Elena Kučerenko otkriva kako pogrešne reči mogu raniti više od bolesti i pokazuje zašto vera i razumevanje mogu biti jedini put ka nadi.
Imam jednu poznanicu. Ona ima usvojeno dete sa invaliditetom – sa spinalnom mišićnom atrofijom. Ko je čuo za to, zna koliko je to teška dijagnoza, a ko nije – lako se može informisati.
Jednom je došla s njim u hram – ne u svoj, nego u neki drugi. A tamo jedna baka, „Božji maslačak“:
– Kako si se samo nagrešila kad ti je Gospod dao takvo dete?!
– Nije moje rođeno, usvojeno je.
– Pa koliko si tek morala da se nagrešiš kad si uzela takvo dete!
Zvuči kao vic, ali je, nažalost, surova stvarnost.
Setila sam se te priče povodom nedavne izjave jednog sveštenika, koji je u pravoslavnom izdanju izneo mišljenje da su nasledne genetske bolesti kod dece posledica grehova roditelja.
„A oči – za šta su vam date?“
Nisam bila lenja – pronašla sam broj tog sveštenika i pozvala ga. Pomislila sam: možda je nešto izvučeno iz konteksta? Dešava se.
Međutim, ništa nije pogrešno preneto. Ipak, razgovarali smo veoma srdačno. Ali svako je ostao pri svom stavu. Ja – uz Mašu, koja ima Daunov sindrom, a on – uz genetičare, koji tvrde da postoji uzročno-posledična veza: grehovi roditelja ili predaka – genetska bolest deteta. I on se s tim u potpunosti slaže.
Najbolnije rođenje deteta sa invaliditetom doživljavaju upravo crkveni ljudi. Da, baš mi.
Ne mogu reći da sam se uvredila – nisam. Ali sam poželela da razmislim o toj temi. Ne samo zato što je važna i često bolna, naročito za one koji odgajaju takvu decu ili čekaju dete sa teškoćama. Nego i zato što sam za osam godina posebnog materinstva došla do jednog iznenađujućeg zaključka: najteže to prihvataju upravo ljudi iz Crkve.
Mi, koji bismo, po svemu sudeći, trebalo da se radujemo, molimo bez prestanka i u svemu tražimo Promisao Božji, ponekad najteže prihvatamo patnju.
Foto: Freepik
Majka i ćerka, ilustracija
Zvuči kao paradoks, zar ne?
Oni koji nisu u Crkvi – često to prihvate jednostavnije. Rodilo se dete – i to je to (ako nije bilo abortusa). Slučajnost, sudbina, život. Treba ga odgajiti. I odgajaju, vole, raduju se. Ne svi, ali mnogi.
A kod nas – ništa nije slučajno. Kod nas je sve „zbog nečega“. Opet, ne kod svih, ali kod mnogih. Sve što nije lepo, lako i po planu – odmah se tumači kao „po grehovima“.
Setih se jednog sveštenika koji ima dvoje dece sa Daunovim sindromom. Jednoj ženi, koja je sve loše u životu tumačila kao kaznu, rekao je:
– A oči su vam onda za neka posebna dostignuća? I ruke i noge isto?
"Sa garancijom kvaliteta"
Zašto je to tako?
Sigurno ne zato što smo mi, pravoslavni, lošiji ili slabiji od drugih. Nismo. Mi smo isti kao svi ljudi. Ni bolji ni gori.
Ali postoji jedna zamka: podsvesno mislimo da smo „pod garancijom“. Samo treba sve da radimo kako treba.
Da držimo pravila, postimo, ispovedamo se, pričestimo se… da znamo kada se stoji, kada sedi, kada se krstimo, kada činimo poklone… kako da živimo bračno, šta je dozvoljeno, a šta nije… I tako unedogled.
Naravno, ovo je delimično preuveličano. Postoje i suštinske stvari: zapovesti, Jevanđelje. Ali princip često ostaje isti: ako sve radiš kako treba – sve će biti dobro, ovde i sada.
