Smirenje čini da ta ljubav bude čista, bezuslovna i dugotrajna.
U pravoslavnom hrišćanstvu, dve duhovne vrline uzdižu se iznad svih – ljubav i smirenje. One nisu samo ideali, već konkretni putokazi ka Bogu, temelj svake istinske duhovnosti i srž svakodnevnog hrišćanskog života.
Ljubav u pravoslavlju nije samo osećanje – to je zapovest. Hristos nas uči da ljubimo Boga celim srcem i bližnje kao same sebe. Ta ljubav nije ograničena na one koji nas vole ili na one koji su nam bliski; ona je sveobuhvatna, sveobuhvatnija čak i od razuma. Pravoslavna ljubav ne postavlja uslove – ona ne traži ništa za uzvrat. Ljubiti znači služiti, opraštati, trpeti, blagosiljati čak i kada nas vređaju. To je ljubav koja se ne hrani emocijama, već voljom da činimo dobro, uprkos svemu.
Smirenje nije slabost, niti povlačenje. To je unutrašnja tišina duše koja zna svoje mesto pred Bogom. Smiren čovek ne traži priznanje, ne reaguje na uvrede, ne postavlja sebe u središte svega. On prihvata i radost i bol sa jednakim poverenjem u Božiju volju. Smirenje ne znači nipodaštavanje sebe, već ispravnu meru – saznanje da sve što imamo dolazi od Boga, i da bez Njega ne možemo ništa.
Ove dve vrline nerazdvojno su povezane. Nema prave ljubavi bez smirenja, jer gordost traži da bude voljena, dok smirenje samo voli. Prava ljubav ne traži ništa za sebe – ona daruje. Smirenje čini da ta ljubav bude čista, bezuslovna i dugotrajna.
U duhovnom životu pravoslavnog vernika, ljubav i smirenje nisu samo put – one su cilj. Ko u srcu nosi ove dve vrline, već ovde i sada dotiče Carstvo nebesko.
Prepodobni Antonije Veliki je u jednoj svojoj misli baš to isticao.
"Trudi se svim silama da smiruješ sebe, a misao da te ne vole je demonska. Dužni smo sve da volimo, ali ne smemo tražiti da nas vole"
Ravnodušnost se smatra jednim od najozbiljnijih duhovnih problema današnjice.
Jedan od najlepših tekstova Novog zaveta podseća da bez ljubavi nema istinske vere ni života.
Kada nas svet pritisne, a mi ne uzvratimo mržnjom nego sačuvamo mir, tada stojimo na čvrstom tlu.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije samo emocija već duhovno stanje, način postojanja koji prevazilazi granice ličnog i uzdiže se do univerzalnog.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.
Mnogi duhovnici podsećaju da ljubav i dobrota nisu samo reči, već dela koja nose težinu večnosti.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Iako većina jevrejskih autoriteta smatra da je pirsing ušiju prihvatljiv, pitanje postaje znatno složenije kada su u pitanju drugi delovi tela.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenice Agapiju, Hioniju i Irinu po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatra po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Katarine Sijenske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
