Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge.
U pravoslavlju, strasti predstavljaju pomračenje čovekovih unutrašnjih sila, njihovo skretanje sa prirodnog puta ka Bogu i okretanje prema sebičnosti i prolaznim zadovoljstvima.
One nisu samo pojedinačni grehovi, nego duboke sklonosti koje postepeno zarobljavaju dušu, udaljavaju je od njenog izvornog mira i pretvaraju čoveka u biće koje više ne upravlja sobom.
Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge. One remete duhovnu ravnotežu, čineći da um postane zamagljen, srce stvrdnuto, a život lišen istinske radosti.
U pravoslavnoj duhovnosti posebno se naglašava da su strasti opasne upravo zato što se često čine bezazlenim ili čak prirodnim. One ulaze u čoveka tiho, u početku kao sitne slabosti ili prolazne želje, a zatim sve više preuzimaju vlast nad njim.
Tako čovek, misleći da je slobodan, zapravo živi pod teretom nevidljivog ropstva. Strasti čine da osoba reaguje impulsivno, da gubi sposobnost razboritog rasuđivanja i da se postepeno povlači u zatvor sopstvenih navika i unutrašnjih nemira.
Umesto da voli, čovek počinje da poseduje; umesto da traži smisao, traži zadovoljstvo; umesto da se daruje, on se brani od drugih.
Pravoslavni oci uče da se čovek ne oslobađa strasti spoljašnjim metodama nego unutrašnjim preobražajem. Put očišćenja ne sastoji se samo u borbi protiv greha, već u vraćanju čoveka njegovoj iskonskoj prirodi, onoj koja je stvorena da bude slobodna, smirena i sposobna za ljubav. Oslobađanje od strasti donosi i preobražaj celokupne ličnosti: vraća se jasnost uma, toplina srca i mir u duši.
Na taj se način govori i mitropolit Venijamin, naglašavajući da istinska sloboda ne dolazi spolja, već iz unutrašnjeg oslobođenja čoveka od njegovih vezanosti i pomračenja:
"Mi, grešni, ne možemo biti slobodni, jer nama vladaju naše strasti. I samo onoliko koliko ih se oslobađamo raste i naša sloboda. Smirenje daje slobodu. Gord čovek je rob samog sebe, iako umišlja da je slobodan... Neverje je ropstvo. A ljudi misle da je suprotno. Gospod oslobađa od porobljenosti strastima ljudske volje".
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.
U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji ne napušta svoje stvorenje čak ni onda kada se ono udalji od njega.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Strasti su, prema pravoslavlju, izopačene i neumerene sklonosti duše, duhovne rane koje, ako se ne leče, postaju tirani našeg bića.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sa grčkog ostrva Spetses stiže recept za skromno, a ukusno manastirsko jelo koje u jednostavnim sastojcima čuva duh molitve, mora i tišine Istočnog petka.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
