Direktorka Fondacije „Dom za slepe i gluve“ Elvira Parfenova priča kako su obična noć, strašan bol i neočekivan susret s nepoznatim pretvorili bolničku sobu u mesto gde su strah, patnja i vera isprepleli živote žena koje se do tada nisu ni poznavale.
Jedna bolnička noć i susret sa potpunom nepoznatom promenili su način na koji jedna žena gleda na život, bol i veru. U tihom prostoru sobe, gde se prepliću strah, patnja i nada, rodila se priča koja ne ostavlja ravnodušnim.
Bila je to obična noć koja je započela jakim bolom za Ruskinju Elviru Parfenovu, direktorku za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. Dijagnoza — kamen u bubregu. Iako je lekar rekao da će „mali kamen sam izaći“, bol je bila gotovo nepodnošljiva. U sobi sa još nekoliko žena, u deljenju bola i međusobnoj podršci, rodila se tiha solidarnost koja često nastaje kada se ljudi nađu u zajedničkoj nevolji.
U tu atmosferu patnje i međusobnog razumevanja došla je još jedna pacijentkinja — Larisa. Veoma bleda, ćutke je trpela bol od šest bubrežnih kamenova. Ipak, fizička bol bila je samo senka mnogo teže muke: njen muž bio je u poslednjem stadijumu raka, a lekari su otvoreno govorili da je vreme da se „pripreme za prelazak u drugi svet“.
„Od mladosti smo zajedno“, rekla je Larisa kroz suze. „Dvoje dece, selidbe, on vojno lice. A sada se budim, on stoji iznad mene i tiho govori: ‘Kako ćeš ti bez mene ostati?’…“
Te reči slomile su tišinu sobe. Žene koje su do tada delile fizički bol, sada su delile i duševni.
KOME BOG DAJE DRUGU ŠANSU I ŠTA OSTALIMA TIME PORUČUJE: Otac Vladimir o kliničkoj smrti
U večernjim satima razgovor je spontano dotakao temu smrti. I tada je Larisa izgovorila rečenicu koja je zaledila sve prisutne:
— A ja znam šta je tamo. Ja sam već doživela smrt.
Na molbu prisutnih da ispriča, Larisa je opisala iskustvo staro dve decenije: trenutak kada je, nakon što joj je pozlilo, imala snažan duhovni doživljaj.
„Probudila sam se pored dve figure u belom. Položili su me u neku vrstu odeljka. Okolo — mnogo takvih odeljaka. I meni je bilo tako dobro… Takav mir, spokoj i radost kakvu nikada nisam osetila na zemlji. Nisam želela da se vraćam“, pričala je tihim glasom.
A onda — vapaj deteta. „Čula sam glas svog sina: ‘Mama! Mama, vrati se!’ U meni je počela borba. Jedan deo mene želeo je tamo gde je svetlost i blaženstvo. Drugi — majčinski — vukao me nazad. I taj deo je pobedio.“
Kada je otvorila oči, muž i sin stajali su iznad nje, u suzama. Lekar je samo izustio: „Izgleda da sam pogrešio. Vaša žena nije umrla. Iako, ne razumem kako je to moguće.“
Larisa nikada nije čitala duhovne knjige, nije poznavala crkvenu literaturu, ali ono što je opisala — figure u belom, mir, borbu duše između svetlosti i zemlje — gotovo se u potpunosti poklapa sa svedočanstvima svetih otaca o trenutku kada duša prelazi granicu ovozemaljskog života.
Za žene u toj bolničkoj sobi, ta ispovest nije bila samo priča o smrti — bila je svedočanstvo o životu, ljubavi i veri.
„Tada sam shvatila da moj ‘kamenčić’ nije bio samo telesno iskušenje“, rekla je kasnije autorka ovog svedočanstva, Elvira Parfenova, direktorka za prikupljanje sredstava i komunikacije Fondacije „Dom za slepe i gluve“. „Bog me je doveo tamo da čujem tu priču, da dobijem utehu i da ponovo osetim snagu vere i ljudske blizine.“
Život, kaže ona, liči na slagalicu. Neki delovi dugo ne pronalaze svoje mesto. Ali onda, u jednom tihom trenutku, sve se uklopi. I slika dobije smisao.
Mitropolit mileševski služio prvu liturgiju pređeosvećenih darova u ovom Velikom postu – vernicima preneo poruku o ljubavi, zajedništvu i unutrašnjoj discipline.
Sveti oci vekovima su upozoravali da čovek nije odgovoran samo za svoja dela, već i za ono što dopušta da se zadrži u njegovom umu.
Brzo se kuva, sastojci su jednostavni, a blagi ukus kiselih krastavaca i belog luka daje meru i punoću čak i najjednostavnijem obroku.
Posle tvrdnji da se u vrhu Crkve govori o mogućem preuređenju crkvene nadležnosti na Primorju, Mitropolija crnogorsko-primorska objavila opširno objašnjenje i poručila da takva ideja nema nikakvo uporište.
Duhovnici su kroz vekove ukazivali da se iza spolja vidljivih grehova često kriju dublji, prikriveniji i podmukliji poroci.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Formalnosti i spoljašnje prakse mogu dati okvir, ali samo iskrena veza sa Bogom i moralna doslednost čine veru potpunom i stvarno živom.
Od blagoslova patrijarha Pavla do molitve pred svakim mečem - otkrivamo kako pravoslavlje daje snagu, smirenost i unutrašnji kompas jednom od najvećih sportista sveta.
Pouka ovog monaha pokazuje kako skromnost, ljubav prema bližnjima i predanje Božijoj volji mogu promeniti svakodnevicu i doneti mir u haotičan život.
Vernici i istoričari zabrinuti zbog plana albanskog Ministarstva kulture da hram pretvori u muzejski prostor, što ugrožava duhovni i kulturni identitet sela.
Sveti oci vekovima su upozoravali da čovek nije odgovoran samo za svoja dela, već i za ono što dopušta da se zadrži u njegovom umu.
Duhovnici su kroz vekove ukazivali da se iza spolja vidljivih grehova često kriju dublji, prikriveniji i podmukliji poroci.
Zbog jedne jevanđeljske rečenice mnogi pomisle da vera traži odricanje od najbližih, ali ova beseda pokazuje da se iza tog poziva krije obećanje neuporedivo veće radosti i života koji ne prolazi.
Zašto ni spoljašnji mir ni uređeni život ne donose spokoj duši – snažne reči velikog pravoslavnog podvižnika razotkrivaju skrivene strasti koje čoveka udaljavaju od Boga i upozoravaju na najopasniji greh među njima.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Simeona Mirotočivog po starom i Svetog Porfirija Gaskog po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Aleksandra Aleksandrijskog, muslimani su u mesecu ramazanu, dok u judaizmu nema velikog verskog praznika.
Zašto ni spoljašnji mir ni uređeni život ne donose spokoj duši – snažne reči velikog pravoslavnog podvižnika razotkrivaju skrivene strasti koje čoveka udaljavaju od Boga i upozoravaju na najopasniji greh među njima.
Sveti Simeon je otac Svetog Save, a doba njegove vladavine smatra se prelomnim periodom u srpskoj istoriji i kulturi.
