio Mariji Magdaleni. Smatrali su ovaj fenomen svojevrsnom „nagradom" za njenu veru, neustrašivost i nesebičnu ljubav prema Spasitelju.
Vizantijski tumači su, po pravilu, poistovećavali lik grešnice, koja je pomazala Hristovo noge sa mirom, i Mariju Magdalinu. Većina savremenih biblista je protiv njihovog poistovećivanja, pogotovo zato što jevanđelist Luka prvi put pominje Mariju Magdalinu tek u 8. glavi (nakon opisa događaja pomazivanja Hristovih nogu mirom), kao lik koji je tek prvi put uveden u priču: "Posle toga iđaše on po gradovima i po selima učeći i propovijedajući jevanđelje o carstvu Božijemu, i dvanaestorica s njim. I neke žene koje bejahu iscijeljene od zlih duhova i bolesti: Marija, koja se zvaše Magdalina, iz koje sedam đavola iziđe..." (Lk 8, 1-2).
Pored toga, istu (najvjerovatnije) epizodu sa izlivanjem dragocjenog mira na Hrista opisuje i jevanđelist Matej, mada sa izvesnim izmenama (Mt 26, 6-13). I pojašnjava da se slučaj dogodio u Vitaniji u kući Simona gubavoga, odnosno nekoliko kilometara od Jerusalima, nekoliko dana pre Raspeća Gospoda Isusa Hrista. Ali onda je apsolutno neverovatno da dugogodišnju Spasiteljevu saputnicu Mariju Magdalinu, naziva „grešnicom", nju koja se pridružila apostolskoj zajednici još u Galileji (a koja se nalazi relativno daleko od Jerusalima) i, koju je naravno, Gospod davno izlečio od demona.
Da je žena bludnica jedno, a sveta Magdalina drugo, jasno se vidi iz crkvenih bogoslužbenih knjiga: o ženi bludnici govori sinaksar na Veliku Sredu (Posni Triod), a o svetoj Mariji Magdalini sinaksar u treću nedelju po Uskrsu (Cvetni Triod).
U Jevanđelju po Jovanu postoji još jedna verzija priče o pomazanju Gospoda dragocenim mirom i, prema četvrtom jevanđelistu, jednoj od sestara Lazarevih kojeg je Hristos vaskrsao, Mariji (Jn 12, 1-8) U Rimskoj crkvi je vladalo mišljenje da su tu Mariju jevanđelisti zvali Magdalina.
Ovu je pretpostavku posebno izrazio rimski papa Grgur I Veliki (+ 604) ( u to vreme se Katolička crkva još nije odvojila od pravoslavne crkve, a pape se nisu smatrali "namesnicima Hristovim na zemlji", već su bili jednostavno episkopi u Rimu), koji je smatrao je da su ta grešna žena koja je izlila miro na Gospoda, Lazareva sestra Marija i Marija Magdalina jedna ista osoba.
Već u naše vreme široko je poznato tumačenje jevanđeoske priče, prema kojoj Marija Magdalina nije bila samo verna Hristova saputnica, već Njegova ljubavnica.
Ovaj mit, repliciran zapadnom kinematografijom i fikcijom, rođen je u prvim vekovima hrišćanske ere među gnosticima, koji su celo Jevanđelje tumačili isključivo u "tajnom mističnom" duhu.
Ali još ranije, u III veku, sveti Ipolit Rimski je pokušao da „zameni" Mariju Magdalinu Lazarevim sestrama (i obe odednom - i Martom i Marijom). Marta i Marija, a ne Marija Magdalina, su glavni svedoci Vaskrsenja u sačuvanim fragmentima njegovog komentara na "Pjesmu nad pjesmama"!
Međutim, malo je verovatno da je Marija Magdalina zaista bila Lazareva sestra. Svi jevanđelisti Magdalinu nazivaju Galilejkom, dok su Lazar i njegove sestre živeli na periferiji Jerusalima, u Vitaniji. I mnogi autoritativni spomenici drevne Crkve (na primjer, „Apostolske ustanove" koje datiraju s kraja 4. veka) opisuju Mariju Magdalinu i Lazarevu sestru Mariju kao potpuno različite ličnosti.
"A književnici i fariseji dovedoše k njemu ženu uhvaćenu u preljubi, i postavivši je na sredu rekoše mu: Učitelju, ova je žena uhvaćena sad u preljubi; A Mojsije nam u zakonu zapovedi da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš? Ovo pak rekoše kušajući ga da bi ga imali za što okriviti. A Isus saže se dolje i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih). A kad ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju. Pa se opet saže dolje i pisaše po zemlji. A kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje savesti izlažahu jedan za drugim počevši od starešina do pošlednjIh; i osta Isus sam i žena stojeći na sredi. A kad se Isus ispravi, i ne videvši ni jednoga do samu ženu, reče joj: ženo, gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? A ona reče: nijedan, Gospode! A Isus joj reče: Ni ja te ne osuđujem, idi, i otsele više ne greši."
