Starinska poslastica za svečanije prilike, jednostavno se priprema, topi se u ustima i pamti danima.
Miris toplog pekmeza i putera širi se kuhinjom pred zalazak sunca, najavljujući trenutak kada se ramazanski post prekida. Iftar, trenutak zajedništva i zahvalnosti, u muslimanskim domovima često budi sećanja na starinske recepte koji su decenijama ležali u porodičnim beleškama i uspomenama.
Među njima, urmašice zauzimaju posebno mesto - sitni, slatki zalogaji koji u bogatijoj varijanti s pekmezom postaju prava poslastica za svečanije prilike. Priprema ovih kolačića nije samo kuvanje već čin povezivanja s tradicijom, trenutak u kome svaka ruka i svaki dodir testa prenose toplinu doma i radost zajedničkog stola.
Sastojci
Za testo:
2 jaja
prstohvat soli
200 g šećera
200 g putera, omekšanog ili otopljenog
1 šolja pekmeza (150 ml)
500 g brašna, po potrebi, malo više ili manje
1 prašak za pecivo
Za agdu:
600 g šećera
600 ml vode
2 kriške limuna
1 šoljica pekmeza
shutterstock.com/Elaplan
Urmašice s pekmezom
Priprema
Umutiti jaja s prstohvatom soli. Dodati šećer i mutiti dok se ne otopi. Umešati pekmez i otopljen puter. Postepeno dodavati brašno pomešano s praškom za pecivo. Mesiti dok testo ne prestane da se lepi za ruke (ne dodavati više brašna nego što je potrebno). Oblikovati urmašice po želji, klasične duguljaste ili okrugle. Poređati ih u nauljen pleh. Peći na 180°C oko 25 minuta, dok ne postanu lagano zlatne.
Prokuvati šećer, vodu i pekmez dok ne počnu da se pojavljuju sitni mehurići. Dodati kriške limuna. Kuvati još od pet do sedam minuta, zatim skloniti s vatre. Vruće urmašice zaliti mlakom agdom. Prekriti pleh folijom ili drugom tepsijom i ostaviti da omekšaju i upiju sirup. Po potrebi, kasnije dodati još malo agde kašičicom pre posluživanja.
Otkrijte kako su lisnati kolačići sa domaćim džemom nekada okupljali porodice, simbolizovali gostoljubivost i čuvali tradiciju svake mrsne slave – priprema je prava mala umetnost koju danas možemo ponovo oživeti.
Jednostavan i autentičan, pripreman uoči praznika svih vera i porodičnih okupljanja, ovaj starinski kolač i danas vraća mirise detinjstva i toplinu doma.
Bosanski sevdidžan, nekada nezaobilazan na balkanskim trpezama, i danas se čuva u muslimanskim domovima kao dragocena porodična tajna i simbol topline i gostoprimstva.
Od prazničnih trpeza u pravoslavnim, katoličkim i muslimanskim domovima do modernih kuhinja – otkrijte kako se priprema ova poslastica od belanaca, meda i oraha koja je nekada bila simbol svečanosti i slatkog užitka.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Jednostavno testo punjeno mesom, zaliveno pavlakom i puterom, ponovo postaje hit domaće kuhinje jer spaja nostalgiju, sitost i osećaj zajedništva koji ne zastareva.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