Kao da je vera neka vrsta sistema: uložiš – dobiješ.
A to znači da smo, zapravo, vrlo svetovni u razmišljanju. Iako smo u Crkvi.
"Sada će svi sve o meni shvatiti"
Kao da je juče bilo… Lekar uzima ćerku, zagleda je… pa, zamišljeno, pita da li mi je muž Azijat. Kada je čuo da nije, upitao je zašto nisam radila skrininge. A onda sam čula – moja ćerka ima Daunov sindrom.
Prošlo je osam godina, a ja i dalje pamtim prve dve misli:
Prva: Hoće li me muž sada ostaviti? Odakle mi to uopšte? Zašto bi nas ostavio? Očigledno, ta pomisao je negde duboko usađena. Druga: Zašto, Gospode?! Upravo ono: „Zašto?“… Pa ja sam sve radila kako treba!
Vadim i ja smo venčani, imamo više dece, trudimo se da živimo čedno. Muž je oltarnik, ja sam pravoslavni pisac – ne neki naročit, više pišem nego što sam pisac, ali tako je kako je. Pričešćujem se svake nedelje, čitam katizmu, Jevanđelje i Apostol. Dobro, ne baš svaki dan – ali trudim se. Nismo začeli u postu, a učili su me da se bolesna deca začinju baš u postu! Pa zašto onda?! Da, imam mnogo grehova, ali sam se trudila, živela sam po pravilima.
Moja mala devojčica sa Daunovim sindromom kao da je pred ljudima razotkrivala neki moj strašan greh: „Sada će svi videti nju i sve će o meni shvatiti!“ Bilo je bolno, strašno, ali najviše me je bilo sramota. Poželela sam da je sakrijem, da je nikome ne pokažem. Da niko ne zna da sam i ja „zbog nečega“ kažnjena.
Kasnije sam čula jednu potresnu priču. Žena je rodila dete van braka, i to bolesno. U dubokoj depresiji, sa bebom u naručju, stigla je do manastira i otišla na ispovest. Kaže jeromonahu:
– Tako i tako… rodila sam, a nisam udata.
On je počeo da je kori: „Bludnica si, i to dete ti je po grehovima.“
Na manastirskom imanju bilo je jezero. Otišla je tamo i bacila dete u vodu. Kasnije je objašnjavala – ako nema kazne, nema razotkrivanja, kao da nema ni greha ni sramote.
Hvala Bogu, naišao je drugi monah, video šta se dešava i spasao dete. Svi su ostali živi.
Foto: Freepik
Majka i ćerka, ilustracija
Postoji još jedna priča, manje dramatična, ali podjednako upečatljiva. Razgovarala sam sa suprugom jednog sveštenika. U njihovoj porodici rodilo se dete sa Daunovim sindromom, već staro više od pola godine. A oni nisu znali kako da to kažu parohijanima. Kod sveštenika – pa takvo dete. Pomisliće: „po grehovima“.
"Ja sam pravoslavna da bi mi bilo dobro"
Naravno, postoje slučajevi kada je bolest zaista posledica greha. Ali i tada mi se čini da to nije „za nešto“, nego „zato što“. Razlika je mala, ali postoji. Gospod sigurno ne sedi negde na oblaku sa čekićem i ne čeka koga da kazni. Čovek može sam da se udalji od Njega i da sebi pokvari život sopstvenim postupcima.
Na primer, žena ne želi dete, učini abortus, ali trudnoća se nastavi i rodi se teško oštećeno dete. Znam i takve slučajeve. Ili roditelji žive u porocima – piju, drogiraju se – pa se desi isto. Mada, često se kod takvih rađaju i zdrava deca. I tu se jasno vidi milost Božja – dete sa invaliditetom u takvim uslovima teško bi opstalo.