Ova priča sadržana je samo u Jovanovom jevanđelju (Jn 8, 3-11), i to uglavnom u kasnijim rukopisima. Često se veruje da je ovo kasniji umetak, koji se pripisuje samo autorstvu svetog apostola Jovana. Bilo kako bilo, ova epizoda ne daje nijedan razlog da verujemo da je žena koju su književnici i fariseji doveli Gospodu Isusu i želeli da je kamenuju bila Marija Magdalina. Ova verzija se i dalje ponekad čuje, ali pojavila se tek u srednjem veku u katoličkim izvorima i protiv nje postoje snažni argumenti. Pre svega ona o kojoj smo već rekli: susret Hristov sa Marijom Magdalinom skoro sigurno se dogodio u Galileji ubrzo posle Njegove propovedi, a epizoda sa grešnicom odvija se u Jerusalimu, a Hristos je već dobro poznat Judejima.
Nema i skamenjena od bola, gledala je Bogorodica beživotno telo svoga sina i Boga
Velika subota je jedina subota u godini kada se posti na vodi.
Kaže da i svešteničke porodice ovaj praznik provode kao i sve, uz jednu razliku.
Razlika je i u vaskršnjoj trpezi.
Kao znak zahvalnosti, svog sina je nazvala Pavle, u njegovu čast.
Iako je gradska slava Nikšića formalno ukinuta, lokalno rukovodstvo i sveštenstvo poručuju da će 12. maj i ove godine biti obeležen litijom, svečanostima i rezanjem slavskog kolača.
U moru recepata koje domaćice pažljivo biraju za krsnu slavu, slane kuglice od sira, oraha i nara donose osvežavajuću novinu – lako se prave, divno izgledaju i ostavljaju snažan utisak na goste.
"Evo ja vas šaljem kao jaganjce među vukove. Ne nosite kesu ni torbu ni obuću, i nikoga ne pozdravljajte na putu.. U koju god kuću uđete najpre kažite: „Mir domu ovome!".
Pouka ruskog svetitelja iz njegove knjige "Misli za svaki dan u godini" za četvrtak treće sedmice po Vaskrsu otkriva kako neznanje i površno tumačenje Božje reči mogu ostaviti čoveka u tami, dok pravi tumač otkriva dublje značenje.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Najosnovnije na Vaskrs jeste da se ode na svetu liturgiju gde se proslavlja vaskrsenje Hristovo, moli se Bogu i pričešćuje se, a kada se dođe kući, slavi se Vaskrs sa najmilijima, objasnio je sveštenik Žarko Marković.
Njeno poslednje pojavljivanje u Novom zavetu beleži se na dan Pedesetnice, kada je bila među apostolima prilikom silaska Duha Svetoga – događaja koji se smatra rođenjem hrišćanske crkve.
Službe su iste kao i prethodna dva dana.
Na Vaskrsni ponedeljak se nastavljaju gozbe i veselja, na kome se ugošćavaju rođaci, kumovi, komšije i prijatelji.
Kao znak zahvalnosti, svog sina je nazvala Pavle, u njegovu čast.
"Evo ja vas šaljem kao jaganjce među vukove. Ne nosite kesu ni torbu ni obuću, i nikoga ne pozdravljajte na putu.. U koju god kuću uđete najpre kažite: „Mir domu ovome!".
Pouka ruskog svetitelja iz njegove knjige "Misli za svaki dan u godini" za četvrtak treće sedmice po Vaskrsu otkriva kako neznanje i površno tumačenje Božje reči mogu ostaviti čoveka u tami, dok pravi tumač otkriva dublje značenje.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Kao znak zahvalnosti, svog sina je nazvala Pavle, u njegovu čast.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Savremeno doba je prepuno izazova , a pušenje cigareta je svakako jedan od njih.
Andrea Forca i Đorđe Trajković iz Beograda prošli su kroz pakao bolesti i gubitka nade. Onda je, vođena neobičnim znakom, otišla sa partnerom u manastir Tumane, pomolili su se — i godinu dana kasnije vratili da zablagodare na potomstvu.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Na svakoj punoj sesiji konklave održavaju se po dve glasanja prepodne i dve poslepodne, a nakon drugog glasanja u svakom paru iz dimnjaka se uzdiže dim: crni, ukoliko izbor još nije postignut, ili beli, ako su kardinali postigli saglasnost.
Na Atosu, gde se tišina pretvara u prisustvo, poklonici svedoče o nevidljivoj, ali delatnoj sili molitve, o unutrašnjim preobražajima i živom nasleđu svetog Josifa Isihaste, koje menja srca i duše i danas.
