Smirenje čini da ta ljubav bude čista, bezuslovna i dugotrajna.
U pravoslavnom hrišćanstvu, dve duhovne vrline uzdižu se iznad svih – ljubav i smirenje. One nisu samo ideali, već konkretni putokazi ka Bogu, temelj svake istinske duhovnosti i srž svakodnevnog hrišćanskog života.
Ljubav u pravoslavlju nije samo osećanje – to je zapovest. Hristos nas uči da ljubimo Boga celim srcem i bližnje kao same sebe. Ta ljubav nije ograničena na one koji nas vole ili na one koji su nam bliski; ona je sveobuhvatna, sveobuhvatnija čak i od razuma. Pravoslavna ljubav ne postavlja uslove – ona ne traži ništa za uzvrat. Ljubiti znači služiti, opraštati, trpeti, blagosiljati čak i kada nas vređaju. To je ljubav koja se ne hrani emocijama, već voljom da činimo dobro, uprkos svemu.
Smirenje nije slabost, niti povlačenje. To je unutrašnja tišina duše koja zna svoje mesto pred Bogom. Smiren čovek ne traži priznanje, ne reaguje na uvrede, ne postavlja sebe u središte svega. On prihvata i radost i bol sa jednakim poverenjem u Božiju volju. Smirenje ne znači nipodaštavanje sebe, već ispravnu meru – saznanje da sve što imamo dolazi od Boga, i da bez Njega ne možemo ništa.
Ove dve vrline nerazdvojno su povezane. Nema prave ljubavi bez smirenja, jer gordost traži da bude voljena, dok smirenje samo voli. Prava ljubav ne traži ništa za sebe – ona daruje. Smirenje čini da ta ljubav bude čista, bezuslovna i dugotrajna.
U duhovnom životu pravoslavnog vernika, ljubav i smirenje nisu samo put – one su cilj. Ko u srcu nosi ove dve vrline, već ovde i sada dotiče Carstvo nebesko.
Prepodobni Antonije Veliki je u jednoj svojoj misli baš to isticao.
"Trudi se svim silama da smiruješ sebe, a misao da te ne vole je demonska. Dužni smo sve da volimo, ali ne smemo tražiti da nas vole"
Ravnodušnost se smatra jednim od najozbiljnijih duhovnih problema današnjice.
Jedan od najlepših tekstova Novog zaveta podseća da bez ljubavi nema istinske vere ni života.
Kada nas svet pritisne, a mi ne uzvratimo mržnjom nego sačuvamo mir, tada stojimo na čvrstom tlu.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije samo emocija već duhovno stanje, način postojanja koji prevazilazi granice ličnog i uzdiže se do univerzalnog.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Ljubav nije samo osećanje niti prolazna emocija, već način života, izraz vere i spremnosti da čovek u drugome prepozna ikonu Božju.
Što se čovek više oslobađa svoje gordosti i svoje volje, to u njegovoj duši ostaje više mesta za Božju blagodat.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o trenucima kada čovek više ne razume zašto mu se teškoće događaju i kako upravo tada može da sačuva poverenje u Gospoda.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
