Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je monahinja Jovana u manastiru Soko Grad kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.
Sibila Ler, saznavši da je njen deda Aleksandar Ler komandovao i učinio zlo Srbima prilikom bombardovanja Beograda 1941. godine, u Drugom svetskom ratu, odlučila je da se zamonaši. Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je monahinja Jovana u manastiru Soko Grad kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.
- Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana.
Kako kaže, niko je nije ni popreko pogledao, iako je njen deda, Aleksandar Ler, bombardovao Srbe, ističe sama.
- Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao, niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: "Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!"
Voli i Srbiju i Nemačku
- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina – kaže monahinja Jovana.
- Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: “Duša pretežnija od tela”, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.
Wikimedia/Sturm, Wilhelm
Aleksandar Ler
Podeljena osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: “Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo.”
- Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - rekla je mati Jovana u razgovoru za "Novosti" pre sedam godina.
- Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle okončanja Drugog svetskog rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima.
Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: “Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi.” Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika.
To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom…
U manastiru prvi put spoznala hrišćanstvo
Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: “Srbija”
- Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta. Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije - rekla je ona tom prilikom.
SPC
Liturgija, ilustracija
Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna “taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi”. U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.
– To je bio neopisiv i nezaboravan događaj – seća se mati Jovana. – To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.
Po ulasku u hrišćanstvo uzela i slavu
- Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.
Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.
- Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja. Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržestveno kao prava Srpkinja.
Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se,kako je rekla, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.
Jovana, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.
– Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani… Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca - kaže, a pisanje "Večernjih novosti" prenosi "Blic".
Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, prota Branko Dobrosavljević je proglašen svetiteljem – sveštenomučenikom, i njegovo ime zauzelo je mesto u imenoslovu Srpske crkve.
Liturgiju je predvodio pomoćni zagrebački biskup Ivan Šaško. U svojoj propovedi, biskup je poručio da „mislima obuhvatamo sve one prema kojima je pokazana neljudskost“.
U manastiru Podmalinsko održano je molitveno sabranje posvećeno veri, predacima i žrtvama komunističkih progona, a mitropolit budimljansko-nikšićki uputio je snažne poruke o istorijskom pamćenju, duhovnom identitetu i borbi za istinu.
Na liturgiji u Hramu Svetog Save patrijarh srpski podsetio je na priču o nemilosrdnom sluzi i upozorio da ne možemo iskreno tražiti Božju milost ako je sami ne pokazujemo prema drugima.
Kada su se Mihajlo i Ana izgubili u šumi, neobičan drveni krstić i zvuk crkvenog zvona poveli su ih putem na kojem su otkrili da pomoć ponekad stiže onda kada joj se najmanje nadamo.
Među onima koji nisu želeli da učestvuju u idolopoklonstvu bilo je i sedam mladih vojnika, sinova uglednih efeskih starešina: Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Ekzakustodijan i Antonin.
Upokojila se u 74. godini, a iza nje ostaje gotovo dvadeset godina provedenih uz mošti Svetog Grigorija Kumaničkog i ljude koji su u ovu drevnu svetinju dolazili po molitvu i utehu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Kada su se Mihajlo i Ana izgubili u šumi, neobičan drveni krstić i zvuk crkvenog zvona poveli su ih putem na kojem su otkrili da pomoć ponekad stiže onda kada joj se najmanje nadamo.
Govoreći o porukama koje se često ponavljaju u Jevanđelju, otac Aleksandar posebno je izdvojio dve reči - "ne boj se" i "raduj se", a kod anksioznih se upravo javlja suprotno.
U besedi za 11. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o neblagodarnosti prema Bogu i upozorava na trenutak kada čovek, iako obdaren razumom, postaje slep za svog Tvorca i Hranitelja.
Kada su se Mihajlo i Ana izgubili u šumi, neobičan drveni krstić i zvuk crkvenog zvona poveli su ih putem na kojem su otkrili da pomoć ponekad stiže onda kada joj se najmanje nadamo.
Posle novih tvrdnji o navodnom izdvajanju Boke Kotorske iz sastava Mitropolije crnogorsko-primorske, poglavar Srpske pravoslavne crkve otvoreno je govorio o celoj priči i upozorio na posledice širenja neproverenih informacija među pravoslavnim vernicima.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Istorijska svetinja vekovima je čuvala tragove vere i kulture Malopoljske, a sada je u velikom požaru nestala zajedno sa dragocenim istorijskim enterijerom.
Nakon teškog incidenta koji je ostavio porodicu u strahu i neizvesnosti, deci je uručena finansijska pomoć, a domaćinima ikona Gospoda Isusa Hrista kao znak utehe i podrške.
Govoreći o porukama koje se često ponavljaju u Jevanđelju, otac Aleksandar posebno je izdvojio dve reči - "ne boj se" i "raduj se", a kod anksioznih se upravo javlja suprotno.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
