Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge.
U pravoslavlju, strasti predstavljaju pomračenje čovekovih unutrašnjih sila, njihovo skretanje sa prirodnog puta ka Bogu i okretanje prema sebičnosti i prolaznim zadovoljstvima.
One nisu samo pojedinačni grehovi, nego duboke sklonosti koje postepeno zarobljavaju dušu, udaljavaju je od njenog izvornog mira i pretvaraju čoveka u biće koje više ne upravlja sobom.
Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge. One remete duhovnu ravnotežu, čineći da um postane zamagljen, srce stvrdnuto, a život lišen istinske radosti.
U pravoslavnoj duhovnosti posebno se naglašava da su strasti opasne upravo zato što se često čine bezazlenim ili čak prirodnim. One ulaze u čoveka tiho, u početku kao sitne slabosti ili prolazne želje, a zatim sve više preuzimaju vlast nad njim.
Tako čovek, misleći da je slobodan, zapravo živi pod teretom nevidljivog ropstva. Strasti čine da osoba reaguje impulsivno, da gubi sposobnost razboritog rasuđivanja i da se postepeno povlači u zatvor sopstvenih navika i unutrašnjih nemira.
Umesto da voli, čovek počinje da poseduje; umesto da traži smisao, traži zadovoljstvo; umesto da se daruje, on se brani od drugih.
Pravoslavni oci uče da se čovek ne oslobađa strasti spoljašnjim metodama nego unutrašnjim preobražajem. Put očišćenja ne sastoji se samo u borbi protiv greha, već u vraćanju čoveka njegovoj iskonskoj prirodi, onoj koja je stvorena da bude slobodna, smirena i sposobna za ljubav. Oslobađanje od strasti donosi i preobražaj celokupne ličnosti: vraća se jasnost uma, toplina srca i mir u duši.
Na taj se način govori i mitropolit Venijamin, naglašavajući da istinska sloboda ne dolazi spolja, već iz unutrašnjeg oslobođenja čoveka od njegovih vezanosti i pomračenja:
"Mi, grešni, ne možemo biti slobodni, jer nama vladaju naše strasti. I samo onoliko koliko ih se oslobađamo raste i naša sloboda. Smirenje daje slobodu. Gord čovek je rob samog sebe, iako umišlja da je slobodan... Neverje je ropstvo. A ljudi misle da je suprotno. Gospod oslobađa od porobljenosti strastima ljudske volje".
Ono što nije urađeno juče, može se uraditi danas, a ono što niste uradili pre, možete sutra, naglašava otac Haralampije.
Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.
U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji ne napušta svoje stvorenje čak ni onda kada se ono udalji od njega.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Strasti su, prema pravoslavlju, izopačene i neumerene sklonosti duše, duhovne rane koje, ako se ne leče, postaju tirani našeg bića.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Čovek opterećen sopstvenim padovima i pogrešnim izborima često oseća nemoć da se vrati na pravi put.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Iako većina jevrejskih autoriteta smatra da je pirsing ušiju prihvatljiv, pitanje postaje znatno složenije kada su u pitanju drugi delovi tela.
