Grešnost Adamovog postupka nije bila samo u samom činu jedenja ploda, već u gubitku poverenja u Boga.
Pitanje zbog čega Bog nije jednostavno oprostio greh Adamu jedno je od onih koje se često postavlja u hrišćanskoj teologiji.
U osnovi tog pitanja nalazi se razumevanje slobode koju je Bog dao čoveku, ali i posledica koje ta sloboda nosi. Prema biblijskom predanju, prvi čovek je bio stvoren da živi u zajednici sa Bogom, u miru, bez bola i smrti.
Međutim, ta zajednica nije bila zasnovana na prisili, već na slobodnoj volji.
U Knjizi Postanja opisano je da je Bog Adamu dao zapovest da ne jede plod sa drveta poznanja dobra i zla. Ta zapovest nije bila samo zabrana, već granica koja je trebalo da sačuva čoveka od pada. Ipak, pod uticajem iskušenja, Adam i Eva su odlučili da prekrše Božiju zapovest. Time su pokazali neposlušnost i želju da sami određuju šta je dobro, a šta zlo, bez Boga.
docent/Shutterstock
Adam i Eva, Ilustracija
Grešnost Adamovog postupka nije bila samo u samom činu jedenja ploda, već u gubitku poverenja u Boga. Čovek je poverovao da može živeti nezavisno od svog Stvoritelja. Upravo u tome mnogi teolozi vide suštinu prvog greha - pokušaj čoveka da postane mera svega i da sam odlučuje o istini i životu.
Zbog toga se često kaže da Bog nije "kaznio" Adama u ljudskom smislu te reči, već da je čovek sam snosio posledice svoje odluke. Udaljavanje od Boga značilo je udaljavanje od izvora života, pa su u svet ušli prolaznost, patnja i smrt. Drugim rečima, posledica greha nije bila proizvoljna kazna, već prirodan ishod prekida zajednice sa Bogom.
Greška prvog čoveka tako postaje opomena svim generacijama da sloboda nosi odgovornost, ali i podsećanje da se odnos sa Bogom zasniva na poverenju i poslušnosti, a ne na samovolji i želji da čovek bude gospodar života bez svog Stvoritelja.
Wikipedia
Adamov greh je opomena
Otac Srećko Zečević je to nabolje opisao kroz prizmu odgovora na pitanje zašto je čovek biće bez koga nema spasenja.
- Zato što je čovek stvoren po ikoni Božijoj, tj. kao ličnost, kao slobodno biće. Zašto je čovek stvoren slobodnim? Upravo zato što ako čovek nije slobodan da izabere da li će da zajedničari sa Bogom i na taj način postoji večno i on i svet, ne može da postoji večno. Zato je Bog stvorio čoveka slobodnim, da u slobodnoj zajednici sa Bogom bude večan i on i svet. Bog je ostavio Adama da slobodno ostvari plan spasenja, a ovaj je slobodno odbio da ga ostvari. Sve što je Bog zamislio osujećeno je zbog Adamove slobode - objasnio je on.
Printscreen/YouTube/Епархија шумадијска WEB-TV
Otac Srećko
Ovde treba konstatovati činjenicu, naglašava, da spasenje sveta i čoveka podrazumeva spasenje čitave prirode, svega onog što je Bog stvorio.
- Čovek ne može da prestane da bude smrtno biće, ako, svet, tj. priroda i dalje nastavlja da umire. Znači, čovek je ključno biće za spasenje. Zato, u Gospodu Isusu Hristu nije mogao da se mimoiđe čovek, i Gospod Hristos uzima na sebe ljudsku prirodu. Spasenje nije psihološke prirode, spasenje nije oproštaj grehova, da je spasenje plod oproštaja grehova, onda bi Bog oprostio Adamu greh, jer je Adam po izlasku iz raja gorko plakao, i mogao je Bog da kaže, opraštaju ti se gresi i problem bi bio rešen. Ali to nije moglo da se dogodi, jer je trebalo da se sjedine ponovo tvarna i netvarna priroda, da se sjedine Bog i tvorevina, da bi tvorevina imala život večni. Zato je Hristos trebao da bude potpuni čovek, ali je trebao da bude i Bog - istakao je otac Srećko.
Od listova kojima su se Adam i Eva pokrili nakon prvog greha, preko drveća u čijoj su hladovini pravednici tražili mir, do Hristove poruke o duhovnom plodu – smokva u Bibliji nosi duboku simboliku i suštinske pouke za svakog vernika.
Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Način na koji živimo je naš izbor, a Bog samo želi da se slede njegove zapovesti, koje su na dobrobit svih. Neposlušnost, s druge strane, može dovesti i do tragičnih posledica.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
Poslastica koja se ne jede na brzinu – prhka osnova od oraha i lagani šne od belanaca stvaraju desert koji opstaje danima i vraća duh porodičnih okupljanja.