Ovde govorimo o genetskim bolestima: osim Daunovog sindroma, tu su cistična fibroza, Patauov sindrom, Edvardsov sindrom, Vilijamsov sindrom, Tarnerov sindrom i mnogi drugi. Tu su i mišićne distrofije, Hantingtonova bolest, hipofizni nanizam i još mnogo toga. Kada sa Mašom idem na rehabilitacije, srećem dijagnoze za koje ranije nisam ni znala da postoje. Ni roditelji te dece nisu znali dok im se dete nije rodilo. Tu je i hemofilija, od koje je bolovao carević Aleksej Nikolajevič.
I šta sada – sva ta deca su posledica roditeljskog ili porodičnog greha? Ko može da garantuje da ćeš, ako ispunjavaš sve zapovesti, roditi zdravo dete? Ko može garantovati bezbrižan život?
Sećam se još jednog bračnog para koji je saznao da nerođeno dete ima Daunov sindrom. Bili su preplašeni – sasvim razumljivo. Sveštenik im je rekao: „Molite se i živite ispravno, i dete će se roditi zdravo.“ Oni su sve činili kako treba, ali dete se ipak rodilo sa sindromom.
Da, i ja sam počela od toga. Matriona Moskovska – i izbacivanje pantalona da bih upisala postdiplomske studije. Ksenija Petrogradska – i četrdeset akatista da bih se udala. Upisala sam i udala se. I to je lepo. Mnogi tako počinju – treba se truditi i moliti. Gospod je to i rekao.
Ali problem je što sam tu stala: bila sam pravoslavna zato da bi mi bilo lepo i udobno. Neki idu u drugu krajnost: što je teže, to je „pravoslavnije“. Što je više patnje, to je „ispravniji“ život. Ni to nije cilj.
Hrišćanstvo nije u namrgođenim licima niti u obaveznom stradanju. Bogat i uspešan čovek ne mora biti grešnik. Hrišćanstvo nije dato da bi nam bilo ni dobro ni loše, nego – da bismo bili sa Bogom.
Kod Boga je drugačija logika
To sam shvatila tek kasnije. A tada, u porodilištu, sva moja vera se rušila kao kula od karata. Čemu svi ti postovi, molitve, mošti, pravila? Sve što sam činila – ako se na kraju rodi ovakvo dete. Poželela sam da se okrenem od Boga, da odem, da pobegnem. Od Boga koji mi je tada delovao surovo i nemilosrdno.
Ali, izgleda da me je Gospod čvrsto držao. Nisam otišla nikuda. Počela sam iz početka. Da gradim svoju veru iznova. Polako, korak po korak, kroz bol i suze, preispitujući sebe do kraja.
Tada sam počela da shvatam: to „ispunjavanje“ pravila nije nikakva garancija. To je put, sredstvo – ali ne i cilj. Nije osiguranje od patnje. Hrišćanstvo nije sistem koji funkcioniše po principu „uloži – dobiješ“, niti trgovina sa Bogom. I tada sam shvatila da imam priliku da od površnog vernika postanem – možda – istinski duhovan čovek.
Da li u tome uspevam ili ne – to je drugo pitanje. Ali prilika je ogromna. To jeste prilika, a ne kazna. Iako sam grešna. Tačnije – veoma grešna. Za svoje grehe odavno bih mogla da budem kažnjena. Ali da li je Maša, sa svojim genetskim oboljenjem, posledica mojih padova? Ne verujem.
Foto: Freepik
Majka i ćerka, ilustracija
Ne mogu to da dokažem – jednostavno to osećam. Kao što ni nauka ne može pouzdano da dokaže suprotno.
Osećam da kod Boga ne važe naše ljudske računice. Ako ne činiš abortuse i trudiš se da ne grešiš, to ne činiš zato da bi ti se rodilo zdravo dete, nego da bi živeo po Božjoj volji i sačuvao dušu. Zato se moliš i postiš. A šta će ti Gospod dati za spasenje – bolest, bolesno dete, izobilje ili nemaštinu – to On zna bolje. Njegova volja nije ista za svakoga.
