Pouka oca Gervasija Agiorita razotkriva kako navika da volimo svoju prljavštinu koči život koji Bog zamislio za nas.
Nekada se dešava da zbog jedne uporne greške ljudi godinama vrte u istom krugu: naviknu se na sopstvene rane, na unutrašnji nered, i počnu da ga doživljavaju kao deo identiteta. Umesto da traže isceljenje, traže opravdanje. Umesto promene – svedoke koji će potvrditi da su u pravu. Upravo tu, u toj zameni teza, počinje većina naših poraza. A rešenje, koliko god zvučalo grubo i nepopularno, nudi jedna kratka, ali nemilosrdno iskrena pouka monaha Gervasija Agiorita.
- Glavni uzrok problema koji vas, najčešće, prate skoro čitav život jeste što ste zavoleli prljavštinu koju nosite u sebi, i što očekujete da neko drugi treba da tu prljavštinu očisti iz vas. A kad neko to i pokuša, dobijate napade histerije i besa. Problem je samoživost, egoizam i krajnji kukavičluk koji žive u vama i hrane se vašom prljavštinom. Više volite da živite u agoniji i samosažaljenju nego da odbacite smrad iz svog karaktera i života i da živite život zbog koga ste rođeni. Život koji je Bog zamislio da živite kad vas je stvorio - govorio je monah Gervasije.
Kada prestati braniti sopstvenu tamu
Ove reči ne nude utehu, nego dijagnozu. I upravo zato bole. U njima nema finih obloga, nema pokušaja da se čovek umiri pričom da „nije do njega“ i da su „okolnosti krive“. Naprotiv: Gervasije bez oklevanja pokazuje prstom u ono mesto od kojeg najčešće bežimo – u sopstvenu volju. U srž navike da se trpi ono što je loše, samo zato što je poznato. U spremnost da se sopstveni padovi pretvore u stil života, a rane u alibi.
U pravoslavnom iskustvu, čovek nije pozvan da bude kustos sopstvene tame, već njen svedok i iscelitelj kroz pokajanje. Pokajanje, međutim, nije sentimentalni uzdah niti kratkotrajna griža savesti. To je odluka da se prekine sa onim što nas razgrađuje, pa makar to bilo bolno, pa makar značilo da se odreknemo slike o sebi na koju smo navikli. Gervasije upravo tu pogađa: u našu sklonost da radije živimo u poznatoj bedi nego u neizvesnosti promene.
Sloboda počinje iznutra
Njegova pouka podseća da sloboda u hrišćanskom smislu ne počinje spolja, nego iznutra. Ne počinje time što će se promeniti drugi, nego time što će čovek prestane da brani ono što ga truje. I možda je baš u toj rečenici – da smo zavoleli prljavštinu koju nosimo – sadržana najteža, ali i najlekovitija istina: da Bog ne stvara ljude za život u skučenosti, već za širinu u kojoj se diše punim plućima. Put do te širine ne vodi preko izgovora, već preko hrabrosti da se prizna, preseče i krene. I to je, na kraju, jedini poraz koji se u pravoslavlju smatra pobedom.
Čitanje Jevanđelja za 32. ponedeljak po Duhovima
Foto: SPC
Jevanđelje
Saborna Poslanica Svetog apostola Jakova, začalo 53 (2,14-26)
14. Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? 15. Ako li brat ili sestra goli budu, i oskudevaju u svakodnevnoj hrani, 16. i reče im koji od vas: „Idite s mirom, grijte se, i nasitite se", a ne date im što je potrebno za telo, kakva je korist? 17. Tako i vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi.
18. No neko će reći: “Ti imaš veru, a ja imam dela." Pokaži mi veru tvoju bez dela tvojih, a ja ću tebi pokazati veru moju iz dela mojih. 19. Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhte. 20. Ali hoćeš li da znaš, o čoveče sujetni, da je vera bez dela mrtva? 21. Avraam, otac naš, ne opravda li se delima kad prinese Isaka sina svog na žrtvenik? 22. Vidiš li kako je vera sadejstvovala delima njegovim, i kroz dela usavršila se vera?
23. I ispuni se Pismo koje govori: “Avraam poverova Bogu, i primi mu se u pravdu, i prijatelj Božiji nazva se." 24. Vidite li, dakle, da se delima opravdava čovek, a ne samo verom? 25. A slično i Rava bludnica ne opravda li se delima kada primi uhode, i izvede ih drugim putem? 26. Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva.
Jevanđelje po Marku, 48. (10,46-52)
46. I dođoše u Jerihon. I kad izlažaše iz Jerihona, on i učenici njegovi i narod mnogi, sin Timejev, Vartimej slepi seđaše kraj puta, proseći. 47. i čuvši da je to Isus Nazarećanin, stade vikati i govoriti: „Sine Davidov Isuse, pomiluj me!” 48. I prećahu mu mnogi da ućuti, a on još većma vikaše: „Sine Davidov, pomiluj me!” 49. I zaustavivši se Isus reče: „Pozovite ga!” I zovnuše slepoga govoreći mu: „Ne boj se, ustani, zove te.” 50. A on, zbacivši sa sebe haljinu svoju, ustade i dođe Isusu. 51. I odgovarajući reče mu Isus: „Šta hoćeš da ti učinim?” A slepi mu reče: „Učitelju, da progledam.” 52. A Isus mu reče: „Idi, vera tvoja spase te.” I odmah progleda, i otide putem za Isusom.
Priča o čoveku koji je grešio ceo život, ali se iskreno pokajao, otkriva večni dijalog između ljudske nesavršenosti i božanske milosti – i pruža nadu svakome ko traži unutrašnje oslobođenje.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
U hramovima širom SAD, uz vaskršnje liturgije, stotine katekumena primile su krštenje i prvi put pristupile pričešću, dok je episkop Čikaga i Srednjeg Zapada poručio da pravi put tek počinje i da se vera potvrđuje životom.
U manastiru Draganac u Kosovskom Pomoravlju, dvojica pripadnika američkog KFOR-a iz baze Bondsteel primila su svetu tajnu krštenja u bogosluženju koje je služeno na engleskom jeziku.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U hramovima širom SAD, uz vaskršnje liturgije, stotine katekumena primile su krštenje i prvi put pristupile pričešću, dok je episkop Čikaga i Srednjeg Zapada poručio da pravi put tek počinje i da se vera potvrđuje životom.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Blagodatni oganj prenet specijalnim letom u Beograd, vernici u molitvenoj tišini pale sveće, episkop toplički Petar služiće ponoćnu vaskršnju liturgiju u najvećem srpskom hramu.
U manastiru Draganac u Kosovskom Pomoravlju, dvojica pripadnika američkog KFOR-a iz baze Bondsteel primila su svetu tajnu krštenja u bogosluženju koje je služeno na engleskom jeziku.
Mitropolit mileševski pod svetlošću Belog Anđela govori o Vaskrsu kao sili koja ulazi u tamu ljudskog postojanja, razbija strah od smrti i poziva čoveka da postane učesnik i svedok nove, pobedonosne stvarnosti.
Od odlaska na groblje, rada i suza do ispovesti i porodičnih odluka – jereji Pravoslavne crkve otkrivaju gde prestaje tradicija, a počinju zablude koje se iz godine u godinu prenose kao pravilo.
