Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge.
U pravoslavlju, strasti predstavljaju pomračenje čovekovih unutrašnjih sila, njihovo skretanje sa prirodnog puta ka Bogu i okretanje prema sebičnosti i prolaznim zadovoljstvima.
One nisu samo pojedinačni grehovi, nego duboke sklonosti koje postepeno zarobljavaju dušu, udaljavaju je od njenog izvornog mira i pretvaraju čoveka u biće koje više ne upravlja sobom.
Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge. One remete duhovnu ravnotežu, čineći da um postane zamagljen, srce stvrdnuto, a život lišen istinske radosti.
U pravoslavnoj duhovnosti posebno se naglašava da su strasti opasne upravo zato što se često čine bezazlenim ili čak prirodnim. One ulaze u čoveka tiho, u početku kao sitne slabosti ili prolazne želje, a zatim sve više preuzimaju vlast nad njim.
Tako čovek, misleći da je slobodan, zapravo živi pod teretom nevidljivog ropstva. Strasti čine da osoba reaguje impulsivno, da gubi sposobnost razboritog rasuđivanja i da se postepeno povlači u zatvor sopstvenih navika i unutrašnjih nemira.
Umesto da voli, čovek počinje da poseduje; umesto da traži smisao, traži zadovoljstvo; umesto da se daruje, on se brani od drugih.
Pravoslavni oci uče da se čovek ne oslobađa strasti spoljašnjim metodama nego unutrašnjim preobražajem. Put očišćenja ne sastoji se samo u borbi protiv greha, već u vraćanju čoveka njegovoj iskonskoj prirodi, onoj koja je stvorena da bude slobodna, smirena i sposobna za ljubav. Oslobađanje od strasti donosi i preobražaj celokupne ličnosti: vraća se jasnost uma, toplina srca i mir u duši.
Na taj se način govori i mitropolit Venijamin, naglašavajući da istinska sloboda ne dolazi spolja, već iz unutrašnjeg oslobođenja čoveka od njegovih vezanosti i pomračenja:
"Mi, grešni, ne možemo biti slobodni, jer nama vladaju naše strasti. I samo onoliko koliko ih se oslobađamo raste i naša sloboda. Smirenje daje slobodu. Gord čovek je rob samog sebe, iako umišlja da je slobodan... Neverje je ropstvo. A ljudi misle da je suprotno. Gospod oslobađa od porobljenosti strastima ljudske volje".
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.
U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji ne napušta svoje stvorenje čak ni onda kada se ono udalji od njega.
Dobro delo gubi svoj pravi smisao kada čovek počne da ga čini zbog sebe.
Pitanje koje na prvi pogled deluje jednostavno otvara jednu od najdubljih tajni vere i suočava čoveka sa granicama sopstvenog poimanja.
Početak novog godišnjeg bogoslužbenog kruga Crkva dočekuje molitvom za Božji blagoslov, rodnost zemlje, blagorastvorenje vazduha i dobro svih ljudi, čuvajući drevnu tradiciju dugu više vekova.
Tri jufke, sočan nadev od mlevenog mesa i luka i posebna završnica u kojoj se krajevi testa preklapaju preko nadeva daju mu izgled i ukus koji se pamte.
U besedi za ponedeljak 16. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači značenje reči "početak" i objašnjava večnost Hrista, Sina Očevog.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Na prvi pogled deluju gotovo isto, ali se iza ova dva pojma kriju različiti odgovori na jedno od najvećih pitanja čoveka: šta možemo da znamo o Bogu?
Posebno je opasno podsmevati se drugome kada mislimo da smo u nečemu bolji, uspešniji ili moralniji.
Strah je prirodna ljudska reakcija, ali on postaje opasan kada nam zarobi dušu i udalji nas od Boga.
Dobro delo gubi svoj pravi smisao kada čovek počne da ga čini zbog sebe.
Pitanje koje na prvi pogled deluje jednostavno otvara jednu od najdubljih tajni vere i suočava čoveka sa granicama sopstvenog poimanja.
U besedi za ponedeljak 16. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači značenje reči "početak" i objašnjava večnost Hrista, Sina Očevog.
Svetitelj upozorava da sukob može biti završen spolja, dok u čoveku nastavlja da traje mnogo duže i polako zauzima sve više prostora.
Dobro delo gubi svoj pravi smisao kada čovek počne da ga čini zbog sebe.
Sveti oci su uvek naglašavali da, ma kakvo dete da je, ne treba ga posmatrati kao problem koji treba "slomiti“, već kao ličnost koju treba oblikovati.
Duša poseduje svojevrsni duhovni mehanizam upravljanja telom, a kao primer za to je fantomski bol, tvrdi otac Danil.
Sveti oci nisu slučajno uzdržanje od hrane, kao i od alkohola, smatrali važnim delom duhovne borbe.
Profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava na moguću promenu odnosa među pomesnim crkvama i novo približavanje Zapadu.
Ispod površine akumulacije ponovo su se pojavili ostaci starog Karakurta, sela koje je potopljeno, a čiji verski objekti svedoče o zajedničkom životu muslimana i hrišćana.
Pravoslavni teolog Andrea Kereš objavila je snimak svadbenog veselja koji je veoma brzo privukao pažnju na društvenim mrežama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
