Zvezda serijala „Mortal Kombat“ u 75. godini upokojila se u Santa Barbari, a njegov duhovni put ka pravoslavlju i krštenju ostaje inspiracija za sve koji traže smisao i unutrašnji mir.
Slavni holivudski glumac japanskog porekla, Kari Hirojuki Tagava, upokojio se u Santa Barbari u 75. godini. Svetsku slavu stekao je ulogama u filmovima "Mortal Kombat", "Pearl Harbor", "Memoari jedne gejše" i "47 ronina", a publika ga dobro pamti i po ulozi u čuvenom filmu reditelja Bernarda Bertolučija "Poslednji kineski car".
- Tagava je podlegao komplikacijama izazvanim moždanim udarom - rekla je njegova menadžerka Mardži Vajner i dodala da je umro okružen porodicom i ljubavlju, prenosi Asošiejted pres.
Iako ga filmsko platno pamti kao surovog ratnika i gospodara tame, lični put Karija Hirojukija Tagave kretao se u potpuno suprotnom pravcu - ka smirenju, pokajanju i veri. Rođen 1950. godine, Tagava je bio jedan od prepoznatljivih holivudskih „antiheroja“ devedesetih. U zreloj dobi života načinio je korak koji nije bio ni marketinški potez ni prolazni impuls: primio je pravoslavnu veru i na krštenju dobio ime Pantelejmon.
Tagava je odrastao u Sjedinjenim Američkim Državama i rano je došao u dodir sa hrišćanstvom, ali je svoj pravi verski izbor oblikovao tek posle decenija traganja.
- Ovo pitanje je dugo bilo u mom umu. Još od detinjstva sam osećao da tražim nešto što još nisam pronašao - ispričao je u jednom od retkih duhovnih intervjua.
Tanjug/Photo by Jordan Strauss/Invision/AP, File
Kari Hirojuki Tagava
Dug put do odluke
U istom razgovoru govorio je da je njegov odnos prema hrišćanstvu postojao od najranijih godina, ali da taj odnos dugo nije imao dubinu koju je kasnije otkrio u pravoslavlju.
- Od šeste godine sam išao u nedeljnu školu i odrastao sam kao hrišćanin. Ali ono što sam upoznao kasnije u pravoslavnoj veri bilo je nešto sasvim drugo, više poštovanja, više odgovornosti, više tišine u kojoj čovek vidi sebe - rekao je Tagava u jednom od svojih intervjua.
Odluka nije došla odjednom. Borba je trajala godinama, uz unutrašnja preispitivanja i sumnje. Presek se, po njegovim rečima, dogodio onda kada je shvatio da više ne može da ostane samo posmatrač.
- Dugo sam čekao da pronađem pravu strukturu za sebe. I taj trenutak je došao tek pred samo moje krštenje - rekao je glumac.
Tanjug/AP Photo/Lucy Pemoni, File
Kari Hirojuki Tagava
Strah koji ga je doveo do vere
Jedna njegova rečenica obišla je pravoslavne medije širom sveta i ostala kao najpreciznija slika njegovog unutrašnjeg stanja:
- Ne plašim se smrti. Plašim se samo jednog, da ne budem dostojan Božje ljubavi.
Upravo taj strah, kako je sam objašnjavao, nije bio strah od kraja života, već strah od duhovne praznine, od života provedenog bez istinskog smisla. U trenutku kada je odlučio da primi krštenje, izgovorio je i reči koje su otkrile suštinu njegovog izbora:
- Posle mnogo razmišljanja shvatio sam da postoji samo jedno rešenje za moju dušu Bog.
Kada je 2015. godine kršten u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i primio ime Pantelejmon, Tagava je taj događaj opisao kao unutrašnje očišćenje:
- Osetio sam kao da je sa mene spalo nešto što sam nosio ceo život. Kao da sam prvi put zaista slobodan
"Ispovest samuraja" i lična identifikacija sa ulogom
Nakon krštenja, pažnju pravoslavne javnosti posebno je privukao film "Ispovest samuraja" („Jerej-san“), u kojem je Tagava tumačio Japanca koji pronalazi pravoslavnu veru i postaje sveštenik. Iako taj film nije bio poslednji u njegovoj karijeri, ostao je najdublje povezan sa njegovim ličnim životom.
