Direktorka Fondacije „Dom za slepe i gluve“ Elvira Parfenova priča kako su obična noć, strašan bol i neočekivan susret s nepoznatim pretvorili bolničku sobu u mesto gde su strah, patnja i vera isprepleli živote žena koje se do tada nisu ni poznavale.
Jedna bolnička noć i susret sa potpunom nepoznatom promenili su način na koji jedna žena gleda na život, bol i veru. U tihom prostoru sobe, gde se prepliću strah, patnja i nada, rodila se priča koja ne ostavlja ravnodušnim.
Bila je to obična noć koja je započela jakim bolom za Ruskinju Elviru Parfenovu, direktorku za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. Dijagnoza — kamen u bubregu. Iako je lekar rekao da će „mali kamen sam izaći“, bol je bila gotovo nepodnošljiva. U sobi sa još nekoliko žena, u deljenju bola i međusobnoj podršci, rodila se tiha solidarnost koja često nastaje kada se ljudi nađu u zajedničkoj nevolji.
U tu atmosferu patnje i međusobnog razumevanja došla je još jedna pacijentkinja — Larisa. Veoma bleda, ćutke je trpela bol od šest bubrežnih kamenova. Ipak, fizička bol bila je samo senka mnogo teže muke: njen muž bio je u poslednjem stadijumu raka, a lekari su otvoreno govorili da je vreme da se „pripreme za prelazak u drugi svet“.
„Od mladosti smo zajedno“, rekla je Larisa kroz suze. „Dvoje dece, selidbe, on vojno lice. A sada se budim, on stoji iznad mene i tiho govori: ‘Kako ćeš ti bez mene ostati?’…“
Te reči slomile su tišinu sobe. Žene koje su do tada delile fizički bol, sada su delile i duševni.
KOME BOG DAJE DRUGU ŠANSU I ŠTA OSTALIMA TIME PORUČUJE: Otac Vladimir o kliničkoj smrti
U večernjim satima razgovor je spontano dotakao temu smrti. I tada je Larisa izgovorila rečenicu koja je zaledila sve prisutne:
— A ja znam šta je tamo. Ja sam već doživela smrt.
Na molbu prisutnih da ispriča, Larisa je opisala iskustvo staro dve decenije: trenutak kada je, nakon što joj je pozlilo, imala snažan duhovni doživljaj.
„Probudila sam se pored dve figure u belom. Položili su me u neku vrstu odeljka. Okolo — mnogo takvih odeljaka. I meni je bilo tako dobro… Takav mir, spokoj i radost kakvu nikada nisam osetila na zemlji. Nisam želela da se vraćam“, pričala je tihim glasom.
A onda — vapaj deteta. „Čula sam glas svog sina: ‘Mama! Mama, vrati se!’ U meni je počela borba. Jedan deo mene želeo je tamo gde je svetlost i blaženstvo. Drugi — majčinski — vukao me nazad. I taj deo je pobedio.“
Kada je otvorila oči, muž i sin stajali su iznad nje, u suzama. Lekar je samo izustio: „Izgleda da sam pogrešio. Vaša žena nije umrla. Iako, ne razumem kako je to moguće.“
Larisa nikada nije čitala duhovne knjige, nije poznavala crkvenu literaturu, ali ono što je opisala — figure u belom, mir, borbu duše između svetlosti i zemlje — gotovo se u potpunosti poklapa sa svedočanstvima svetih otaca o trenutku kada duša prelazi granicu ovozemaljskog života.
Za žene u toj bolničkoj sobi, ta ispovest nije bila samo priča o smrti — bila je svedočanstvo o životu, ljubavi i veri.
„Tada sam shvatila da moj ‘kamenčić’ nije bio samo telesno iskušenje“, rekla je kasnije autorka ovog svedočanstva, Elvira Parfenova, direktorka za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. „Bog me je doveo tamo da čujem tu priču, da dobijem utehu i da ponovo osetim snagu vere i ljudske blizine.“
Život, kaže ona, liči na slagalicu. Neki delovi dugo ne pronalaze svoje mesto. Ali onda, u jednom tihom trenutku, sve se uklopi. I slika dobije smisao.
Kiparski arhijerej objašnjava kako preopterećenost brigama postaje navika koja polako razgrađuje odnose i unutrašnji mir.
Incident kod Damaskih vrata izazvao je zabrinutost verskih zajednica, uz navode da policija nije izvršila hapšenja i da je oštećenom sugerisano da ne podnese zvaničnu prijavu.
Osvećenje Himelstira zakazano je za oktobar 2026. godine, a mitropolit nemački veruje da bi ova svetinja mogla da preraste u duhovno i kulturno središte Srba u Nemačkoj i mesto koje će ih učiniti vidljivijim u javnom životu.
U paraklisu Svetog Luke Krimskog služena je arhijerejska liturgija, obeleženo unapređenje u čin protonamesnika i upućene poruke o spoju medicine, vere i služenja čoveku u jednoj od najvažnijih zdravstvenih ustanova u Srbiji.
Zapis iz „Svetogorskog kuvara“ monaha Onufrija otkriva kako kombinacija spanaća, oraha i tahinija stvara jelo koje iznenađuje i ukusom i jednostavnošću, posebno u danima posta na vodi.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Isti svetitelj, različiti praznici: Šta Crkva zapravo obeležava na „zimske“ i „letnje“ datume
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Kiparski arhijerej objašnjava kako preopterećenost brigama postaje navika koja polako razgrađuje odnose i unutrašnji mir.
Incident kod Damaskih vrata izazvao je zabrinutost verskih zajednica, uz navode da policija nije izvršila hapšenja i da je oštećenom sugerisano da ne podnese zvaničnu prijavu.
Duhovna praksa i te kako utiče na zdravlje.
Pravoslavni podvižnici su savetovali da se ne veruje svakom snu.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
Zapis iz „Svetogorskog kuvara“ monaha Onufrija otkriva kako kombinacija spanaća, oraha i tahinija stvara jelo koje iznenađuje i ukusom i jednostavnošću, posebno u danima posta na vodi.
Od Nemanjića i Svetog Save do legendi o skrivenom blagu i izvoru za koji se veruje da ima posebnu snagu, svetinja u dolini reke Studenice i dalje spaja proverenu istoriju i predanja koja ne prestaju da žive.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
