Direktorka Fondacije „Dom za slepe i gluve“ Elvira Parfenova priča kako su obična noć, strašan bol i neočekivan susret s nepoznatim pretvorili bolničku sobu u mesto gde su strah, patnja i vera isprepleli živote žena koje se do tada nisu ni poznavale.
Jedna bolnička noć i susret sa potpunom nepoznatom promenili su način na koji jedna žena gleda na život, bol i veru. U tihom prostoru sobe, gde se prepliću strah, patnja i nada, rodila se priča koja ne ostavlja ravnodušnim.
Bila je to obična noć koja je započela jakim bolom za Ruskinju Elviru Parfenovu, direktorku za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. Dijagnoza — kamen u bubregu. Iako je lekar rekao da će „mali kamen sam izaći“, bol je bila gotovo nepodnošljiva. U sobi sa još nekoliko žena, u deljenju bola i međusobnoj podršci, rodila se tiha solidarnost koja često nastaje kada se ljudi nađu u zajedničkoj nevolji.
U tu atmosferu patnje i međusobnog razumevanja došla je još jedna pacijentkinja — Larisa. Veoma bleda, ćutke je trpela bol od šest bubrežnih kamenova. Ipak, fizička bol bila je samo senka mnogo teže muke: njen muž bio je u poslednjem stadijumu raka, a lekari su otvoreno govorili da je vreme da se „pripreme za prelazak u drugi svet“.
„Od mladosti smo zajedno“, rekla je Larisa kroz suze. „Dvoje dece, selidbe, on vojno lice. A sada se budim, on stoji iznad mene i tiho govori: ‘Kako ćeš ti bez mene ostati?’…“
Te reči slomile su tišinu sobe. Žene koje su do tada delile fizički bol, sada su delile i duševni.
KOME BOG DAJE DRUGU ŠANSU I ŠTA OSTALIMA TIME PORUČUJE: Otac Vladimir o kliničkoj smrti
U večernjim satima razgovor je spontano dotakao temu smrti. I tada je Larisa izgovorila rečenicu koja je zaledila sve prisutne:
— A ja znam šta je tamo. Ja sam već doživela smrt.
Na molbu prisutnih da ispriča, Larisa je opisala iskustvo staro dve decenije: trenutak kada je, nakon što joj je pozlilo, imala snažan duhovni doživljaj.
„Probudila sam se pored dve figure u belom. Položili su me u neku vrstu odeljka. Okolo — mnogo takvih odeljaka. I meni je bilo tako dobro… Takav mir, spokoj i radost kakvu nikada nisam osetila na zemlji. Nisam želela da se vraćam“, pričala je tihim glasom.
A onda — vapaj deteta. „Čula sam glas svog sina: ‘Mama! Mama, vrati se!’ U meni je počela borba. Jedan deo mene želeo je tamo gde je svetlost i blaženstvo. Drugi — majčinski — vukao me nazad. I taj deo je pobedio.“
Kada je otvorila oči, muž i sin stajali su iznad nje, u suzama. Lekar je samo izustio: „Izgleda da sam pogrešio. Vaša žena nije umrla. Iako, ne razumem kako je to moguće.“
Larisa nikada nije čitala duhovne knjige, nije poznavala crkvenu literaturu, ali ono što je opisala — figure u belom, mir, borbu duše između svetlosti i zemlje — gotovo se u potpunosti poklapa sa svedočanstvima svetih otaca o trenutku kada duša prelazi granicu ovozemaljskog života.
Za žene u toj bolničkoj sobi, ta ispovest nije bila samo priča o smrti — bila je svedočanstvo o životu, ljubavi i veri.
„Tada sam shvatila da moj ‘kamenčić’ nije bio samo telesno iskušenje“, rekla je kasnije autorka ovog svedočanstva, Elvira Parfenova, direktorka za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. „Bog me je doveo tamo da čujem tu priču, da dobijem utehu i da ponovo osetim snagu vere i ljudske blizine.“
Život, kaže ona, liči na slagalicu. Neki delovi dugo ne pronalaze svoje mesto. Ali onda, u jednom tihom trenutku, sve se uklopi. I slika dobije smisao.
Priče o svetiteljima Zini, Mini, Ini, Pini i Rimi otkrivaju kako tradicija pravoslavne crkve spaja istoriju apostola i mučenika sa savremenim imenima.
Direktorka Fondacije „Dom za slepe i gluve“ Elvira Parfenova priča kako su obična noć, strašan bol i neočekivan susret s nepoznatim pretvorili bolničku sobu u mesto gde su strah, patnja i vera isprepleli živote žena koje se do tada nisu ni poznavale.
Zadojen duhom svoje zemljakinje Svete Tekle, Hariton je javno ispovedao hrišćanstvo.
Pravoslavna crkva s velikom ozbiljnošću gleda na motive ulaska u brak.
Hijerarhija, koja po svojoj prirodi može imati zaštitnu i organizacionu ulogu, u savremenim okolnostima prerasta u mehanizam kontrole i ućutkivanja.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
U trenucima životnih izazova često se pitamo kome da se obratimo – svešteniku ili psihoterapeutu? Razumevanje njihove uloge može nam pomoći da pronađemo pravi put duhovnog i psihičkog izlečenja.
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Priče o svetiteljima Zini, Mini, Ini, Pini i Rimi otkrivaju kako tradicija pravoslavne crkve spaja istoriju apostola i mučenika sa savremenim imenima.
Pravoslavna crkva s velikom ozbiljnošću gleda na motive ulaska u brak.
Hijerarhija, koja po svojoj prirodi može imati zaštitnu i organizacionu ulogu, u savremenim okolnostima prerasta u mehanizam kontrole i ućutkivanja.
U besedi za 18. petak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako Božja milost spaja verne kroz ljubav, krotost i požrtvovanje, vodeći ka savršenstvu Oca nebeskog bez izjednačavanja sa Njim.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
Osim Miholjskih, tokom godine se obeležavaju još i zimske, letnje i Mitrovske zadušnice.
U besedi za 18. petak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako Božja milost spaja verne kroz ljubav, krotost i požrtvovanje, vodeći ka savršenstvu Oca nebeskog bez izjednačavanja sa Njim.
Lagano, mirisno i neodoljivo hrskavo — ovo jelo od prokelja u testu donosi toplinu porodične trpeze i savršeno se uklapa u dane posta.