Za razliku od mnogih prethodnih uloga, ova nije bila samo profesionalni zadatak. U njoj se, kako je priznavao, prepoznao. Nije glumio čoveka koji traži Boga - on je u tom trenutku zaista tražio i pronašao Boga.
Tanjug/Photo by Richard Shotwell/Invision/AP, File
Kari Hirojuki Tagava
Vera kao lična odgovornost
Tagava nikada nije sebe predstavljao kao učitelja ili propovednika. Svestan sopstvenih slabosti, govorio je o veri kao o putu koji traje i koji zahteva neprekidnu unutrašnju borbu. Posle krštenja je isticao da želi da svoje umeće, životno iskustvo i rad sa mladima usmeri ka prenošenju moralnih vrednosti:
- Želim da ljudima, posebno deci, prenesem nešto više od tehnike i borbe. Želim da im pokažem da je život dar i da čovek za taj dar odgovara pred Bogom
On se nije povukao iz javnog života, niti je težio duhovnoj izolaciji. Ostao je glumac, ali sa drugačijom unutrašnjom merom, sa svešću da slava i uloge ne mogu zameniti ono što se gradi u savesti.
Trag koji ostaje
Život Karija Hirojukija Tagave ostaje zabeležen u dva paralelna toka. Jedan je filmski, obeležen snažnim, često mračnim likovima koji su ga proslavili širom planete. Drugi je tihi, duhovni - onaj koji je započeo u trenutku krštenja, novog imena i ličnog preumljenja.
Za pravoslavne vernike, njegov put ostaje svedočanstvo da Bog priziva čoveka u svakom trenutku života, bez obzira na poreklo, godine i prethodne izbore. A njegove reči da se ne plaši smrti, već nedostojnosti pred Božjom ljubavlju, ostaju kao jednostavna, ali snažna duhovna poruka.
Dok su vernici slavili praznik Svetih apostola Petra i pala, košarkaš Luka Vildoza kršten je pod svodovima najvećeg srpskog hrama – evo zbog čega je odlučio da promeni veru i kako je njegova odluka ganula Beograd.
Čuveni dirigent venčao se po pravoslavnim kanonima u gruzijskom manastiru Samtavro, obučen u narodnu nošnju; njegova izabranica je mlada Gruzinka, fitnes instruktorka Marijam Šarmanašvili.
Košarkaš koji je osvojio svet, posle bronzane medalje na EuroBasketu 2025, otvara dušu i govori o detinjstvu u Atini, značaju Crkve i trenutku kada je kroz krštenje osetio da njegov život dobija dublji smisao.
Rođen kao Johen Bunge, odrastao bez žive vere, danas živi povučeno u italijanskom delu Švajcarske, noseći u sebi put koji je započeo među ratnim zgarištima i rimskim katakombama.
Spor u parohiji Sabornog hrama Svetog Save u Klivlendu prerastao je u višemesečni sukob zbog smene sveštenika i pitanja finansijske odgovornosti u Eparhiji istočnoameričkoj.
Osvećeno znamenje koje je potonulo pre plivanja pronađeno je dan kasnije i sada se čuva u hramu Svete Trojice, gde mu vernici prilaze na poklonjenje i celivanje.
Bez pompe i velikih reči, u molitvi i sabranosti, Sabor Svetog Jovana Krstitelja u ostroškoj svetinji protekao je kao retka prilika da se vera ne objašnjava - već doživi.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Izveštaj Skupštine pravoslavnih episkopa svedoči o snažnom širenju pravoslavnih bogoslužbenih mesta i rastu broja sveštenoslužitelja, uz vidljive promene na verskoj mapi Francuske i izazove koji prate ovaj process.
Parohije od Teksasa do Njujorka beleže stotine novih vernika koji se pripremaju za krštenje, dok arhijerej Antiohijske patrijaršije ističe da iza brojki stoji dug i zahtevan put istinskog obraćenja, a ne prolazni trend.
Osvećeno znamenje koje je potonulo pre plivanja pronađeno je dan kasnije i sada se čuva u hramu Svete Trojice, gde mu vernici prilaze na poklonjenje i celivanje.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Preteča Gospodnji jedini je svetac koji se u Pravoslavnoj crkvi proslavlja čak sedam puta godišnje – kroz praznike koji prate njegov život, služenje, stradanje i čudesnu istoriju njegove najveće svetinje.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
