Da su putevi Gospodnji zaista čudni, svedoči i primer srpskog glumca Zlatana Vidovića, zvezde više domaćih filmova i serija, koji je rođen u samostanu.
Naime, kako je Vidović jednom prilikom objasnio, sticajem okolnosti, majku su mu porodile časne sestre u jednom samostanu kod Fojnice, a jedna od njih mu je čak dala i ime.
- Što se tiče mog rođenja, to je bila vrlo zanimljiva jedna priča. Moji roditelji su mene mnogo mladi dobili, imali su 20-21 godinu. Mama je bila student, studirala je u Ljubljani, književnost, trebalo je da ide u Sarajevo na Olimpijske igre 1984. da radi tamo kao volonter. Moja majka je ostala u blaženom stanju, što se kaže, međutim oni nikome nisu mogli da kažu, bojali su se pošto su bili mnogo mladi, a nisu još bili u braku. To je bilo vrlo nezgodno, trudili su se da to nekako sakriju, međutim, to je nemoguće sakriti, je li - rekao je sa osmehom Zlatan.
Kaže da je samo zahvaljujući časnim sestrama ostao živ zbog čega je njegova majka, iz zahvalnosti, tražila od jedne da mu da ime.
- Kada je moja majka krenula u Sarajevo na taj volonterski rad, dobila je prevremena trudove, pre Sarajeva je bilo jedno malo mesto Fojnica i tamo je postojao, mislim da i danas postoji, samostan i tu je moja majka zbrinuta, tu sam se ja rodio. Samo uz pomoć tih sestara koje su bile u tom samostanu ja sam ostao živ jer sam rođen nešto ranije nego što je trebalo. Moja majka je osećala veliku zahvalnost prema tim ženama i pitala je tu babicu koja je mene porodila, tu časnu sestru i dala joj je čast da ona meni da ime, pošto je ona bila zaslužna što sam ja, je li, ostao živ i ona je rekla: "Ovo je zlatno dete, neka se zove Zlatan" Tako da je to neka priča o mom imenu, o mom znaku - kaže Zlatan, koji objašnjava da je i tada "žurio da se rodi", ali da i danas ima kod sebe taj "furiozo, voli brzo da radi stvari kojih se dočepa".
Ova lokacija ima duboko ukorenjeno značenje za katoličke vernike i vekovima je bila duhovno utočište. Svetište čini pećina u kojoj se nalazi vrelo, a voda ne otiče iz nje.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Čoveka su obuzeli neopisiv strah i zbunjenost, ali je odlučio da posluša i da ispuni neverovanu zapovest, ali je upao u dilemu u koji hram otići i kome se moliti.
Ono što bi trebalo treba naglasiti jeste da ta crnina ne bi trebalo da bude opterećenje našoj okolini, nego treba da bude izražaj našeg stanja u tom trenutku, kaže sveštenik Predrag Milutin.
