Direktorka Fondacije „Dom za slepe i gluve“ Elvira Parfenova priča kako su obična noć, strašan bol i neočekivan susret s nepoznatim pretvorili bolničku sobu u mesto gde su strah, patnja i vera isprepleli živote žena koje se do tada nisu ni poznavale.
Jedna bolnička noć i susret sa potpunom nepoznatom promenili su način na koji jedna žena gleda na život, bol i veru. U tihom prostoru sobe, gde se prepliću strah, patnja i nada, rodila se priča koja ne ostavlja ravnodušnim.
Bila je to obična noć koja je započela jakim bolom za Ruskinju Elviru Parfenovu, direktorku za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. Dijagnoza — kamen u bubregu. Iako je lekar rekao da će „mali kamen sam izaći“, bol je bila gotovo nepodnošljiva. U sobi sa još nekoliko žena, u deljenju bola i međusobnoj podršci, rodila se tiha solidarnost koja često nastaje kada se ljudi nađu u zajedničkoj nevolji.
Susret koji menja život
U tu atmosferu patnje i međusobnog razumevanja došla je još jedna pacijentkinja — Larisa. Veoma bleda, ćutke je trpela bol od šest bubrežnih kamenova. Ipak, fizička bol bila je samo senka mnogo teže muke: njen muž bio je u poslednjem stadijumu raka, a lekari su otvoreno govorili da je vreme da se „pripreme za prelazak u drugi svet“.
„Od mladosti smo zajedno“, rekla je Larisa kroz suze. „Dvoje dece, selidbe, on vojno lice. A sada se budim, on stoji iznad mene i tiho govori: ‘Kako ćeš ti bez mene ostati?’…“
Te reči slomile su tišinu sobe. Žene koje su do tada delile fizički bol, sada su delile i duševni.
U večernjim satima razgovor je spontano dotakao temu smrti. I tada je Larisa izgovorila rečenicu koja je zaledila sve prisutne:
— A ja znam šta je tamo. Ja sam već doživela smrt.
Na molbu prisutnih da ispriča, Larisa je opisala iskustvo staro dve decenije: trenutak kada je, nakon što joj je pozlilo, imala snažan duhovni doživljaj.
„Probudila sam se pored dve figure u belom. Položili su me u neku vrstu odeljka. Okolo — mnogo takvih odeljaka. I meni je bilo tako dobro… Takav mir, spokoj i radost kakvu nikada nisam osetila na zemlji. Nisam želela da se vraćam“, pričala je tihim glasom.
A onda — vapaj deteta. „Čula sam glas svog sina: ‘Mama! Mama, vrati se!’ U meni je počela borba. Jedan deo mene želeo je tamo gde je svetlost i blaženstvo. Drugi — majčinski — vukao me nazad. I taj deo je pobedio.“
Kada je otvorila oči, muž i sin stajali su iznad nje, u suzama. Lekar je samo izustio: „Izgleda da sam pogrešio. Vaša žena nije umrla. Iako, ne razumem kako je to moguće.“
Duhovno iskustvo koje se ne zaboravlja
Larisa nikada nije čitala duhovne knjige, nije poznavala crkvenu literaturu, ali ono što je opisala — figure u belom, mir, borbu duše između svetlosti i zemlje — gotovo se u potpunosti poklapa sa svedočanstvima svetih otaca o trenutku kada duša prelazi granicu ovozemaljskog života.
Za žene u toj bolničkoj sobi, ta ispovest nije bila samo priča o smrti — bila je svedočanstvo o životu, ljubavi i veri.
Božija promisao i snaga vere
„Tada sam shvatila da moj ‘kamenčić’ nije bio samo telesno iskušenje“, rekla je kasnije autorka ovog svedočanstva, Elvira Parfenova, direktorka za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. „Bog me je doveo tamo da čujem tu priču, da dobijem utehu i da ponovo osetim snagu vere i ljudske blizine.“
Život, kaže ona, liči na slagalicu. Neki delovi dugo ne pronalaze svoje mesto. Ali onda, u jednom tihom trenutku, sve se uklopi. I slika dobije smisao.
U svečanom prijemu u Patrijaršiji, srpski patrijarh Porfirije poručio je novorukopoloženim đakonima da njihova služba nije samo čast, već i sveta odgovornost — da životom i delom svedoče Hrista i budu stubovi vere u savremenom svetu.
Nakon nasilnog prekida manifestacije „Dani srpske kulture“, Srpska pravoslavna crkva oštro je osudila čin mržnje i poručila da istinsko rodoljublje ne sme da se pretvori u netrpeljivost.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
U trenucima životnih izazova često se pitamo kome da se obratimo – svešteniku ili psihoterapeutu? Razumevanje njihove uloge može nam pomoći da pronađemo pravi put duhovnog i psihičkog izlečenja.
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Jerej Srpske pravoslavne crkve poručio je da bolest nije kazna, već poziv na duhovno buđenje — i upozorio da savremeni čovek, u pokušaju da pobedi bol i smrt tehnologijom, gubi ono najvrednije: smisao, ljubav i veru.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Jerej Srpske pravoslavne crkve poručio je da bolest nije kazna, već poziv na duhovno buđenje — i upozorio da savremeni čovek, u pokušaju da pobedi bol i smrt tehnologijom, gubi ono najvrednije: smisao, ljubav i veru.
U besedi za 22. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva zašto je beg u pustinju više od udaljavanja od ljudi — to je put očišćenja duše, borba protiv strasti i trenutak kada čovek prestaje da služi sujeti.