Ako to ne razumemo, ljudi će i dalje odlaziti iz hramova sa gorčinom: „Molio sam se, postio, a dobio sam bolesno dete.“
Mnogi zaista odlaze. Posebno kada čuju: „To ti je po grehovima.“ Koliko takvih priča znam… Majka dođe u hram slomljena, traži utehu – a dočeka je osuda. Priča o grehovima, pa još i o „prokletstvu roda“.
A kod Boga to ne funkcioniše tako. Naravno, nijedan greh ne ostaje bez posledica. Ali te posledice nisu iste za svakoga. I često je čovek sam sebi najveća kazna – više mu ništa dodatno ni ne treba. Tako je, na primer, i sa mnom.
Pokušaj da veruješ kada ti se svi planovi sruše.
Ali osećam da mi je, darujući mi takvo dete, Gospod pokazao da nije odustao od mene. Da me voli. Da veruje u mene. U moju porodicu. U Mašu.
Jedan sveštenik, koji ima dvoje dece sa Daunov sindrom, rekao je:
– Kada ljudi počnu da lepe etikete, kažem im: Gospod je svima dao talente – nekome deset, nekome pet, nekome jedan. Deci sa invaliditetom dao je deset, njihovim roditeljima pet, a ostalima po jedan.
To ne znači da je neko bolji ili gori. Svako ima svoju meru. Neko se može spasti i sa jednim talentom, a neko može i deset da zakopa.
Kako život jednog deteta može biti kazna? Gospod ti ga daje da ga voliš i da se o njemu staraš. I da se zajedno spasavate. To je možda najjednostavniji i najkraći put za vas. A da li je neko zdrav ili bolestan – to nije presudno. Svako dobija svoj put i svoja sredstva.
Svi se molimo za spasenje. Zašto onda odbijamo ono što nam se daje kao put ka njemu?
To je kao sa poslom: želiš da zaradiš, pošalješ prijavu, prime te – ali posle toga treba raditi. Ne može se živeti samo od prijava.
Tako je i ovde. Ako želiš spasenje – potrudi se. Prihvati ono što ti je dato i nosi to. Dete sa invaliditetom jeste velika odgovornost i ozbiljan podvig. Ali ni to ne daje nikakvu garanciju spasenja. Kao što ni ispunjavanje zapovesti ne garantuje da ćeš imati zdravu decu. Ali dobio si talente – važno je da ih ne zakopaš.
Lako je verovati kada sve ide po planu. Pokušaj da veruješ kada se sve sruši. Tada se vidi vera. Tada je potrebno poverenje.
Verovati Bogu
Upravo mi je to godinama nedostajalo – poverenje u Boga. Ne samo vera u Njega ili u dobra dela, nego poverenje Njemu. Iako, naravno, vera bez dela ne postoji.
Ne želim da učim roditelje dece sa invaliditetom kako treba da žive. Imaju pravo na bol – i često je taj bol ogroman. Imaju pravo na strah, i od sveta i od osude drugih vernika. To su prirodna ljudska osećanja kada se čini da se sve srušilo.
Da imamo više vere, možda bismo ranije učili ono najvažnije i bili bismo jednostavniji. Ali svako ima svoj put. I svoj početak. Nekome on dođe i u poslednjem trenutku života.
Ali bih volela da doprem do onih koji na takve ljude gledaju kao na „velike grešnike“, kao na one nad kojima se izvršila kazna Božja.
Ne lepite etikete. Pazite šta govorite.
U našem hramu su nas podržali – i nose naš teret zajedno sa nama. I to više ne doživljavam kao krst. To je dug ljubavi koji ne mogu da vratim.
