"ZNAM KAKO JE NA ONOM SVETU - PREŽIVELA SAM SMRT!": Potresno svedočanstvo iz bolničke sobe o ženi koju je u život vratio vapaj njenog sina

Jedna bolnička noć i susret sa potpunom nepoznatom promenili su način na koji jedna žena gleda na život, bol i veru. U tihom prostoru sobe, gde se prepliću strah, patnja i nada, rodila se priča koja ne ostavlja ravnodušnim.

Bila je to obična noć koja je započela jakim bolom za Ruskinju Elviru Parfenovu, direktorku za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. Dijagnoza — kamen u bubregu. Iako je lekar rekao da će „mali kamen sam izaći“, bol je bila gotovo nepodnošljiva. U sobi sa još nekoliko žena, u deljenju bola i međusobnoj podršci, rodila se tiha solidarnost koja često nastaje kada se ljudi nađu u zajedničkoj nevolji.

Susret koji menja život

U tu atmosferu patnje i međusobnog razumevanja došla je još jedna pacijentkinja — Larisa. Veoma bleda, ćutke je trpela bol od šest bubrežnih kamenova. Ipak, fizička bol bila je samo senka mnogo teže muke: njen muž bio je u poslednjem stadijumu raka, a lekari su otvoreno govorili da je vreme da se „pripreme za prelazak u drugi svet“.

„Od mladosti smo zajedno“, rekla je Larisa kroz suze. „Dvoje dece, selidbe, on vojno lice. A sada se budim, on stoji iznad mene i tiho govori: ‘Kako ćeš ti bez mene ostati?’…“

Te reči slomile su tišinu sobe. Žene koje su do tada delile fizički bol, sada su delile i duševni.

Trenutak kada duša napušta telo

U večernjim satima razgovor je spontano dotakao temu smrti. I tada je Larisa izgovorila rečenicu koja je zaledila sve prisutne:

— A ja znam šta je tamo. Ja sam već doživela smrt.

Na molbu prisutnih da ispriča, Larisa je opisala iskustvo staro dve decenije: trenutak kada je, nakon što joj je pozlilo, imala snažan duhovni doživljaj.

„Probudila sam se pored dve figure u belom. Položili su me u neku vrstu odeljka. Okolo — mnogo takvih odeljaka. I meni je bilo tako dobro… Takav mir, spokoj i radost kakvu nikada nisam osetila na zemlji. Nisam želela da se vraćam“, pričala je tihim glasom.

A onda — vapaj deteta. „Čula sam glas svog sina: ‘Mama! Mama, vrati se!’ U meni je počela borba. Jedan deo mene želeo je tamo gde je svetlost i blaženstvo. Drugi — majčinski — vukao me nazad. I taj deo je pobedio.“

Kada je otvorila oči, muž i sin stajali su iznad nje, u suzama. Lekar je samo izustio: „Izgleda da sam pogrešio. Vaša žena nije umrla. Iako, ne razumem kako je to moguće.“

Duhovno iskustvo koje se ne zaboravlja

Larisa nikada nije čitala duhovne knjige, nije poznavala crkvenu literaturu, ali ono što je opisala — figure u belom, mir, borbu duše između svetlosti i zemlje — gotovo se u potpunosti poklapa sa svedočanstvima svetih otaca o trenutku kada duša prelazi granicu ovozemaljskog života.

Za žene u toj bolničkoj sobi, ta ispovest nije bila samo priča o smrti — bila je svedočanstvo o životu, ljubavi i veri.

Božija promisao i snaga vere

„Tada sam shvatila da moj ‘kamenčić’ nije bio samo telesno iskušenje“, rekla je kasnije autorka ovog svedočanstva, Elvira Parfenova, direktorka za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. „Bog me je doveo tamo da čujem tu priču, da dobijem utehu i da ponovo osetim snagu vere i ljudske blizine.“

Život, kaže ona, liči na slagalicu. Neki delovi dugo ne pronalaze svoje mesto. Ali onda, u jednom tihom trenutku, sve se uklopi. I slika dobije smisao.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

1 Komentara

Najnoviji komentari Najstariji komentari