Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je monahinja Jovana u manastiru Soko Grad kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.
Sibila Ler, saznavši da je njen deda Aleksandar Ler komandovao i učinio zlo Srbima prilikom bombardovanja Beograda 1941. godine, u Drugom svetskom ratu, odlučila je da se zamonaši. Rođena je u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, a sada je monahinja Jovana u manastiru Soko Grad kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.
- Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana.
Kako kaže, niko je nije ni popreko pogledao, iako je njen deda, Aleksandar Ler, bombardovao Srbe, ističe sama.
- Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao, niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: "Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo!"
Voli i Srbiju i Nemačku
- Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina – kaže monahinja Jovana.
- Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: “Duša pretežnija od tela”, tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.
Wikimedia/Sturm, Wilhelm
Aleksandar Ler
Podeljena osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: “Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo.”
- Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - rekla je mati Jovana u razgovoru za "Novosti" pre sedam godina.
- Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle okončanja Drugog svetskog rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima.
Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: “Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi.” Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5.000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika.
To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom…
U manastiru prvi put spoznala hrišćanstvo
Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: “Srbija”
- Naš pastor nam je govorio o srpskim junačkim epskim pesmama kao najvećem kulturnom blagu Evrope i sveta. Više ih je prepričavao i skretao pažnju na to da su one neprevodive i da se jedino mogu razumeti na srpskom jeziku. Savetovao nam je da učimo srpski jezik, kako bismo se uverili u tu svojevrsnu čaroliju umetnosti pred čijom lepotom se do zemlje poklonio vajmarski genije - rekla je ona tom prilikom.
SPC
Liturgija, ilustracija
Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna “taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi”. U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.
– To je bio neopisiv i nezaboravan događaj – seća se mati Jovana. – To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.
Po ulasku u hrišćanstvo uzela i slavu
- Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.
Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.
- Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja. Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržestveno kao prava Srpkinja.
Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se,kako je rekla, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.
Jovana, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.
– Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani… Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca - kaže, a pisanje "Večernjih novosti" prenosi "Blic".
Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, prota Branko Dobrosavljević je proglašen svetiteljem – sveštenomučenikom, i njegovo ime zauzelo je mesto u imenoslovu Srpske crkve.
Liturgiju je predvodio pomoćni zagrebački biskup Ivan Šaško. U svojoj propovedi, biskup je poručio da „mislima obuhvatamo sve one prema kojima je pokazana neljudskost“.
U manastiru Podmalinsko održano je molitveno sabranje posvećeno veri, predacima i žrtvama komunističkih progona, a mitropolit budimljansko-nikšićki uputio je snažne poruke o istorijskom pamćenju, duhovnom identitetu i borbi za istinu.
Hrabrost i nepokolebljiva ljubav u vreme progona za Hrista postali večni simboli vere, s kojima nas Srpska pravoslavna crkva podseća i danas, na praznik ovih svetitelja.
Na duhovnoj tribini „Pred izazovom veštačke inteligencije: pogled iz pravoslavne perspektive“, sveštenik Oliver Subotić otkriva najmračnije zamke digitalne ere i poziva vernike da se probude pre nego što tehnologija preuzme um i dušu.
Prvi papa sa američkim državljanstvom izazvao je pravu pravnu buru: Kongres razmatra zakon koji bi ga oslobodio svih finansijskih i pravnih obaveza prema SAD tokom pontifikata – uključujući i moguće tužbe protiv Katoličke crkve.
Dvojica mitropolita, sveštenstvo i vernici iz više eparhija proslavili su slavu svetinje u kojoj vekovima zrači sila Imena Hristovog i isceljuju se ranjene duše.
Čuveni dirigent venčao se po pravoslavnim kanonima u gruzijskom manastiru Samtavro, obučen u narodnu nošnju; njegova izabranica je mlada Gruzinka, fitnes instruktorka Marijam Šarmanašvili.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Na duhovnoj tribini „Pred izazovom veštačke inteligencije: pogled iz pravoslavne perspektive“, sveštenik Oliver Subotić otkriva najmračnije zamke digitalne ere i poziva vernike da se probude pre nego što tehnologija preuzme um i dušu.
Čuveni dirigent venčao se po pravoslavnim kanonima u gruzijskom manastiru Samtavro, obučen u narodnu nošnju; njegova izabranica je mlada Gruzinka, fitnes instruktorka Marijam Šarmanašvili.
Veliki ruski svetitelj otkriva kako male nevolje, koje svi pokušavamo da izbegnemo, postaju najjače oružje u borbi protiv gordosti, duhovne neosetljivosti i tvrdoće srca.
Na duhovnoj tribini „Pred izazovom veštačke inteligencije: pogled iz pravoslavne perspektive“, sveštenik Oliver Subotić otkriva najmračnije zamke digitalne ere i poziva vernike da se probude pre nego što tehnologija preuzme um i dušu.
Čuveni dirigent venčao se po pravoslavnim kanonima u gruzijskom manastiru Samtavro, obučen u narodnu nošnju; njegova izabranica je mlada Gruzinka, fitnes instruktorka Marijam Šarmanašvili.
U svojoj besedi za 7. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da je vera najčvršći bedem protiv svakog duhovnog napada i da se ona, kao i ljubav, potvrđuje kroz stradanje.