Ali, nažalost, i dalje postoji i drugačiji pristup. Čak i „naučno potkrepljen“, kako neki tvrde… Ako ne sediš gde treba, ne oblačiš se kako treba, ne živiš kako treba – ili si začeo u postu – eto ti posledica. „Živeo si mimo volje Božje, sada živi po njoj.“
Jedna autorka mi je napisala, pozivajući se na Sveto pismo:
„Ko se sjedinjuje sa bludnicom, postaje jedno telo s njom…“
I postavlja pitanje: čije će nasleđe dete poneti?
Ali zašto ne pomisliti da među roditeljima dece sa invaliditetom ima i onih koji žive pobožno? I pre rođenja deteta i posle?
Voleti – ne zbog nečega, nego jednostavno
Ako o drugima tako mislimo, možda upravo mi ne živimo po volji Božjoj.
Jer kada se nađemo pored čoveka u nevolji, ulazimo i mi u prostor Božje volje za njega. Ta volja nije samo za njega – nego i za nas.
Ti ljudi nose svoj krst. Možda ne svojom voljom, ali ga nose. A naša je odgovornost da to poštujemo. Da zastanemo pred tim sa strahopoštovanjem – pred Božjom mudrošću i dubinom Njegovog promisla.
Jer ono što oni nose – možda ni mi ne bismo mogli.
A odsustvo nevolje nije nagrada za „dobro ponašanje“. Često se kaže: „Bog ne daje krst preko mere.“ I onda – nosi, moraš. Ako ne možeš, znači da nećeš.
Ali dešava se i da čovek ne može. I Isus Hristos je posustao pod krstom – pomogli su Mu da ga ponese. Koliko je tek teško nama.
Zato je možda i volja Božja da jedni drugima pomažemo. Da nosimo tuđe breme zajedno. A ne da sudimo i uzdižemo se.
Roditelji bolesne dece mogu biti pravedniji od nas… a mogu biti i grešniji. Ali svako ima svoj put.
Jedan sveštenik, otac dvoje dece sa Daunovim sindromom, napisao mi je:
– Rođenje deteta sa invaliditetom jeste posebno poverenje koje Bog daje. Kao da veruje da baš ti možeš to da poneseš i da kroz to naučiš smirenju i radosti u svemu što On daje. Da naučiš da voliš – ne zbog nečega, nego jednostavno.
Zapamtite: možete dotući onoga ko već leži. Gurnuti onoga koji stoji na ivici.
Ne činite to.
Setite se reči iz Jevanđelja po Jovanu (9, 1–3): „Niti on sagreši, niti roditelji njegovi, nego da se na njemu jave dela Božja.“ Setite se toga kada sudite. I budite milosrdni, kao Otac vaš milosrdni.
Prvi srpski vladika u Americi, koga danas proslavljamo kao svetitelja, objasnio je da telesne nevolje nisu slučajnost, već prilika za pokajanje, duhovni rast i otkrivanje unutrašnjih slabosti.
Reči jednog od najvećih duhovnika 20. veka podsećaju da nijedan greh nije jači od Božijeg milosrđa i da svaki čovek može pronaći put ka pokajanju i svetosti.
Na samom pragu stradanja, Hristos govori o času kada će svako stati pred istinu bez izgovora, trenutku koji jedne uzdiže, a druge suočava sa onim od čega su bežali čitav život.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Sofronija po starom i Svetog Partenija po novom kalendaru. Katolici slave spomendan Svetog Oskara, dok muslimani i Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.
U pravoslavnom učenju ništa što nam se dešava nije slučajno, već deo delovanja duhovnih zakona koji vraćaju svako dobro i svako zlo, čak i kroz generacije.
U besedi za 9. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički poručuje da nema veće nesreće od one koja zadesi čoveka koji se, pošto je upoznao Hrista i svetlost spasenja, svesno vrati u tamu greha.
Na samom pragu stradanja, Hristos govori o času kada će svako stati pred istinu bez izgovora, trenutku koji jedne uzdiže, a druge suočava sa onim od čega su bežali čitav život.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
